TEOFIL PANČIĆ: Uzurpatorov teatar apsurda (i mi, glumci u njemu)

29 Jan 2016

Nasuvo: Minimalni standardi i izigravanje demokratije

Kada dvadeset i ?etvrtog, ili kojeg ve? aprila budete išli ka glasa?kim kutijama, bilo bi dobro da ni jednog trenutka ne ispuštate iz vida da to ?inite – kada su parlamentarni izbori u pitanju – samo zato što je to bio hir, na razne na?ine nelegitiman i politi?ki nepošten, jednog medijsko-psihološki razmaženog i narcisti?kog, a politi?ki sterilnog vladara, to jest: ?ista uzurpacija i brutalno parodiranje pravila na kojima po?ivaju savremene pluralisti?ke demokratije. Posledi?no, da upravo veselo sudelujete u njegovom teatru apsurda. Pa dobro, onda da ga izbojkotujemo i lepo ostanemo kod ku?e? Teoretski, to bi bilo najbolje i upravo to sam na vreme predlagao, ali suvislog bojkota nema ako nije istovremeno bojkot u režiji relevantnih opozicionih stranaka i njihovih potencijalnih bira?a, a pošto takvog bojkota – sasvim je jasno – biti ne?e, onda bi vaš ostanak kod ku?e porodio isti, ?ak još gori efekat: ne samo da biste ostankom kod ku?e u tim okolnostima, gle, tako?e sudelovali u njegovom teatru apsurda, nego biste u njemu sudelovali na još gori i pogubniji na?in.

Sve ovo, dakle, ispada kao win-win situacija za Uzurpatora. Ispada da je uredio stvar tako da šta god da u?inite ili ne u?inite, radite u njegovu korist; ?ak i ako ne radite baš ništa i pravite se mrtvi – ili naro?ito baš onda. Naravno, izvesna doza rizika za njega uvek postoji i stvari na?elno mogu da krenu i nekim nepredvi?enim tokom, ali ako sve bude u granicama razumno o?ekivanog, taj je rizik za njega ipak mali, a dobitak veliki. Ali, ?ekaj, kakav je to ta?no dobitak? Šta, dobi?e vlast? Pa, ve? je ima! I to tako komotnu da teško da bi u slede?em izvla?enju mogla da ispadne još komotnija, naprotiv, pre ?e biti da ?e malo da omrša. Da, ali ovde se radi o drugoj, suštinskijoj vrsti komocije: o komociji u vremenu. Lepo je, s njegovog stanovišta, po?eti još jednom ispo?etka, od nulte ta?ke, i imati pred sobom još ?etiri godine devi?anski netaknutog mandata. Kao da se ra?aš uvek iznova. To je ve? imao 2012. (na redovnim izborima), pa 2014. kad vam niko živ nije znao re?i zašto se ide na izbore kad vlast nije izgubila ve?inu, i sada opet 2016, kada je stvar na svaki na?in još apsurdnija. Pa šta? Ako mu je prethodni marifetluk prošao, zašto ne bi i ovaj? Ako mu ovaj pro?e, zašto ne bi i slede?i? Zašto ne bismo, za godinu-dve, overili još jedan njegov ?etvorogodšnji mandat, i uopšte, zašto to ne bismo ?inili do kraja sveta i vremena? Ili sve dok jednom ne proceni da su se srpski gospodin i gospo?a Svakovi? umorili od glasanja za njega, kad ?e se naprasno dosetiti da je ionako nedavno dobio – šta? ?etvorogodišnji mandat, naravno. I po?e?e da ga troši…

Mi iznutra ne?emo mo?i da mu pomrsimo konce sve dok Tiha ve?ina aktivno ili pasivno sara?uje s njim, a ona može biti prili?no dugo „kooperativna“ u okolnostima uzurpirane države, medija i klju?nih institucija; oni spolja bi?e prema svemu tome ravnodušni jer ih na?elno zanimaju samo politi?ko-poslovni aranžmani koje ina?e nameravaju da obave na ovom prostoru, a prili?no im je svejedno s kim ?e ih obaviti, i šta ?e taj raditi s domorocima u me?uvremenu. Naro?ito ako ovaj sve vreme ritualno ispušta poželjne, politi?ki korektne, evrofilske zvukove.

Kako je, me?utim, sve ovo na?elno mogu?e? Kako je mogu?e ovoliko se sprdati s demokratskim institucijama i vu?i nas sve za nos kao što Uzurpatorova mašinerija upravo ?ini, a formalno ostajati negde u granicama zakonitog, ili bar ne otvoreno izvan njih? U izvesnom smislu, moglo bi se re?i da se tu radi o razlici izme?u kršenja zakona i „boljih obi?aja“ i njihove zloupotrebe. Stvar deluje nekako fluidna i nejasna, teško objašnjiva i ne uvek lako dokaziva, ali kad se suo?iš s njom – odli?no ?eš je prepoznati… O njoj bi se moglo govoriti iz mnogih uglova, ali ovde mi izgleda najakutniji i najvažniji ovaj. Radi se o tome da su pravila igre u tzv. liberalnoj demokratiji takva da ih nije baš preterano teško izobli?avati i zloupotrebljavati, samo ako za to ima „politi?ke volje“. Jer su ona na?elno tako postavljena da polaze od premise da ?e se na vlasti smenjivati politi?ke strukture koje se – ma koliko pojedina?no naginjale više ulevo, udesno ili ka zamišljenom centru – kre?u unutar liberalno-demokratskog konsenzusa o slobodnim i nemanipulisanim (podrazumeva se i: nenasilnim) izborima, razumno nezavisnim medijima, još nezavisnijem sudstvu, ekonomiji koja nije državno-paternalisti?ka i „burazerska“ etc. Naravno da to nigde nije baš „idealno“ i zanimacija je banalnih diletanata i nižerazrenih umova velevažno otkrivanje rupe na saksiji kako baš svugde ima nesavršenosti svake vrste, ali u globalu savremene demokratije ipak tako funkcionišu, to jest: one samo tako i mogu da funkcionišu, ako se želi da ostanu demokratije.

E sad, iz prethodnog je pasusa zapravo klju?no izlu?iti onu izan?alu frazu o „politi?koj volji“, pa je malo rasvetliti. Gvint je u tome da se savršeno demokratskim putem – jer sistem na?elno funkcioniše i „institucije rade svoj posao“ – može do?i do oblika vladavine koji ?e bitno izobli?iti i obesmisliti demokratiju, a da pri tome formalno ona ostane na svom mestu: niko ne?e proglasiti diktaturu, zabraniti opozicione partije, pozatvarati kriti?ki orijentisane novinare i pisce (samo ?e im pozatvarati radna mesta, gde god se može…) etc. To se može desiti ?ak i usred „rajske bašte“ Evropske unije, kako dokazuje primer Ma?arske, od nedavno i Pojske, a upravo se lomi Hrvatska. Utoliko je lakše da se to dogodi izvan nje, naro?ito ako se pri tome zadrži evroentuzijasti?na retorika i ornamentika.

Ovako gledano, možda izgleda da se tako nešto može dogoditi bilo gde, bilo kada i bilo kome, da je to neka vrsta random elementarne nepogode na koju se prakti?no ne može uticati. To, razume se, ni u ludilu nije istina: onaj ko vam to kaže ili ne zna o ?emu govori ili ima razloga da propire lošu savest. Naime, politi?ke strukture koje su sklone sistematskom, kontinuiranom, opasnom izlaženju izvan okvira pluralisti?ke demokratije (koja se, rekoh, formalno ne ukida; iskustvo totalitarizama XX veka je odviše kompromitovalo otvorene diktature) bazi?no nije teško prepoznati, one same o sebi i svojim namerama ostavljaju dovoljno traga. Ma?ari su i mogli i morali znati šta sve biraju u paketu s Viktorom Orbanom i da on nije nikakva zdrava, kredibilna i uopšte legitimna alternativa „korumpiranoj i nesposobnoj levo-liberalnoj vlasti“, Poljaci su još bolje mogli znati šta je neodvojivi deo politi?kog habitusa Ka?injskog i njegove ekipe seoskih lucprda ?iji politi?ki horizont ne prevazilazi nazore benavog seoskog popa iz sjajnog rumunskog filma „Aferim“ (ali se taj pajac i dokazana šteto?ina vratio na vlast zahvaljuju?i niskoj izlaznosti, jer su izbirljivi metropolitanski genijalci ostali kod ku?e iz aristokratskog prezira prema dotadašnjoj, realno prili?no uspešnoj vladi!), isto važi i za hrvatske bira?e kada je u pitanju HDZ, i naposletku, to svakako vredi za Srbiju kada se radi o Vu?i?u i Nikoli?u, to jest o SNS. Zašto ti ljudi, koje znamo po svemu najgorem „u novijoj istoriji Srbije“, ne bi u?inili sve što ?ine, kad su to ve? ?inili ranije, i to i još svašta, jedno gore od drugog? To su po defaultu ljudi opasnih namera; kad se takvi negde u zapadnoj Evropi približe makar na puškomet vlasti (najsvežiji je primer nedavnih regionalnih izbora u Francuskoj) tad se sve što iole demokratski misli ujedini u drugom krugu protiv njih, do?im u isto?noj Evropi, bezbeli i na Balkanu, tih ko?ionih mehanizama nema, a kako da ih i bude kad gotovo niko ne radi na tome, i kad niko ne uspostavlja minimalne standarde? Naprotiv, ?ak i dobar deo „cveta levo-liberalne inteligencije“ aktivno i pasivno pripomaže dolasku, odnosno povratku mra?nih sila „neliberalne demokratije“ (koja jeste nelibaralna, ali nije demokratija) na vlast. A ta kad se jednom vrati, bogme u?ini baš sve da više nikada ne ode…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!