TEOFIL PANČIĆ: Tradicionalni aprilski Kabare Vučić

16 Dec 2016

Nasuvo: Aprililili ili Izborni teatar apsurda

Aleksandar Vučić i Viktor Orban jednom su već bili na vlasti, na prelazu milenijuma, a onda su pali – doduše, pod veoma različitim okolnostima. Ipak, kao da su se obojica tada zarekla da će se jednom vratiti na vlast, i da ih tada niko više neće skinuti odatle dok je sveta i veka. Po svaku cenu. Ako za to treba da promene ideologiju – neka bude. Orban je od liberala postao nacionalista i konzervativac, a Vučić od ultranacionaliste, hm, liberal. To jest, to je ono što bismo verovali da danas jeste kad bismo ga samo slušali šta govori (a i to samo dok se ne iznervira, a iznervira se najkasnije u šesnaestom sekundu svakog javnog nastupa), a ne gledali šta i kako radi.

Danas i Orban i Vučić, reklo bi se, jako vole izbore, a zašto da ih i ne vole kad im na njima tako dobro ide? Samo što se Orban još koliko-toliko drži nekog bar formalnog reda i nije baš do kraja privatizovao mađarsku državu i njene institucije stavio u svoj džep. Vučić nije toliko posvećen formalističkom cepidlačenju: on sebi otvoreno ugađa u bilo kojoj prilici. Pa tako i sa izborima: kad god ne zna šta bi od sebe i koji novi potez (u svrhu beskrajnog prolongiranja suočavanja svojih podanika s gologuzom stvarnošću) da povuče, Vučić raspiše izbore. Dakako, vanredne. Iako ne postoji ni jedan pravno i politički valjani razlog za njih. Iako su izbori i u kućnom savetu, a kamoli u državi, isuviše ozbiljna stvar da bi bivali proizvoljno zloupotrebljavani u nakaradne i pogrešne svrhe, recimo za autoterapijsko tetošenje sujete jednog politički jalovog ispraznog narcisa, čoveka bez dela i karijere. Ali, džaba sve: dovoljno je da A. V. izjavi kako mu se „ne dopada atmosfera u društvu“, a ne dopada mu se ni ideja o nekakvom „predsedniku koji bi stalno nešto zvocao“, i eto Srbiji izbora. Na koje će Srbija, da se razumemo, i to sve sa najžešćim oponentima Vučićeve vlasti, krotko i poslušno da izađe, ali baš svaki put kad on to poželi. Kako da ne učine čoveku? I tako se teatar apsurda u kojem je on i upravnik i jedini reditelj, scenograf i pisac, spokojno kotrlja dalje, i kotrljaće se tako sve dok se ne smandrlja u provaliju kad neumitno zapne o neko brvno o kojem sada, iz ove pameti, još ne možemo ni da sanjamo.

Srbiju na proleće čekaju predsednički izbori, i vreme im je, to je sasvim u redu. Međutim, šta? Vučić ima problem s njima. Pa dobro, šta to nas briga – njegov problem, njegova stvar? Da, tako bi to funkcionisalo u makar i minimalno normalnoj državi, ali valjda ste shvatili: ideja je baš u tome da se takva opcija, naime normalnost, odavde trajno protera. Šta to konkretno znači? Vučić ne bi da se kandiduje za predsednika, jer ne može on da bude baš sve u isto vreme (mislim – ne može formalno; delatno i hoće i može) i jer mu aktuelni položaj sasvim odgovara, a ne može ni da pusti nekog od svojih trećerazrednih pajaca (a drugih nema na lageru, čak ni drugorazrednih) da se kandiduju u njegovo ime, jer je pitanje koliko bi daleko uspeli da dobace. Pošto je u sistemu kakav isti taj Vučić udarnički stvara svako ko nije sam Vučić zapravo savršeno nevažan, i vrlo je diskutabilno koliko bi tu sistem „delegiranja harizme“ mogao da fercera. Možda i bi, ali niko to ne može da garantuje, a on ne bi da rizikuje. Zašto? Zato što iole ozbiljna mogućnost poraza (ne izvesnost – samo mogućnost!) otvara Pandorinu kutiju apokalipse. Zašto? Nisu li u politici u demokratijama i porazi normalna stvar? Da, jesu; ali, za to morate imati politiku i morate imati demokratiju.

I, šta je nevoljnik iz Nemanjine smislio kao rešenje? Kako sada stoje stvari, smislio je tzv. vanredne parlamentarne izbore, ni godinu dana nakon prethodnih, isto toliko vanrednih, besmislenih i suštinski nelegitimnih. Kojima su – seća li se još iko? – prethodili još jedni takvi. Za sada je to samo ideja koja je probno puštena u javnost, ali deluje mi da je iz dana u dan sve verovatnije da će biti ostvarena. Zašto? Između ostalog i zato što ne vidim da je iko tu ideju otklonio s gađenjem, ukazavši na njenu bizarnost, suludost i, ponavljam, suštinsku nelegitimnost. Naprotiv, vajni se opozicionari svih provenijencija ubiše dokazujući da jedva čekaju te izbore pa da pokažu tom nevaljalom Vučiću, da ga ispraše po turu. Drugim rečima, radosno hrle u klanicu, misleći da nisu na meniju. Mislili su to i prošle godine, i pretprošle. Kako se zove čovek koji ništa ne uči iz svojih grešaka i zabluda?

Prošle sam godine predlagao opozicioni bojkot „vanrednih“ izbora, i samim tim delegitimizovanje tako nakaradno skrpljene vlasti. Naravno, od toga nije bilo ništa. Obazrivo mi je objašnjeno da nemam pojma. I sada mislim isto: ako vanrednih izbora bude, treba ih jasno, glasno i demonstrativno bojkotovati. Ne od glasača, da ne bude nesporazuma, nego od samih opozicionih stranaka. To se, naravno, ne odnosi na predsedničke izbore jer su oni redovni i na njih treba izaći. Hoće li se ovo ostvariti? Da se razumemo – neće. Zašto bi se bilo ko „bitan“ ovde ponašao principijelno, načelno i logično, kad može da se ponaša sasvim drugačije, nadajući se nekom sitnom ćaru i mizernoj vajdici? Pri čemu ovde ne plediram za nekakvu apstraktno-utopijsku „načelnost“ nego za onu koja je, ako dobro pogledate i zrelo promislite, istovremeno i sasvim pragmatična.

Šta nam, dakle, po svoj prilici sleduje? Još jedna duga aprilska noć dugih magarećih ušiju, u kojoj će mnogi od nas – faliće nam samo one duge peruške zabodene u guzice – poletno statirati u trećerazrednom „Kabareu Vučić“. Neće se to desiti baš prvog aprila, ali se ipak već zna ko će na kraju uskliknuti s ljubavlju: aprililili!

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!