TEOFIL PANČIĆ: Usekovanije pacera Vulina

30 Sep 2017

Nasuvo: Slučaj Tetka i radikalske štetočine

Ljudi moji, kakva je to samo biografija! Treba je izučavati na fakultetima i akademijama svih vrsta, po gradivu iz udžbenika koji bi pripremili probrani stručnjaci uglednog Instituta za istraživanje ruda i gubljenje vremena.

I zar takva biografija, politička i javna, da neslavno potamni zbog tamo neke – tetke? I to ne čak njegove nego ženine mu. Kao da je on kriv što ima ženu, a žena ima tetku, a tetka ima pozamašan višak keša? Uostalom, možda biste ga i vi imali – mislim, višak – da živite čak u Kanadi, dakle, dovoljno daleko od uticaja našeg junaka na vaše finansijsko, mentalno, zdravstveno i svako, hm, drugo stanje.

Zar da ga, dakle, izgubimo baš sad, kad bi mogao najviše da nam pruži? Hm, čega da nam pruži? Iskreno, nemam pojma, nisam primetio da nam je ikada išta „pružio“, osim samog sebe – a to nije vrednost koju bi bio u stanju izmeriti makar i najoštrookiji mikroskop – ali mora da ima nešto, inače ne bi valjda tako dugo opstajao na vrhu, u svakom periodu u kojem je Srbija na dnu? To valjda znači da mora da ima nekih kvaliteta; e sad, to što su ti kvaliteti sasvim nevidljivi oku običnog smrtnika, druga je stvar.

Mogao bih da nastavim ovako do kraja teksta, ali neću, malo mi je žao njegovog glavnog junaka. Ne zato što bi on takvo sažaljenje ikada bilo čime zavredeo: tip je jedna od maskota epohe u kojoj su bezvredni-ali-zato-štetni isplivali na površinu, i ne samo da su isplivali, nego gledaju da udave sve što nije po njihovoj minornoj meri. Niko ne zna ko je zapravo čovek, po čemu je značajna njegova urođena, smešnjikava beznačajnost, iz kojeg je mutlaka izronio i ko ga je izronio, šta ume da radi (da piše, govori i misli – ne ume, mada stalno iznova pokušava, s grotesknim rezultatom; da radi nešto drugo od merljive koristi – ne zna se ni da je pokušao; da učestvuje u svakoj sramoti ove zemlje u poslednjih dvadeset i kusur godina – to vaistinu ume, ali nije baš da to spada u plemenite veštine), ukratko: nepoznato je zašto ga izdržavamo sve ove godine, pošto je bilo kakav javni rashod usmeren ka njemu ekvivalent, recimo, osnivanju Fonda za uzgoj i unapređenje polja ambrozije. A fakat je da ga izdržavamo, nekad direktno (kad je na državnim jaslama, dakle, kad god najgori zasednu Srbiji na grbaču), nekad indirektno. U oba slučaja, masno ga plaćamo da ne radi ništa, i to samo kad imamo sreće; kad je nemamo, onda nešto radi, pa se onda prisetimo zašto je mnogo bolje za sve kad ne radi ništa.

I tako je to taljigalo s njim sve dok mu se nije dogodila Tetka, i dok se nije ufačlovao u sopstvene nebuloze pokušavajući da Tetku nekako objasni, što mu nije išlo od ruke jer su Tetke prilično neobjašnjiv fenomen, naročito kad su u Kanadi, pa ih treba posetiti bar dvadeset i tri puta ne bi li od njih bilo neke vajde.

Bog zna kako će se to s njim a glede Tetke završiti, ali teško da može da prođe tek tako. Sad će, dakle, svi skočiti na njega, možda i njegovi – ako Gospodar proceni da mora da ga se reši, bar privremeno – pa će ga možda ritualno politički pogubiti, brižljivo ukiselivši njegovu glavu, tako da može da vaskrsne kad zatreba; ne bi bio prvi.

Ali, zašto kažem da mi je pomalo žao da se ovoliko bavim(o) njime? Zbog jedne inherentne nepravde upisane u ovaj slučaj, kakav god on bio, i kako god se pravno i politički raspleo, ili ne raspleo. Nije to nepravda prema njemu kao takvom: da je po zasluzi, ovo je još i najmanje što bi ga snašlo. Nepravda je ovde drugo ime za nesrazmer.

Kupio je, dakle, taj nesrećnik, navodno se zove Vulin, nekakav stan na beogradskoj Zvezdari, od 106 kvadrata, za skoro četvrt miliona evra, pa sad jadan za ogromnu većinu te svote ne može da dokaže odakle mu, nego petlja s tom nesrećnom Tante, čekajući neki spasonosni Kukuriku. Šta god tu bilo posredi, mutno ili čisto, legalno ili ne, ne nadaje li vam se taj Vulin pomalo kao pacer, s obzirom na ekipu u kojoj se našao (a kojoj i pripada)? Bolji igrači od njega rešili su to mnogo pre, mnogo bolje i sasvim legalno, ma koliko besramno.

Pogledajte, recimo, Vučić Aleksandra. Nije li taj, kao junoša od dvadeset i devet godina, od države Srbije – od ovoga koji piše i od svakoga ko ovo čita, i od svakog prolaznika kojeg vidite gledajući kroz prozor (ako niste Tetka u Kanadi) – dobio na poklon stančugu od zaboravio sam već koliko, ali svakako više od tih više nego komotnih vulinovskih 106 kvadrata? Za koje je zasluge dobila od svih nas na poklon ta mala radikalska štetočina tu imovinu vrednu nekoliko stotina hiljada evra? A pri tome sve papirološki čisto, nema potrebe za Tetkama i drugim mitskim bićima! Ili, pogledajte Nikolić Tomislava, u svetu realnih biografija opisivog jedino kao polupismena radikalska zamlata iz Kragujevca: nije li narečeni, istom prilikom kad i Vučić, usred bombardovanja 1999, fasovao na poklon od svih nas još veću nekretninu? Za šta tačno smo mu se odužili tim kraljevskim darom? A od tada do danas, lično mu se i porodično blago samo dramatično uvećavalo, a da vam niko ne ume reći na osnovu kojih to kvaliteta, postignuća i zasluga? Da nije dobio Nobela za književnost, patentirao ajfon koji se puni na baterije pogonjene ajvarom, izumeo lek protiv dijabetesa? Ko su uopšte ti Ljudi Bez Svojstava, zašto ih mi obilato dotiramo kroz život kada su njihovi društveno daleko najkorisniji dani života oni u kojima nisu radili baš ništa? Što je u Vučićevom slučaju, doduše, dobar deo života.

I onda, možeš misliti, Tetka najveći problem. Ako postrada, Vulin će biti izložen usekovaniju za primer ostatku kohorte, kao čist pacer.

(Autonomija – foto: Filip Petronijević)

Podelite ovu stranicu!