TEOFIL PANČIĆ: Uvod u drugi život Osme sednice

21 Aug 2012

Jesen je na pomolu, i kriza je velika, kako u Partiji, tako i u društvu, za šta partija prirodno snosi veliku odgovornost, kao višegodišnja vodeća snaga u društvu

Jesen je na pomolu, i kriza je velika, kako u Partiji, tako i u društvu, za šta partija prirodno snosi veliku odgovornost, kao višegodišnja vode?a snaga u društvu. Partija je doživela neke bolne udarce i poraze, a pravi izazovi je možda tek ?ekaju. Ako na njih ne odgovori na visini zadatka, pa i svoje istorijske misije ako ho?ete, pred njom je neizvesna sudbina. Pravo pitanje zato glasi: šta sad? I kuda, i kako, i s kim?

Kako kaže ona izreka, u dobru je lako dobar biti, ali loše sezone stavljaju ljude na iskušenja. „Starom“ partijskom lideru, koliko do ju?e neupitnom, sve glasnije se zamera da je svojim pogrešnim potezima, a i svojom neodlu?noš?u i trulim kompromiserstvom, a bogme i svojevrsnom ideološkom mlakoš?u, doveo Partiju u težak položaj. Osim toga, okružio se ?udnim ljudima i kojekakvim „otu?enim centrima mo?i“, birokratizovao se, ne poznaje više prave probleme ni same Partije, a kamoli obi?nog naroda… „Mladi“ lider zato sve ja?e i sve otvorenije lobira da je došlo vreme da ga zameni na vrhu. U prvoj fazi tihog konflikta još je, doduše, ispuštao ritualne zvuke uvažavanja prema starijem lideru, ali izgleda da ?e vrlo brzo, verovatno ve? u septembru, do?i vreme za skidanje rukavica.

„Stari“ lider, kojeg tako nazivamo zbog njegovog politi?kog „starešinstva“, a ina?e njihova me?usobna razlika u godinama i nije baš velika, ose?a se pomalo izneverenim i izdanim od nezahvalnika, utoliko pre što je baš on uvukao „mladog“ lidera u Partiju i u neku ruku mu bio pokrovitelj iz senke u njegovom po?etnom usponu kroz jednu hijerarhiju koja ga je tretirala kao „došljaka“. Na drugoj strani, „mladi“ lider izgleda da ne smatra da svom starijem kolegi išta duguje, to jest, ako je i dugovao, drži da je taj dug u me?uvremenu ispla?en, i to s dobrim kamatama.

Ali, šta je to, koja je to fundamentalna razlika koja bi jednog preporu?ila u odnosu na drugog? Teško je re?i da tu postoje otvorene, fundamentalne svetonazorske razlike, pošto se obojica – i svite koje ih okružuju – zaklinju u iste vrednosti. Ali, „mladi“ lider voli da emituje o sebi sliku – i tu sliku, reklo bi se, prihvata sve više ljudi, u Partiji i izvan nje – kao „brzog i energi?nog“ Rešavaoca Problema, kao politi?kog tehnokratu (izvorno dolazi iz neke vrste privrede) koji ume da povede i pre?icom kad treba, i koji je svojim prethodnim radom dokazao da ume da bude i brz, i prek i tvrd, dok je „stari“ lider kabinetski ?ovek sklon, i sve skloniji, rezignaciji i kontemplaciji, prvo šest puta meri pa onda jednom ili nijednom se?e, i uopšte, nije to ?ovek za nova, nezgodna vremena…

Opet, iz okruženja „starog“ lidera, ali i od dela skepti?nih posmatra?a sa strane, ?uje se da je brzina i žustrina kojom „mladi“ lider pristupa rešavanju ina?e vrlo složenih i teških problema u najmanju ruku pomalo olako obe?ana, i da iz svega toga površnog paraderstva sra?unatog na instant-efekat ne može da se izrodi ništa dobro. Ta „brzina“ uklapa se u neku vrstu za sada još mnogima nedovoljno vidljivog autoritarnog sklopa politi?ke li?nosti Mladog (koju je ovaj uveliko ispoljavao ve? tokom svog šefovanja u glavnom gradu), a koja bi, ako ovaj stekne veliku mo?, mogla i dosta nezgodno da se razvije, u za nju povoljnim uslovima.

Pa ipak, obra?un kao da je zakazan, i sve je izvesniji, dok je mogu?nost održivog kompromisa iz dana u dan sve manja, mada bi on gotovo izvesno bio najbolji za interes Partije. Tu je, treba napomenuti, i autonomni vojvo?anski ogranak Partije koji bi teoretski mogao da donese prevagu jednom ili drugom, ali on se za sada drži neutralno i po strani, kao da to „nije njegova briga“. Sa „starim“ liderom imali su bezbrojna okapanja – uglavnom kuloarska, izvan domašaja javnosti – oko pitanja autonomije; „mladi“ je po tom pitanju možda još gori, ali kao da im se ?ini da bi s njim lakše izašli na kraj. Rizi?na, možda opasna ra?unica. A septembar je, evo, veoma blizu…

Sve ovo što piše u gornjim redovima napisano je kao reminiscancija na situaciju iz avgusta i septembra 1987, neposredno pred ?uvenu Osmu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Na njoj je Ivana Stamboli?a, višegodišnjeg lidera srbijanskih komunista, smenio i razvlastio njegov donedavni proteže Slobodan Miloševi?, obe?avaju?i i Partiji i celoj Srbiji „novu“ politiku, brzu, žustru i odlu?nu. I takva je bogme i bila, nažalost…

E sad, zanimljivo je, ali za to nemojte kriviti potpisanog autora, što se sve ono gore napisano nekako predobro uklapa i u aktuelna previranja u Demokratskoj stranci, pre svega u ono što se sve jasnije kristališe kao sve verovatniji otvoreni sukob Borisa Tadi?a i Dragana ?ilasa za prevlast u stranci, a u neku ruku i za njeno budu?e usmerenje – neko bi ?ak rekao i za njenu „dušu“…

Ta?no dvadeset i pet godina je prošlo od onog septembra koji ?e se pokazati turobno presudnim za Srbiju i SFRJ, ovde i sada imamo posla sa drugom partijom tj. strankom, u drugoj državi, sa druga?ijim politi?kim i ekonomskim sistemom. Dakle, „ništa nije isto“. Kako je onda sve tako indikativno i upozoravaju?e sli?no? Pa, bi?e da su ljudi bazi?no isti, to je to. Mentalitet je stvar dugoga trajanja, politi?ka kultura evoluira sporo do nevidljivosti, a loši obi?aji imaju prirodnu sklonost ka trajanju u beskona?nost. Evo, dade se primetiti ?ak i to (?ega se isto se?amo od onomad) da su ?ak i oko ovog sadašnjeg „mladog“ lidera po?eli da se roje pomalo huška?ki raspoloženi intelektualci (partijski i vanpartijski), kao onomad oko ranog Miloševi?a…

Oko „starog“ se, pak, trenutno ne roji niko jer to sada nije popularno i može vam samo doneti nevolje, a inteligencija je ina?e sloj sa neverovatno razvijenim instinktom za modna kretanja…

Razume se, analogije su zavodljive koliko i opasne, to jest, baš je njihova zavodljivost potencijalno opasna. Ali u ovom slu?aju bizarnih je srodnosti izme?u Onda i Sada tako upadljivo mnogo da bi prosto bilo neodgovorno pre?utati ih, a neka im onda svako prida onoliko pažnje i zna?aja koliko misli da im je dosta. Ako je nekome važno, ovaj koji je pokušao da ih popiše drži da je jedva mogu?e preterati s njima, i da je stoga vrlo korisno obavestiti se, ili podsetiti se, kako je to ta?no išlo prethodni put. Prošlost, naime, postaje nevažna tek onda kada stvarno pro?e, a za ovu ne bih dao ni odse?en nokat u vatru da je prošla.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!