TEOFIL PANČIĆ: Tišina u spavaonici!

28 Dec 2015

Nasuvo: Kasarna Novi Sad

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, veliki vizionar, znao je da je čovek po svojoj nesavršenoj prirodi sklon da pravi sranja, samo li ga ostaviš na miru da čini šta mu se prohte. A čovek koji pravi probleme muka je sebi i drugome. Ali, Staljin ne bi bio Staljin da i za to nije imao efikasno rešenje: „Njet čelovjeka, njet probljema“. Milioni problema su tako uklonjeni s lica zemlje… O tom problemu Staljinov je prethodnik Vladimir Iljič Uljanov Lenjin izrekao ne manje suptilan zen-koan: „Poverenje je dobro, ali kontrola je bolja“. Dakle, sapni čovekov život i priključenija u što čvršće bukagije, i problemi su eliminisani… U tom slučaju, čak ni streljanje možda nije baš neophodno (što je nesumnjiv dokaz da je Lenjin bio humaniji).

Malograđanska interpretacija patetičnih boljševičkih načela nije tako ubistvena, ali nije zato ništa manje idiotska. Malograđanština uzdignuta na nivo načela organizacije društvene svakodnevice teži nekoj vrsti ukidanja, to jest maksimalnog ograničavanja života, jer život po sebi ima sklonost ka anarhoidnosti, pa ga zato valja što više ujarmiti, da ne smeta. Čuj, kako život može da smeta, i kome? Eh, može – svakome ko probleme sa sopstvenim životom transferiše ka tuđim životima. A takvih je više nego što se obično usuđujemo da pretpostavimo. I umeju da budu zahvalni potrošači, glasači ili bilo šta drugo što treba, ako u nosiocima moći prepoznaju saveznike i pokrovitelje.

Evo je u gradu Novom Sadu iznova krenuo šušur kako će, koliko na sledećoj sednici gradskih Organa, radno vreme ugostiteljskih objekata biti dodatno ograničeno – mada je već ograničenije nego što trpi grad ove veličine i performansi, a u ovom podneblju – ali se ni tu populistički noćni puč na život grada i građana nije zaustavio, nego se sprema i administrativno ograničavanje tj. zabrana noćnog rada trgovinskih lokala u gradu?! Kao što je poznato, ima trgovinskih radnji samouslužnog tipa (tzv. dragstora) – ne baš mnogo, ne verujem da ih je više od petnaestak u samom gradu – koje rade 24 sata dnevno, što nije nikakva dekadencija i ekstravagancija, nego stvar sasvim normalna i neophodna za funkcionisanje jednog (relativno) velikog grada u XXI veku.

Slična je stvar već bila najavljivana pre nekih dve i po godine, ali je tada zamrla ne napravivši prethodno štetu; to što se sada povampirila po svoj prilici ima veze sa približavanjem lokalnih izbora, odnosno procenom vlasti da valja igrati na osiguravanje glasova pokornog filistarsko-mizantropskog sloja građana koji je opsednut idealom „reda, mira i tišine“ kao nekom vrstom kvazi-kasarnske organizacije života. Što bi još i bilo u redu da ne žele da takav život nametnu i onima kojima uopšte nije potreban…

Država po prirodi svoje kontrolno-zaštitne uloge može – štaviše, treba i mora – da nameće građanima izvesna ograničenja, ali demokratska država se rukovodi načelom minimalnog intervenisanja: biće zabranjeno ili ograničeno samo ono najneophodnije, ono što bi proizvelo nesumnjivu i nedvosmisleno utvrdivu štetu kada ne bi bilo ograničeno (otuda, na primer, monopol države u upotrebi oružane i druge sile). U svemu ostalom, građanke i građani su slobodni da idu za svojim svrhama. Država je tu da dejstvuje protiv nasilja i kriminala, uključujći i preventivno delovanje, gde se može i gde je suvislo, i gde se delovanjem ne dovode u pitanje neka „starija“ prava i slobode. Primera radi, nezakonito je (ako niste Službeno lice) da hodate okolo s pištoljem, bez obzira što ga niste upotrebili niti načelno nameravate da ga upotrebite. Međutim, administrativno intervenisanje države (i lokalne vlasti su deo države, bilo koje) u takve „banalnosti“ kao što je radno vreme prodavnica robe široke potršnje naprosto je nemoguće ozbiljno braniti pozivanjem na ekscese, nerede i ulični kriminal, kao što je nedavno blagoizvoleo pokušati gradonačelnik Vučević. Radi se, naime, o opasnoj i demagoškoj zameni teze. Istina je da među trista hiljada ljudi ima i pojedinaca koji se noćom nabare pa galame ili iskazuju agresivnost, ali ti pojedinci – potencijalno štetni za sebe i druge – moraju biti briga organa reda, a ne da se zbog toga što nas, eto, ima i takvih, takoreći zaustavlja život jednog ozbiljnog grada, i sputavaju se neke sasvim obične i normalne potrebe i navike! U protivnom, neka se lepo uvede policijski čas, pa da znamo na čemu smo, ili neka se Novi Sad proglasi kasarnom, sa obaveznim povečerjem u 10 ili 11: dođe lepo desetar i ugasi svetlo, uz prigodni povik: tišina u spavaonici!

Osim što je nemoguće i neprihvatljivo „rešavati“ marginalne probleme tako što ćete kazniti većinu građana onemogućavanjem zadovoljavanja njihovih sasvim miroljubivih i legalnih potreba da za svoje novce kupuju kad hoće i da sa svojim slobodnim vremenom čine šta hoće (o pravu trgovačke struke na rad da i ne govorim), ima tu i dodatni, sasvim konkretan problem koji se tiče Novog Sada. Naime, sa raznih je strana (političkih, medijskih i drugih) prethodnih godina nadignuta silna moralna panika i kreiran je – pa je, bogme, već i lepo zaživeo – fantom nekakvog „Bronksa“ u vidu vojvođanskog glavnog grada, dakle, neke bog zna kako opasne urbane sredine u kojoj na sirotog, nezaštićenog građanina i danju, a kamoli noću, vrebaju neslućene opasnosti. Prepucavale su se oko toga razne vlasti i razne opozicije, kojekakvi su dežurni moralizatori dosoljavali priču, a istina je mnogo banalnija i, za divno čudo, mnogo bolja: s obzirom na svoju veličinu i socijalnu strukturu, i s obzirom na haotično stanje srpskog društva, Novi Sad je jedan gotovo začuđujuće miran i ušuškan grad, sa izuzetno niskim nivoom „random“ uličnog kriminala. Znam, mnogi će se zgroziti na ovu tvrdnju jer su već duboko preparirani da nije tako, ali tako jeste, potvrđuje to i statisika, ali i subjektivno osećanje življenja u gradu čoveka koji nije zatrovan paranojom ili predimenzioniranim strahom od sopstvene senke. Možemo to reći i ovako: ako niste voljni ili nevoljni pripadnik neke od potencijalno ugroženih manjinskih grupa te, s druge strane, ako niste deo scene koja sama proizvodi nasilje (navijačke grupe, ekstremističke organizacije i slično), u ovom je gradu gotovo pa veća mogućnost da vas pogodi meteor nego da budete slučajnom žrtvom kriminalnog nasilja…

Ne bi li svako, pa i onaj uplašeni malograđanin, trebalo da bude zadovoljan time? Naprotiv, malograđaninu nikada nije dosta, fantomi iz njegove glave neprestano hrane njegov strah. On se od tog „strašnog“ spoljnog sveta brani manijakalnim ograđivanjem kao da je usred džungle pune divljih zveri (primera radi, a zbog legalizovane komšijske paranoje, da bih s ulice ušao u moj stan moram da imam spremna četiri ključa, za četiri različite brave!), pa mu se još čini da nije dosta, nego da bi bio sasvim miran jedino ako bi ceo grad nekako zamro, ako ne bi bilo nkakvog života barem noću, jer instinktivno oseća ono isto što su tovariši Lenjin i Staljin onako pregnanto formulisali: čovek je problem, život je problem; njet živlenija, njet probljema…

A gradski očusi? Znaju oni da je taj fantom samo fantom, ali baš ih briga: upotrebiće bilo šta da se dodvore tom ideal-tipskom malograđaninu, jer na njega računaju, s njim su spremni da uđu u savez. Pa dobro, nije da ne zaslužuju jedni druge, ali i grad i građani imaju pravo na odbranu: halo, ljudi, niste ovde sami, ima i drugih osim vas! Vi slobodno spavajte, s očima izvan svakog dobra, ali ostavite grad na miru da živi kad mu se živi, a gradu se uvek živi neprestano – po tome, između ostalog, i jeste grad, a ne usnula palanka, ideal napornog, pasivno-agresivnog malograđanina koji bi da kidnapuje i uništi ono što ga prevazilazi i što mu ne pripada.

P. S.
Nekoliko sati nakon pojavljivanja ovog teksta na sajtu Autonomije, objavljena je zanimljiva vest iz Beograda. Skupština grada, naime, ukinula je nekoliko godina star propis (iz „Đilasovog vremena“) o zabrani prodaje alkoholnih pića u prodavnicama od 22 sata uveče do 6 ujutru. „Noćna prohibicija“ (inače neustavna, obarao ju je i Ustavni sud, a Đilas je inadžijski i siledžijski vraćao) tesno je povezana s administrativnim regulisanjem radnog vremena prodavnica, jer su to samo dve varijante istog fenomena. U vesti se kaže da ograničenje „nije dalo predviđeni efekat“, i da je Unija poslodavaca Srbije saopštila da je, kao posledica ove zabrane, promet u beogradskim prodavnicama opao za 30 odsto, a broj zaposlenih za 9.9 odsto. Privredna komora Beograda navodi da je posao izgubilo oko 300 ljudi, to jest „treća smena“.
E sad, Beogradom i Novim Sadom vlada ista stranka. U Beogradu se upravo ukida blaži oblik jedne budalaštine, a u Novom Sadu se sprema uvođenje težeg oblika iste te budalaštine?! Kontradiktorno? I da i ne. Iako je jedna odluka potpuno ispravna a druga fundamentalno pogrešna, obe su u korenu populističke i u tesnoj su vezi s predstojećim lokalnim izborima. Samo su lokalni trendovi različiti, to jest, pokušava se udovoljiti dvema različitim skupinama unutar društva. Ipak, novosadski gradski očusi bi mogli malo da se informišu o tome šta se radi u Bogradu i da iz toga izvuku pouku. U protivnom, i mi ćemo brojati buduće porazne rezultate privrednih komora i unija poslodavaca, a Vučević i ekipa neće imati nekog „Đilasa“ da ga označe kao krivca.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!