TEOFIL PANČIĆ: Uzurpatorov teatar apsurda (i mi, glumci u njemu)

29 Jan 2016

Nasuvo: Minimalni standardi i izigravanje demokratije

Kada dvadeset i četvrtog, ili kojeg već aprila budete išli ka glasačkim kutijama, bilo bi dobro da ni jednog trenutka ne ispuštate iz vida da to činite – kada su parlamentarni izbori u pitanju – samo zato što je to bio hir, na razne načine nelegitiman i politički nepošten, jednog medijsko-psihološki razmaženog i narcističkog, a politički sterilnog vladara, to jest: čista uzurpacija i brutalno parodiranje pravila na kojima počivaju savremene pluralističke demokratije. Posledično, da upravo veselo sudelujete u njegovom teatru apsurda. Pa dobro, onda da ga izbojkotujemo i lepo ostanemo kod kuće? Teoretski, to bi bilo najbolje i upravo to sam na vreme predlagao, ali suvislog bojkota nema ako nije istovremeno bojkot u režiji relevantnih opozicionih stranaka i njihovih potencijalnih birača, a pošto takvog bojkota – sasvim je jasno – biti neće, onda bi vaš ostanak kod kuće porodio isti, čak još gori efekat: ne samo da biste ostankom kod kuće u tim okolnostima, gle, takođe sudelovali u njegovom teatru apsurda, nego biste u njemu sudelovali na još gori i pogubniji način.

Sve ovo, dakle, ispada kao win-win situacija za Uzurpatora. Ispada da je uredio stvar tako da šta god da učinite ili ne učinite, radite u njegovu korist; čak i ako ne radite baš ništa i pravite se mrtvi – ili naročito baš onda. Naravno, izvesna doza rizika za njega uvek postoji i stvari načelno mogu da krenu i nekim nepredviđenim tokom, ali ako sve bude u granicama razumno očekivanog, taj je rizik za njega ipak mali, a dobitak veliki. Ali, čekaj, kakav je to tačno dobitak? Šta, dobiće vlast? Pa, već je ima! I to tako komotnu da teško da bi u sledećem izvlačenju mogla da ispadne još komotnija, naprotiv, pre će biti da će malo da omrša. Da, ali ovde se radi o drugoj, suštinskijoj vrsti komocije: o komociji u vremenu. Lepo je, s njegovog stanovišta, početi još jednom ispočetka, od nulte tačke, i imati pred sobom još četiri godine devičanski netaknutog mandata. Kao da se rađaš uvek iznova. To je već imao 2012. (na redovnim izborima), pa 2014. kad vam niko živ nije znao reći zašto se ide na izbore kad vlast nije izgubila većinu, i sada opet 2016, kada je stvar na svaki način još apsurdnija. Pa šta? Ako mu je prethodni marifetluk prošao, zašto ne bi i ovaj? Ako mu ovaj prođe, zašto ne bi i sledeći? Zašto ne bismo, za godinu-dve, overili još jedan njegov četvorogodšnji mandat, i uopšte, zašto to ne bismo činili do kraja sveta i vremena? Ili sve dok jednom ne proceni da su se srpski gospodin i gospođa Svaković umorili od glasanja za njega, kad će se naprasno dosetiti da je ionako nedavno dobio – šta? Četvorogodišnji mandat, naravno. I počeće da ga troši…

Mi iznutra nećemo moći da mu pomrsimo konce sve dok Tiha većina aktivno ili pasivno sarađuje s njim, a ona može biti prilično dugo „kooperativna“ u okolnostima uzurpirane države, medija i ključnih institucija; oni spolja biće prema svemu tome ravnodušni jer ih načelno zanimaju samo političko-poslovni aranžmani koje inače nameravaju da obave na ovom prostoru, a prilično im je svejedno s kim će ih obaviti, i šta će taj raditi s domorocima u međuvremenu. Naročito ako ovaj sve vreme ritualno ispušta poželjne, politički korektne, evrofilske zvukove.

Kako je, međutim, sve ovo načelno moguće? Kako je moguće ovoliko se sprdati s demokratskim institucijama i vući nas sve za nos kao što Uzurpatorova mašinerija upravo čini, a formalno ostajati negde u granicama zakonitog, ili bar ne otvoreno izvan njih? U izvesnom smislu, moglo bi se reći da se tu radi o razlici između kršenja zakona i „boljih običaja“ i njihove zloupotrebe. Stvar deluje nekako fluidna i nejasna, teško objašnjiva i ne uvek lako dokaziva, ali kad se suočiš s njom – odlično ćeš je prepoznati… O njoj bi se moglo govoriti iz mnogih uglova, ali ovde mi izgleda najakutniji i najvažniji ovaj. Radi se o tome da su pravila igre u tzv. liberalnoj demokratiji takva da ih nije baš preterano teško izobličavati i zloupotrebljavati, samo ako za to ima „političke volje“. Jer su ona načelno tako postavljena da polaze od premise da će se na vlasti smenjivati političke strukture koje se – ma koliko pojedinačno naginjale više ulevo, udesno ili ka zamišljenom centru – kreću unutar liberalno-demokratskog konsenzusa o slobodnim i nemanipulisanim (podrazumeva se i: nenasilnim) izborima, razumno nezavisnim medijima, još nezavisnijem sudstvu, ekonomiji koja nije državno-paternalistička i „burazerska“ etc. Naravno da to nigde nije baš „idealno“ i zanimacija je banalnih diletanata i nižerazrenih umova velevažno otkrivanje rupe na saksiji kako baš svugde ima nesavršenosti svake vrste, ali u globalu savremene demokratije ipak tako funkcionišu, to jest: one samo tako i mogu da funkcionišu, ako se želi da ostanu demokratije.

E sad, iz prethodnog je pasusa zapravo ključno izlučiti onu izanđalu frazu o „političkoj volji“, pa je malo rasvetliti. Gvint je u tome da se savršeno demokratskim putem – jer sistem načelno funkcioniše i „institucije rade svoj posao“ – može doći do oblika vladavine koji će bitno izobličiti i obesmisliti demokratiju, a da pri tome formalno ona ostane na svom mestu: niko neće proglasiti diktaturu, zabraniti opozicione partije, pozatvarati kritički orijentisane novinare i pisce (samo će im pozatvarati radna mesta, gde god se može…) etc. To se može desiti čak i usred „rajske bašte“ Evropske unije, kako dokazuje primer Mađarske, od nedavno i Pojske, a upravo se lomi Hrvatska. Utoliko je lakše da se to dogodi izvan nje, naročito ako se pri tome zadrži evroentuzijastična retorika i ornamentika.

Ovako gledano, možda izgleda da se tako nešto može dogoditi bilo gde, bilo kada i bilo kome, da je to neka vrsta random elementarne nepogode na koju se praktično ne može uticati. To, razume se, ni u ludilu nije istina: onaj ko vam to kaže ili ne zna o čemu govori ili ima razloga da propire lošu savest. Naime, političke strukture koje su sklone sistematskom, kontinuiranom, opasnom izlaženju izvan okvira pluralističke demokratije (koja se, rekoh, formalno ne ukida; iskustvo totalitarizama XX veka je odviše kompromitovalo otvorene diktature) bazično nije teško prepoznati, one same o sebi i svojim namerama ostavljaju dovoljno traga. Mađari su i mogli i morali znati šta sve biraju u paketu s Viktorom Orbanom i da on nije nikakva zdrava, kredibilna i uopšte legitimna alternativa „korumpiranoj i nesposobnoj levo-liberalnoj vlasti“, Poljaci su još bolje mogli znati šta je neodvojivi deo političkog habitusa Kačinjskog i njegove ekipe seoskih lucprda čiji politički horizont ne prevazilazi nazore benavog seoskog popa iz sjajnog rumunskog filma „Aferim“ (ali se taj pajac i dokazana štetočina vratio na vlast zahvaljujući niskoj izlaznosti, jer su izbirljivi metropolitanski genijalci ostali kod kuće iz aristokratskog prezira prema dotadašnjoj, realno prilično uspešnoj vladi!), isto važi i za hrvatske birače kada je u pitanju HDZ, i naposletku, to svakako vredi za Srbiju kada se radi o Vučiću i Nikoliću, to jest o SNS. Zašto ti ljudi, koje znamo po svemu najgorem „u novijoj istoriji Srbije“, ne bi učinili sve što čine, kad su to već činili ranije, i to i još svašta, jedno gore od drugog? To su po defaultu ljudi opasnih namera; kad se takvi negde u zapadnoj Evropi približe makar na puškomet vlasti (najsvežiji je primer nedavnih regionalnih izbora u Francuskoj) tad se sve što iole demokratski misli ujedini u drugom krugu protiv njih, dočim u istočnoj Evropi, bezbeli i na Balkanu, tih kočionih mehanizama nema, a kako da ih i bude kad gotovo niko ne radi na tome, i kad niko ne uspostavlja minimalne standarde? Naprotiv, čak i dobar deo „cveta levo-liberalne inteligencije“ aktivno i pasivno pripomaže dolasku, odnosno povratku mračnih sila „neliberalne demokratije“ (koja jeste nelibaralna, ali nije demokratija) na vlast. A ta kad se jednom vrati, bogme učini baš sve da više nikada ne ode…

(Autonomija)