TEOFIL PANČIĆ: Vojvođanska interkulturalnost je u dubokoj krizi

21 Apr 2009

Nezavisno društvo novinara Vojvodine organizovalo je u sredu, 15. aprila, seminar pod nazivom “Interkulturalno…

Teofil Pančić i Žužana SerenčešNezavisno društvo novinara Vojvodine organizovalo je u sredu, 15. aprila, seminar pod nazivom “Interkulturalnost u medijima”. Cilj nam je bio da skrenemo pažnju javnosti da, pored uobičajene mantre domaćih političara o “multikulturalnosti, multinacionalnosti, multikonfesionalnosti i multijezičnosti” Vojvodine postoji i nešto mnogo važnije, odnosno da postoji ili možda ne postoji interkulturalnost. I da ne vredi tu temu skrivati i ćutati o krizi.

Novinski pisac Teofil Pančić u razgovoru za “Autonomiju” kaže da je vojvođanska interkulturalnost u dubokoj krizi. 

– Interkulturalnost je uništena ili bar veoma narušena, ne samo kao posledica etničkih i ratnih sukoba, nego i kao posledica jednog koncepta koji je polazio za tim da se sprovede neka vrsta etničke feudalizacije. A ta feudalizacija može imati konkretno teritorijalni oblik, kao što ima u Bosni, ali i ne mora. Ona može imati i neke vrste nekog paralelnog supostojanja, bez prave interakcije, kao što vidimo danas u Vojvodini. Znači, ljudi žive negde na nekim područjima, dele ih međusobno, ali zapravo žive neke živote koji su sve paralelniji, sa sve manje pravog međusobnog doticanja i komunikacije. To nije slučajno i to ne dolazi spontano i samo od sebe. Nikada ne treba pristati na tu tezu jer je ta teza naprosto kukavičje jaje. Znači, to dolazi kao posledica rada, vrlo konkretnog destruktivnog rada političkih, medijskih, akademskih elita, koje insistiraju na tome da je etničko određenje – koje samo po sebi nije sporno i ono je prirodno pravo svakog čoveka – da je to etničko određenje nešto što je fundamentalna osobina svakoga od nas i da je to jedino po čemu se mi prepoznajemo i da mi treba da se držimo nekakvog svog etnosa i da sa drugima ne komuniciramo, osim onoga najneophodnijeg. To je ta ideja, koja se rađa u strahu od stvaranja takozvanih veštačkih nacija – što je još jedan potpuno izmišljeni strah – te stvoriće se Vojvođani, te stvoriće se Bosanci… Dakle, ne bismo li mi pobegli toj tobož strašnoj, pomalo sablasnoj opasnosti od stvaranja takvih nacija, mi zapravo treba da živimo u tim nekakvim malim etno-rezervatima, etno-parkovima, koji bi zapravo bili nekakva vrsta paralelnih kosmosa koji se međusobno ni na koji način ne prožimaju. I to je ono što je suprotno svakoj ideji Vojvodine kakvu ja pamtim, a pogotovo Vojvodine kakvu želim.

Mislim da vojvođanski političari, iz dobrih namera ali iz nedovoljnog znanja o tome o čemu govore, često pričaju o multikultiralnosti kao o nekakvoj mantri, ne shvatajući da se multikulturalnost može upotrebiti na različite načine, uključujući i načine koji nisu ni malo dobri. Dakle, ti možeš da postaviš stvari tako da, pošto već nismo uspeli sa idejom da teritorije budu etnički čiste, daj onda da sprovedemo da unutar tih teritorija postoji nekoliko etnički čistih paralelnih svemira, koji će živeti svaki za sebe.

Jedini način da se to ne dogodi jeste da se insistira na interkulturalnosti. Šta interkulturalnost znači? Hajde da budemo potpuno prozaično konkretni: to, na primer, znači da je sasvim normalno da mi poznajemo jezike drugih. Pošto Vojvodina, za razliku od Bosne i Hercegovine, ne samo multikulturalna nego i multijezička sredina, sasvim je normalno da Mađar zna srpski, da Srbin zna mađarski, da Slovak zna srpski… Potpuno bi bilo očekivano da svako zna bar još jedan jezik koji se govori u Vojvodini, jer je to naprosto normalno. Jer onda možeš da komuniciraš sa svojim komšijom i da autentično dobijaš ono što jesu njegove težnje. Ako to ne znaš, bićeš osuđen na interpretaciju. A ako ti neko to interpretira, često će se desiti da taj koji to interpretira neće biti kompetentan ili neće bitti dobronameran.

D. G.

Podelite ovu stranicu!