TEOFIL PANČIĆ: Uvod u drugi život Osme sednice

avg 21 2012

Jesen je na pomolu, i kriza je velika, kako u Partiji, tako i u društvu, za šta partija prirodno snosi veliku odgovornost, kao višegodišnja vodeća snaga u društvu

Jesen je na pomolu, i kriza je velika, kako u Partiji, tako i u društvu, za šta partija prirodno snosi veliku odgovornost, kao višegodišnja vodeća snaga u društvu. Partija je doživela neke bolne udarce i poraze, a pravi izazovi je možda tek čekaju. Ako na njih ne odgovori na visini zadatka, pa i svoje istorijske misije ako hoćete, pred njom je neizvesna sudbina. Pravo pitanje zato glasi: šta sad? I kuda, i kako, i s kim?

Kako kaže ona izreka, u dobru je lako dobar biti, ali loše sezone stavljaju ljude na iskušenja. „Starom“ partijskom lideru, koliko do juče neupitnom, sve glasnije se zamera da je svojim pogrešnim potezima, a i svojom neodlučnošću i trulim kompromiserstvom, a bogme i svojevrsnom ideološkom mlakošću, doveo Partiju u težak položaj. Osim toga, okružio se čudnim ljudima i kojekakvim „otuđenim centrima moći“, birokratizovao se, ne poznaje više prave probleme ni same Partije, a kamoli običnog naroda… „Mladi“ lider zato sve jače i sve otvorenije lobira da je došlo vreme da ga zameni na vrhu. U prvoj fazi tihog konflikta još je, doduše, ispuštao ritualne zvuke uvažavanja prema starijem lideru, ali izgleda da će vrlo brzo, verovatno već u septembru, doći vreme za skidanje rukavica.

„Stari“ lider, kojeg tako nazivamo zbog njegovog političkog „starešinstva“, a inače njihova međusobna razlika u godinama i nije baš velika, oseća se pomalo izneverenim i izdanim od nezahvalnika, utoliko pre što je baš on uvukao „mladog“ lidera u Partiju i u neku ruku mu bio pokrovitelj iz senke u njegovom početnom usponu kroz jednu hijerarhiju koja ga je tretirala kao „došljaka“. Na drugoj strani, „mladi“ lider izgleda da ne smatra da svom starijem kolegi išta duguje, to jest, ako je i dugovao, drži da je taj dug u međuvremenu isplaćen, i to s dobrim kamatama.

Ali, šta je to, koja je to fundamentalna razlika koja bi jednog preporučila u odnosu na drugog? Teško je reći da tu postoje otvorene, fundamentalne svetonazorske razlike, pošto se obojica – i svite koje ih okružuju – zaklinju u iste vrednosti. Ali, „mladi“ lider voli da emituje o sebi sliku – i tu sliku, reklo bi se, prihvata sve više ljudi, u Partiji i izvan nje – kao „brzog i energičnog“ Rešavaoca Problema, kao političkog tehnokratu (izvorno dolazi iz neke vrste privrede) koji ume da povede i prečicom kad treba, i koji je svojim prethodnim radom dokazao da ume da bude i brz, i prek i tvrd, dok je „stari“ lider kabinetski čovek sklon, i sve skloniji, rezignaciji i kontemplaciji, prvo šest puta meri pa onda jednom ili nijednom seče, i uopšte, nije to čovek za nova, nezgodna vremena…

Opet, iz okruženja „starog“ lidera, ali i od dela skeptičnih posmatrača sa strane, čuje se da je brzina i žustrina kojom „mladi“ lider pristupa rešavanju inače vrlo složenih i teških problema u najmanju ruku pomalo olako obećana, i da iz svega toga površnog paraderstva sračunatog na instant-efekat ne može da se izrodi ništa dobro. Ta „brzina“ uklapa se u neku vrstu za sada još mnogima nedovoljno vidljivog autoritarnog sklopa političke ličnosti Mladog (koju je ovaj uveliko ispoljavao već tokom svog šefovanja u glavnom gradu), a koja bi, ako ovaj stekne veliku moć, mogla i dosta nezgodno da se razvije, u za nju povoljnim uslovima.

Pa ipak, obračun kao da je zakazan, i sve je izvesniji, dok je mogućnost održivog kompromisa iz dana u dan sve manja, mada bi on gotovo izvesno bio najbolji za interes Partije. Tu je, treba napomenuti, i autonomni vojvođanski ogranak Partije koji bi teoretski mogao da donese prevagu jednom ili drugom, ali on se za sada drži neutralno i po strani, kao da to „nije njegova briga“. Sa „starim“ liderom imali su bezbrojna okapanja – uglavnom kuloarska, izvan domašaja javnosti – oko pitanja autonomije; „mladi“ je po tom pitanju možda još gori, ali kao da im se čini da bi s njim lakše izašli na kraj. Rizična, možda opasna računica. A septembar je, evo, veoma blizu…

Sve ovo što piše u gornjim redovima napisano je kao reminiscancija na situaciju iz avgusta i septembra 1987, neposredno pred čuvenu Osmu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Na njoj je Ivana Stambolića, višegodišnjeg lidera srbijanskih komunista, smenio i razvlastio njegov donedavni proteže Slobodan Milošević, obećavajući i Partiji i celoj Srbiji „novu“ politiku, brzu, žustru i odlučnu. I takva je bogme i bila, nažalost…

E sad, zanimljivo je, ali za to nemojte kriviti potpisanog autora, što se sve ono gore napisano nekako predobro uklapa i u aktuelna previranja u Demokratskoj stranci, pre svega u ono što se sve jasnije kristališe kao sve verovatniji otvoreni sukob Borisa Tadića i Dragana Đilasa za prevlast u stranci, a u neku ruku i za njeno buduće usmerenje – neko bi čak rekao i za njenu „dušu“…

Tačno dvadeset i pet godina je prošlo od onog septembra koji će se pokazati turobno presudnim za Srbiju i SFRJ, ovde i sada imamo posla sa drugom partijom tj. strankom, u drugoj državi, sa drugačijim političkim i ekonomskim sistemom. Dakle, „ništa nije isto“. Kako je onda sve tako indikativno i upozoravajuće slično? Pa, biće da su ljudi bazično isti, to je to. Mentalitet je stvar dugoga trajanja, politička kultura evoluira sporo do nevidljivosti, a loši običaji imaju prirodnu sklonost ka trajanju u beskonačnost. Evo, dade se primetiti čak i to (čega se isto sećamo od onomad) da su čak i oko ovog sadašnjeg „mladog“ lidera počeli da se roje pomalo huškački raspoloženi intelektualci (partijski i vanpartijski), kao onomad oko ranog Miloševića…

Oko „starog“ se, pak, trenutno ne roji niko jer to sada nije popularno i može vam samo doneti nevolje, a inteligencija je inače sloj sa neverovatno razvijenim instinktom za modna kretanja…

Razume se, analogije su zavodljive koliko i opasne, to jest, baš je njihova zavodljivost potencijalno opasna. Ali u ovom slučaju bizarnih je srodnosti između Onda i Sada tako upadljivo mnogo da bi prosto bilo neodgovorno prećutati ih, a neka im onda svako prida onoliko pažnje i značaja koliko misli da im je dosta. Ako je nekome važno, ovaj koji je pokušao da ih popiše drži da je jedva moguće preterati s njima, i da je stoga vrlo korisno obavestiti se, ili podsetiti se, kako je to tačno išlo prethodni put. Prošlost, naime, postaje nevažna tek onda kada stvarno prođe, a za ovu ne bih dao ni odsečen nokat u vatru da je prošla.

(Slobodna Evropa)

Ne sviđa mi seSviđa mi se (+2 rating, 2 votes)
Loading ... Loading ...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on avg 21 2012. Filed under Stav. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Prijava | Designed by Gabfire themes | GoDev