Teofil Pančić: Tragovi u snegu

19 Feb 2012

Neko neupućen pomislio bi da su nas pohodile kuga i kolera istovremeno, ili da nas je tresnuo pozamašan meteor, a ne da je napadao poveći sneg (usred zime), praćen jakim mrazevima (što ovde baš i nije neko čudo, pa nije ovo Split).

U onoj narodnoj poslovici sneg pada ne bi li svaka zverka ostavila svoj trag; a u Srbiji izvan prigodnih izreka – pa, zapravo iz sasvim sli?nih razloga. Da nam, dakle, saopšti nešto o nama, a što nam se ne?e nužno dopasti. Kome se, uostalom, dopada slika na koju se ne „prima“ nikakav retuš?
Drugim re?ima, oštra februarska zima ostavila nas je bogatijim za nekoliko neveselih spoznaja. Koje su nam, doduše, i bez nje ve? odavno na raspolaganju, ali znate kako, ljudi obi?no izbegavaju da budu svesni onih osobito neugodnih ?injenica sve dok ne ne postanu toliko o?igledne da biste se doslovno sudarili s njima ako nastavite da žmurite. A taj sudar teško da bi prošao bez žrtava.
Nema sumnje: da je snega dosta palo – jeste, i da su temperature bile jako niske – jesu.
Me?utim, ima po Evropi i ve?ih snegova i nižih zimskih temperatura, pa sistem (pri ?emu nipošto ne mislim samo na onaj elektroenergetski) to ipak ne dovodi do ruba pucanja.
U Srbiji, naprotiv, kao da je život stao: sve što je moglo i smelo da ne radi – nije radilo, i uglavnom ne radi ni dalje, a kada ?e, (ne) zna se.
Vlada je prvo ?ake poslala ku?i, pa studente, pa svoje ?inovnike, na kraju i nemali deo preživele privrede, kojoj je naprosto poisklju?ivala struju zato da je ne bi isklju?ivala gra?anima po ku?ama. Pozorišta, koncertne dvorane i sli?ne ustanove kulture mahom su obustavile programe: šta ?e vam kultura, sedite kod ku?e i piljite u televizor, on ionako malo troši i još manje daje…
U Beogradu ve? u tri sata no?u isklju?uju svo uli?no osvetljenje, pa grad od milion i po ljudi satima izgleda nadrealno, sablasno, postapokalipti?no.
Neko neupu?en pomislio bi da su nas pohodile kuga i kolera istovremeno, ili da nas je tresnuo pozamašan meteor, a ne da je napadao pove?i sneg (usred zime), pra?en jakim mrazevima (što ovde baš i nije neko ?udo, pa nije ovo Split).
Neko je u kabinetima vlasti vispreno procenio da bi „ku?ne“ restrikcije struje „isuviše podse?ale na devedesete“, i da to nikako nije dobro za vlast koja svoj legitimitet crpe iz otpora simbolima neretko i doslovno mra?nih – to jest bezstrujnih devedesetih (e sad, što je SPS jednog Ivice Da?i?a drugi potporni stub te i takve vlasti, recimo da je tek ironija istorije), naro?ito ne pred izbore. Ovaj rezon, dakako, po sebi uopšte nije neta?an. Ali nam je to slaba uteha. Baš kao i paranormalna sposobnost Borisa Tadi?a da se li?no ukaže na nekoliko „kriti?nih“ lokacija istovremeno.
Ono „neutešno“ u ovoj zimskoj pri?i jeste bestidno goli fakat da je današnja Srbija po infrastrukturi i resursima slabašna, klimava zemlja koju i jedan ne predug period žustrije zime umalo spušta na kolena. Tako?e je impresivno i kako je nepodnošljivo lako dobar deo onih koji ovde još uvek nešto proizvode (o „nadgradnji“ da se i ne govori) poslat na „energetski prinudni  odmor“.
Ispada nekako da se ovde svaki rad i svaka aktivnost tretiraju pre svega kao vid potrošnje, dakle kao nešto što manje stvara nego što troši, što gotovo da je definicija „luksuza“; iz ?ega, opet, proizilazi implicitna, ali snažna poruka da je najjeftinije ne raditi ništa. Možda ?e baš to ostati kao najupe?atljivija tekovina ledenog februara, i bi?e zanimljivo videti kako ?e se ona odraziti na prilike i raspoloženje u maju kad ruže cvetaju, a Srbija najverovatnije izlazi na izbore.
A kad smo ve? kod izlaženja, u me?uvremenu su Srbi sa severa Kosova izašli na neoficijelni referendum na kojem su, na sveopšte neiznena?enje, u nekom dražesnom kimilsungovskom postotku izglasali da „ne priznaju institucije tzv. Republike Kosovo“.
I džaba je zvani?ni Beograd penio kako se tu radi o „ispraznom politi?kom egzibicionizmu“ kojim se ne postiže ništa; jeste to, naime, sasvim ta?no, ali ima ne?ega teško svarljivog u tome da im se tako pridikuje baš iz salona beogradske poiti?ke elite, jer je baš njena „kosovska politika – ako se to uopšte ikakvom politikom sme nazvati – prvi i najsjajniji primer ispraznog politi?kog egzibicionizma, dosledno lišenog vizije i sasvim skoncentrisanog na trenutni efekat, najdalje do izbora.
Ima li neka tajna veza ime?u ovih dveju pri?a, „zimske“ i „kosovske“? Ne da ima veze, nego su sasvim neodvojive. Upu?eni kažu da su ozbiljni problemi Srbije sa strujom posledica neulaganja i negra?enja postrojenja u poslednjih ?etvrt veka, koju godinu dole ili gore. Zanimljivo, baš je nekako toliko godina prošlo otkad je „kosovska opsesija“ postala alfa i omega srpske politike, a svi realni problemi realne Srbije gurnuti u zape?ak, i zemlja tako ostala zapuštena i samoprepuštena laganom r?anju i propadanju.
Rezultate ovog zaumnog napora, ?ija je jedina stvana veza s energetikom to što li?e na juriš na vetrenja?e, gledamo ovih dana, i tek ?emo ih gledati.  Ako bude struje, naravno.

(Radio Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!