TEOFIL PANČIĆ: „Večni Putin“ i mit o zaštitniku

22 jan 2019

Ono što je doživeo u Beogradu, Putin teško da može doživeti bilo gde drugde izvan svoje zemlje (a i tamo – sve teže)

Ono što je doživeo u Beogradu, predsednik Rusije Vladimir Putin teško da može doživeti bilo gde drugde izvan svoje zemlje (a i tamo – sve teže). Da su neka druga vremena, valjda bi mu i slet organizovali na nekom stadionu. Ili smo već i to gledali, prilikom jedne od prethodnih njegovih poseta? Kako god, ovdašnja je vlast Putinu na poklonjenje privela desetine i desetine hodočasnika iz cele Srbije, skoro svi mediji bili su puni hvalospeva, cela je atmosfera delovala poput praznika u nekom autoritarnom sistemu, gde se ljudi oduševljavaju ili pak ljute po komandi odozgo.

Mnogi od onih koji su činili masu „dočekivača“ ruskog predsednika bili su tu iz radne ili partijske obaveze, ali ne treba sumnjati ni da je bilo mnogo onih koji su došli i te kako dobrovoljno i radosno. Odakle ove scene, koje nekako odudaraju od duha vremena? Ili, da kažemo ovako: zašto baš Putin, zašto baš u Beogradu?

Krenimo od vremenski i prostorno „konkretnijih“ motiva.

Miloševićeva Srbija nije tokom devedesetih godina prošlog veka u svojim avanturističkim poduhvatima imala snažniji oslonac u Gorbačovu i Jeljcinu, uglavnom se oslanjala na podršku tadašnje ruske opozicije, kao i „patriotske inteligencije“, čeznutljive za vremenima sovjetske, carističke ili već bilo kakve imperije kojoj je centar u Moskvi.

Ona je, pak, proizvodila mnogo buke i pompe, ali malo konkretne koristi. S pojavom Vladimira Putina sve je počelo da se menja, i nije prošlo mnogo vremena dok ovdašnji politički kremljofili nisu osetili po njih blagotvornu promenu, ali avaj, ona se vremenski poklopila s promenom u suprotnom pravcu u Srbiji: s padom Miloševića, na vlast su došle strukture koje su Srbiju preusmerile k Evropskoj uniji, doduše uglavnom ne zanemarujući ni svest o specifičnoj bliskosti srpske političke kulture s Rusijom, ali tretirajući je više simbolički (mada nije bilo ničega puko simboličkog, recimo, u jeftinoj predaji srca srpske energetike u ruske ruke, a sve zarad slatke iluzije ruske zaštite srpskih interesa na Kosovu).

No, kako je Putin od onih politički dugovečnih ruskih vlastodržaca, dočekao je da se beogradsko-moskovski politički kalendar ponovo uskladi, s povratkom na vlast u Srbiji onih ličnosti i stranaka koje su i sumračnih devedesetih vodile glavnu reč. Sve od tada, simfonija je gotovo potpuna. Možda ne toliko u verbalnoj „geostrategiji“ (jer Vučić još voli da se preporučuje i na nekim drugim adresama) koliko u tehnici vladanja: srpska je vlast učinila sve što je mogla da današnja Srbija potpuno zaliči na provincijsku kopiju Putinove Rusije, zemlje u kojoj je svaki politički i medijski pluralizam sveden na egzotičan folklor.

Dejstvom što političkog, što medijskog, što akademskog faktora, u dominantnoj struji javnog govora u Srbiji Vladimir Putin je izrastao u mitsku figuru velikog slovenskog brata, moćnog zaštitnika koji će Srbiju štititi od zlih zapadnih, dakle evroameričkih imperijalista, koji su se Srbiji toliko zamerili jer joj (manje-više) nisu dozvolili da se politički i vojno proširi apsorbujući delove Bosne i Hrvatske, a sada bi još i da joj „uzmu Kosovo“.

Pri tome, sa Zapadom se sve navodno svodi na trgovinu i interes (niko ne voli da čuje koliko je novca Srbija samo od EU i njenih članica dobila, što na poklon, što pod vrlo povoljnim kreditnim uslovima), dok Rusija i Putin pomažu onako, iz čiste bratske slovensko-pravoslavne ljubavi, ne tražeći ništa za uzvrat. A ako nekad baš nešto i zatraže (po neki NIS, po neku vojno-obaveštajnu bazu, pardon, „humanitarni centar“), treba im izaći u susret, to je sitnica, znak pažnje…

Tako je stvoren mit o benevolentnom Velikom Bratu sa severoistoka koji štiti Srbiju od svega što bi moglo da je ugrozi, pa čak i od nje same – to jest, od „evrofilske“ komponente njene politike i kulture. Zapravo, nije taj mit toliko stvoren koliko je obnovljen, osvežen, reaktuelizovan. Jer je u srpskoj političkoj i društvenoj kulturi i u nekim ranijim vremenima, u raznim inkarnacijama, obitavao i opstajao mit o Rusiji kao velikom zaštitniku, a o Zapadu kao o izvoru opasnosti. Iako je paralelno s tim Srbija sve vreme školovala svoje najbolje ljude u Beču, Pešti, Parizu ili Rimu, a ne u Kazanu, Sverdlovsku ili Jekaterinburgu.

Iako je Srbija, kao i Jugoslavija, svoju ekonomsku perspektivu i civilizacijske uzore tražila na Zapadu. Iako se, naposletku, iz Srbije emigriralo ka Evropi i Severnoj Americi, a ne na Istok. Ta trajna dvojnost, taj bizaran rascep u svesti, po kojem su političke emocije na jednoj strani, a stvarnost i „ono od čega se živi“ na drugoj, postala je nepresušan izvor političke šizofrenije kakva proizvodi mnogo nevolja, a ne rešava ni jedan jedini problem Srbije – pre će biti da probleme perpetuira do loše beskonačnosti.

Najproblematičnije od svega je to što se ova tobožnja rusofilija pretvara da je ideološki neutralan „kulturološki“ izbor, mada ona to nipošto nije. Rusofilija je u tom smislu sasvim pogrešan izraz: nije ovo što proizvodi scene poput onih beogradskih od prošlog četvrtka ljubav prema Čehovu i Tolstoju, prema romanima Bulgakova i muzici Skrjabina, nego je to afilijacija prema autoritarnoj, pa i totalitarnoj političkoj ideologiji i praksi. Oni koji, od carističkih preko staljinovskih pa do današnjih vremena, nastoje da uspostave Srbiju kao ruskog „klijenta“ na Balkanu, ne mare za najbolje dosege velike ruske kulture, naprotiv, isto kao što im nikada nisu osobito bliski oni ruski vladari okrenuti evropeizaciji i prosvetiteljstvu.

Priča o slovensko-pravoslavnom bratstvu, baš kao i tobože pragmatično podređivanje Kremlju zbog odbrane Kosova ili nekog drugog regionalnog interesa Srbije naposletku se pokazuju samo kao sporedni ukrasi, slatkiši koji treba da neutrališu gorku pilulu: ono zbog čega su jednom delu – neretko dominantnom – srpskih političkih i intelektualnih elita potrebni „Putini“ jeste želja da se po istom modelu organizuje i srpsko društvo, i da ga se drži u trajnoj izolaciji od okruženja i od onoga najboljeg i najprosvećenijeg u vlastitim tradicijama i mogućnostima.

A kome to nije dovoljno dobro, i ubuduće može da krene gde misli da će mu biti bolje. I gle, iz nekog razloga, takoreći niko (uključujući i političke „rusofile“) ne krene na istok, svi krenu na Zapad. Uostalom, zašto da idu na Istok ako ga već imaju kod kuće?

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!