TEOFIL PANČIĆ: Ujedinjeno K.–Vojvođanski k. 1:0

26 sep 2014

Nasuvo: Škotski referendum iz vojvođanskog ugla

Eh, u te Škote se ne možeš pouzdati. Čudim se kako ih Englezi trpe tako dugo? Kako god, i u ovim su našim krajevima u vreme referenduma o nezavisnosti Škotske razni igrali na Hajlendere sa severnih oboda britanskog ostrvlja i – izgubili. Najbrojniji među njima su pripadnici raznih mentalnih frakcija „srpskih patriota“ koji su odnekud smatrali da bi dekompozicija Velike Britanije bila nešto dobro za Srbiju; ili možda i ne bi bila dobra za Srbiju, ali bi bila loša za Britaniju, a to je onda nekako dobro, jer znači naplatu nekih starih računa, neko duševno poravnanje, tante za kukuriku, ili kako se to već zove na jeziku nedozrelih bajalica. A zašto i čemu sve to, to jest, zašto bi neko emotivno investirao u crknuće tuđe krave, pri tome ne baš ni komšijske? Zato jer je, dakako, zla imperija Gordog Albiona negde vrlo visoko na njihovoj listi krivaca za sve naše zajedničke nesreće. Na onoj istoj listi na kojoj nas samih – osim, dakako, „izdajnika i plaćenika“ u našim redovima – obično nigde nema. Što je, priznaćete, dosta osebujan pogled na svet, čak u neku ruku zanimljiv, pod uslovom da ne morate lično da trpite njegove posledice. Ako morate, onda vam brzo dosadi ta kolekcija smarajućih kerefeka, ali ko vas šta pita.

Megjuoa, gle, nisu turbo-dizel patriote jedina ovdašnja frakcija koja je vlažno sanjala o kraju državnog saveza osnovanog još 1707. Negde pred sam referendum, Vojvođanski je klub javno podržao našu škotsku braću i sestre, i poželeo im puno sreće i zdravlja u nezavisnoj Škotskoj. Molim da se zapazi: nije VK pozdravio tek činjenicu da se o jednom tako važnom i složenom pitanju odlučuje na slobodnom referendumu, nego je direktno podržao jednu od referendumskih opcija, i to onu koja bi značila kraj Ujedinjenog Kraljevstva kakvo je svet do sada poznavao.

Čini se, međutim, da je podmukla i samo prividno demokratska političko-medijska oligarhija upravljana iz Londona uspela da od Škotlanđana nekako sakrije epohalno saopštenje Vojvođanskog kluba koje je moglo sudbinski da preokrene stvari, i tako su ovi, neznaveni, glasali kako su glasali, to jest, premoćno za opstanak UK, inače – u žanru država i državnih uređenja – jednog od svakako najveličanstvenijih dostignuća zapadne civilizacije, bez obzira na imperijalne brljotine koje je Kraljevstvo umelo da pravi (kao da nisu i svi drugi?). Uzgred, neka vas niko ne obmanjuje da je ishod referenduma bio „tesan“: margina od nekih jedanaest odsto nije „tesna“ ni po kojem ozbiljnom merilu, nego je „closer to a landslide victory“, kako reče jedan Guardianov analitičar ovih dana.

Okej, ne bih se ja bavio ostrvskim poslima, neka o njima vode računa oni koji tamo žive. Mene, pak, zanima čime li se to Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske toliko zamerilo uglednom Vojvođanskom klubu da je on javno blagoizvoleo poželeti njegov kraj? Šta li je to Imperija učinila protiv jedne daleke panonske provincije, a da ova – to jest, njeni osobito senzibilni predstavnici – sada oseća potrebu da joj uzvrati na ovaj način? Ili, konstruktivnije gledano, zašto bi i kako svet u kojem postoji nezavisna Škotska bio bolji za Vojvodinu? I da li to, posledično, znači da svet u kojem, bar do daljnjeg, neće biti nezavisne Škotske, postaje lošije mesto za Vojvodinu? Ako neko tako misli, neka se onda jasno i odredi, i neka pokuša da to ozbiljno argumentuje – dakle, po mogućnosti, bez olakih i površnih analogija u stilu „vid’la žaba da se konj potkiva“. Lično se, naprotiv, bolje osećam u svetu u kojem postoji ujedinjena (što ne mora da znači: centralizovana) i snažna Britanija, nego nužno slabije i marginalnije Engleska i Škotska, jer je UK – uz sve nedostatke i stranputice, koje je odviše lako nabrajati – jedan od bitnih agensa liberalno-demokratskih i emancipacijskih procesa u svetu još prepunom sumanutih diktatura, versko fundamentalističkih pokreta, naoružanih mesijanskih sekti i koječega još, jednog grđeg od drugog; a pri svemu tome, ne bih rekao da mi je zbog toga manje stalo do prosperiteta Vojvodine od bilo koga drugog.

Suštinski problem s ovim „pogledom na svet“ baziranim n lipsavanju tuđeg govečeta obično volim da ilustrujem onom slikom – svima nama tako dobro poznatom – seoskih (može i kvartovskih, da ne bude da je ovo neki „urbani rasizam“) mislilaca opšte prakse koji se okupe pred lokalnom prodavnicom pa uz flašu pivkana povazdan raspravljaju šta to radi Amerika a šta Rusija, šta će na to Englez a šta Švaba, hoće li žutaći zavladati svetom, je’l Amer stvarno bio na Mesecu (ta naravno da nije, brašo moj!) i da li se to Turčin vraća na Balkan. U tim se društvenim igrama po prirodi stvari izobilno filozofira na prazno i kombinuje naslepo, pa se stalno nekima nešto oduzima, a drugima dodaje, tako da sve to u krajnjem ishodu na neki volšeban način bude dobro po – nas, ovako malene i sitne, zaturene negde u jamurači između Balkana i centralne Evrope. A utom će i nova flaša…

„Vođenje politike“ je ipak nešto drugo. Recimo, uporno, ali i pametno guranje „svoje stvari“ uz razumno uvažavanje svih okolnosti koje te okružuju, i bez intrigantskog uplitanja u tuđa posla preko diletantskih analogija. Pitanje (ne)zavisnosti Škotske toliko je po svemu udaljeno od Vojvodine i pitanja njene istinske autonomije (ili čak nezavisnosti, što je utopijska, ali legitimna opcija, kao što je legitimno i zalaganje za brisanje svake autonomije Vojvodine, ali obe ove „krajnosti“ imaju marginalnu podršku u Vojvodini, i teško da će bilo koja od njih bitnije rasti doglednoj budućnosti) da treba zaista biti mislilac sa klupe pred lokalnim sremagom pa to povezati na tako za pamet uvredljivo banalan i bukvalan način, u stilu: hajde da mi lepo podržimo nezavisnost naše potlačene škotske braće! Kao da je suština i poslanje svake iole složenije države samo u tome da se nekako raspadne na proste faktore!? I da onda svi živimo dugo i srećno u najboljem od svih svetova, s minijaturnim evropskim kontinentom sastojećem se od nekih tristotinak kneževina…

U svakom slučaju, prolazno vreme je na strani Ujedinjenog kraljevstva, koje je tako, ofanzivnom igrom na sredini terena, preuzelo vođstvo u teškoj, neizvesnoj i ravnopravnoj borbi s Vojvođanskim klubom. No, pretpostavljam da ni druga strana neće odustati tako lako. Dakle, Albione, hold your breath, još ti ne znaš šta te sve čeka kad se razigraju asovi Srema, Banata i Bačke!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!