TEOFIL PANČIĆ: Vere i teorije zavere

01 Dec 2015

Nasuvo: Zagušljiv i tesan duh i Vojvodina

Svet u kojem živimo kao da se opasno zaljuljao i naherio – eh, kao da je do sada bio uravnotežen? – toliko da već i relativno ozbiljni ljudi razmatraju scenarije tzv. Trećeg svetskog rata, ili čak tvrde da je dotični već uveliko u toku, što nas ovdašnje, u ovom promajofobičnom svračijem zakutku između Sutle i Soluna, stavlja, između ostalog, i pred svojevrsni psihološki izazov. U prethodnom smo periodu akutne faze post-YU ludila, naime, bar imali utehu „spoljnog sveta“ kao širokog okena sigurnosti i slobode, a sada kao da je sasvim realna pretnja da će nam i ta uteha biti oduzeta, bar ako je suditi po entuzijastičnim najavama apokaliptičara, lokalnih i globalnih. Dobro, nije baš da će se stvari bukvalno obrnuti, pa će postjugoslovenski Balkan postati oaza mira, tolerancije, razuma i slobode okružena evropskim i levantinskim ludilom, ali bar nećemo bitnije odskakati od okruženja…

Možda će tako biti, no možda i neće, rekao bih da je ipak malo odviše toga uloženo – u materijalnom, intelektualnom i mnogo kojem još smislu – u evropsku građevinu da bi ova tek tako popustila pod težinom unutrašnjih mediokriteta i spoljnih fitiljdžija. U međuvremenu, ne mogu odoleti da se, makar i neke bizarne zabave radi, ne vratim lokalnim zanimacijama, pre svega neiscrpnim vrelima organizovane sumanutosti kao pogleda na svet.

Nedavno me je tako sumračno razgalilo pismo čitaoca u odgovarajućoj rubrici uvek nacionalno budnih Večernjih novosti: izvesni se veselnik iz Novog Sada, naime, požalio svom omiljenom rodoljubnom uredništvu (glodur Dmitrović Ratko, utvara iz srca tame devedesetih) kako na slobodarskim kioscima drevne srpske Atine teško dolazi do nekih dnevnih novina, i to ne toliko što su rasprodate ili što ih se nedovoljno naručuje, nego ih zli antisrpski prodavci drže pod pultom, skrivene od ljubopitljivih očju, ne bi li tako destimulisali potencijalne čitaoce da posegnu za njima. Te novine, do kojih naš sugrađanin dolazi samo uz nadljudske muke, odricanja, probijanja kroz čestar i džunglu, oružane sukobe sa zlim prodavcima i druge ekstremne sportove, jesu upravo Novosti, te Politika i Dnevnik. A šta povezuje ova tri kičmena stuba našeg informativnog sistema? Pomislićete na razne stvari, ali ćete prevideti suštinu: sva tri se štampaju na ćirilici. To jest, Nepoznat Neko, odlično umrežen u zaveri protiv „srpskog pisma“, podlački krije ćirilicu od Novosađana, poturajući im pod nos sve one latinične Danase i ostale Blicove, na onaj isti način na koji su nekada nedužnoj omladini sipali drogu u piće. Pročitaš dva-tri Blica ili samo jedan Danas, i već si na putu bez povratka, a nivo srpstva u krvi počinje rapidno i nepovratno da ti opada…

Da je narečeno pismo štampano u broju od 1. aprila, čovek bi mogao imati izvesnog razumevanja. Da je izašlo na sajtu njuz.neta, takođe. Ovako kako jeste – biće da se radi o invaziji paralelnog kosmosa u ovaj naš, nemam drugog objašnjenja. Svakodnevno kupujem najmanje pet domaćih dnevnih listova – gle, baš ta tri ćirilična i dva latinična – a kako najblaže rečeno nisam ranoranilac, uglavnom ih kupujem poslepodne, nekad tek uveče, pa ipak, nikada nisam imao problema da ih nađem sve do jednog (i to ne pod pultom): ako neki i zafali na prvom kiosku, na drugom ili trećem je već u punom brojnom stanju. U Novom Sadu bar štampe na kioscima ima koliko hoćeš – pre će biti da nedostaje čitalaca. E sad, koliko morate biti oslobođeni mentalne veze s planetom Zemljom da ovako nešto napišete, a koliko tek da takvu pristiglu napisotinu i objavite? A ako nije puka otkačenost u pitanju, onda će biti da je nešto mnogo ozbiljnije, što ima svoje prepoznatljivo istorijsko ime.

Na drugoj strani, zašto se čuditi nekom anonimnom novosadskom mučeniku kad u tom istom listu evo čitam autorski tekst neizbežnog i neumornog „naučnog savetnika dr Zorana Avramovića“, lika iz intelektualno-savetničke superstrukture Srpske napredne stranke, koji takođe otkriva najnoviju novosadsku i vojvođansku antisrpsku zaveru. Kažem „najnoviju“ zato što se Avramović već ranije znao proslaviti sličnim senzacionalnim šerlokovskim poduhvatima, poput otkrivanja podmukle separatističke diverzije u činjenici da Radio-televizija Vojvodine, to jest pokrajinski javni servis, vremensku prognozu fokusira prevashodno na – Vojvodinu. A ne na Prizren i Knin, kako bi valjda bilo normalno.

Elem, sociolog Avramović silno se uzibretio nad činjenicom da je spikerka Televizije Novi Sad 24. novembra 2015. godine nazvala Aleksandra Tišmu – vojvođanskim piscem. Što je po Avramoviću skandalozno, jer vojvođanski pisci, eto, ne postoje, samim tim što ne postoji vojvođanski jezik. Povod za priču o Tišmi, inače, bio je završetak snimanja serije po motivima Tišminog romana „Vere i zavere“.

U narečenom imenovanju Avramović, taj Šerlok od vremenske prognoze, vidi babrogu od stvaranja nekakvog „veštačkog vojvođanerskog identiteta“ i tome slično; taj repertoar znate već napamet. E sad, ima li uopšte ikakve supstance u tom vejanju ovejane suštine? Da je Tišma prozvan vojvođanskim piscem u nameri negiranja činjenice da je on srpski pisac (dakle, „vojvođanski A NE srpski pisac“), Avramović bi imao argumente za svoju tvrdnju. Naime, pripadnost Tišminog dela srpskoj književnosti je nesporna, i nema nikoga ozbiljnog i nikoga ko zna išta o jeziku i književosti a ko bi tvrdio drugačije. Tišma jeste srpski pisac, i nazvati ga tako sasvim je opravdano. Međutim, to ne znači da je na bilo koji način netačno nazvati ga vojvođanskim piscem, on to jeste, naravno ne u jezičkom smislu nego kao pisac koji je svoje delo fokusirao najvećim delom na vojvođansko podneblje. Isto bi tako imalo rezona i opravdanja nazvati ga i novosadskim piscem, ne samo zato što je u ovom gradu proživeo najveći deo života, nego i zato što je to delo dvosmerno prožeto s Novim Sadom na mnogo načina. Takođe je potpuno opravdano nazvati ga i jevrejskim piscem, ne samo zato što je bio polujevrejin, nego zato što je jevrejska tematika, pre svega kroz tematiku rata i Holokausta, veoma bitan, čak centralni motiv njegovog dela. Osim toga, nipošto nije netačno nazvati ga i jugoslovenskim piscem, ne samo zato što je glavninu svog dela stvorio i objavio u toj državi, nego i zato što je njegovo delo odjekom i ukupnom relevantnošću daleko prevazilazilo nekadašnje republičke granice, te je sa drugima od približnog značaja tvorilo onaj centralni korpus književnosti i kulture zajedničkog nam jezika. Moglo bi se to širiti i dalje, recimo, nesumnjivo je da Tišma spada u korpus srednjoevropskih pisaca, onako kako su tamo, među ostalima, Kundera, Konrad, Jančar, Andruhovič ili Stasjuk, a što im ne smeta da budu češki, mađarski, slovenački, ukrajinski, odnosno poljski pisci.

Nevolja s nacionalizmom je u tome što na bedu duha ne samo da pristaje, nego je upravo stvara i reprodukuje. U toj samoizabranoj i radosno prigrljenoj skučenosti duhu je zagušljivo i tesno, i od njega se zahteva da se svede na jednu i jednoobraznu definiciju, na monopolni identitetski amblem. Recimo, Aleksandar Tišma je samo „srpski pisac“ – i tačka. Sve drugo bi tobože značilo razvodnjavanje njegovog književnog srpstva, šta god to bilo. Kako se zove ovaj pogled na svet, na identitet, na naciju, jezik, kulturu? I on ima svoje istorijsko ime. To „ime“ sada iznova pretenduje na direktno upravljanje Vojvodinom. Dobro je to znati već sada, da posle ne bude ono večito malograđansko – ta, nismo znali, ta, otkud sad to i iju, ko bi to očekivao.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!