TEOFIL PANČIĆ: Svež dah martovskih podrigotina

17 Mar 2015

Nasuvo: Pljačkaši grobova

Kod T. S. Eliota april je najokrutniji mesec, ali izgleda da se u našoj neobično zakrivljenoj verziji julijanskog kalendara taj mesec zove mart, to jest, izgleda da je mart mesec koji bi u nekom budućem, reformisanom srpskom kalendaru trebalo – preskočiti. Razloga je sasvim dovoljno, istorijskih i savremenih. Nismo mi za mart i nije mart za nas, pa to ti je. U međuvremenu, dok se to razmarćivanje ne sprovede, morali smo još jedared da prođemo kroz sve svakogodišnje, takoreći ritualne, martovske svinjarije – plus poneku novu, svežu, a možda ipak izbežnu tragediju – i sve to tek u prvoj polovini meseca. Šta li će biti do kraja?

Kako god, dve su mi skrnavosti, koje ponešto odudaraju od rutinske produkcije, ove godine ipak osvežile ovo deveranje kroz razdražljivi, pretproletnji mart. Obe su se odigrale na i oko Bala vampira koji jedanaestog marta svake godine u Požarevcu priređuje omanje, odabrano satanističko društvo koje se tamo okuplja da oda počast svom najistaknutijem članu.

Prvu je priredio Šešelj dr Vojislav, uvek dobro raspoloženi optuženik za ratne zločine, a drugu lice Vulin Aleksandar, trenutno zaposleno na poslovima i radnim zadacima dežurnog pajaca u Vladi Srbije. Obe su dragocenije i poučnije nego što na prvi pogled deluje.

Šešelj je, dakako, ishvalio Miloševića – sasvim očekivano – a onda se, podstaknut neobično lucidnim novinskim pitanjem, vispreno našalio da će sutradan na grob onog „mafijaša i izdajnika“ Zorana Đinđića možda poslati svog zamenika Šarović Nemanju, naoružanog glogovim kocem. Tog Šarovića Šešelj inače konstantno kinji otkad se vratio iz Haga, stalno ga isturajući u prvi plan tokom svake proizvodnje idiotskih situacija (što je oduvek omiljena Vojvodina aktivnost); okej, nije da Šarović zaslužuje bolje od toga, jer onda ne bi ni bio što jeste. A to što jeste možda bi se najpre moglo definisati ovako: ono što je Vulin Vučiću, to je Šarović Šešelju. Dakle, onaj koji govori i čini sve ono što je do te mere idiotsko da čak i Šef od toga malko zazire, pa to radije delegira onome ko je (još) lišeniji stida i „rahatniji odpameti“.

Šarović, dakako, nije otišao na Novo groblje ni sa ni bez glogovog koca, to je bila samo verbalna Šešeljeva pirueta, neka vrsta „postmodernistički“ samosvesnog – neko će čak reći i autoironičnog, ali možda ne bih išao tako daleko – autocitata: isto je tako, naime, Šešelj pre nekih četvrt veka pretio da će uz pomoć glogovog koca da se obračuna s grobom Josipa Broza Tita. To je, uostalom, gromopucatelno najavljena i nikada neizvedena akcija po kojoj su ga mnogi zapamtili, ili prvi put uopšte čuli za njega. Nije čudo da je tom i sličnim prigodama stekao vrlo kvalitetna stranačka pojačanja, recimo izvesnog Nikolić Tomislava i još izvesnijeg Vučić Aleksandra.

Dobro, ali šta je u Šešeljevoj verbalnoj podrigotini „osvežavajuće“? Manjak licemerja, eto šta. Utoliko je Šešelj na neki bizaran način čak i – izraziću se, da prostite, na zemunskom dijalektu – „ispoštovao“ pokojnog premijera, priznao ga i dalje politički živim i relevantnim, pa makar i sa (za njega) negativnim predznakom. To je radikalno drugačije od ovoga što sada radi eks-radikalska „ožalošćena porodica“, od Vučića pa naniže, koja od mrtvog Đinđića pravi neku bezličnu masu raspolitizovane “žrtve“ koju „mi“, eto, uvažavamo, a evo smo bogme pomalo počeli i da ličimo na nju, svi nam tako kažu… Malo je šta u današnjoj Srbiji, čak i u ovako oštroj konkurenciji, toliko odvratno kao to kešanje o Đinđića u izvedbi ljudi koji su svojim ljudskim, političkim, pa i – da se malo našalimo – intelektualnim habitusom bili i ostali sve suprotno od njega. Zato je, kažem, predvidljivo Šešeljevo ispuštanje gasova na temu Đinđića bazično ipak poštenije i, samo naizgled paradoksalno, zapravo mnogo više uvažava integritet Đinđića i celokupne njegove biografije nego što to čini prenemaganje onih koji bi da i Đinđića, kao i sve drugo, naprosto upotrebe za svoj marketing. A ako ga tom prilikom posthumno izmene do neprepoznatljivosti, ma, ko mari: ti ljudi su ionako oduvek etički parnjaci pljačkaša grobova.

Lice Vulin Aleksandar takođe je, valjda poneto specifičnom martovskom požarevačkom atmosferom, imalo zapaženi nastup iskrenosti nad Miloševićevim grobom, naročito kada je reklo da su „protivnici Miloševića uvek bili i protivnici Srbije“. Nije li to uvek tvrdila sama Miloševićeva vlast, a najčešće i njeni radikalski saputnici? Jeste. Je li rani Vulin bio zapaženi deo te kamarile? Jeste. Lepo je od njega što se ovog jedanaestog marta toliko opustio, raspištoljio ili šta već, da je izrekao svoje vjeruju na tako pregnantan način. Naime, možete se vi nad tim rečima „skandalizovati“ do mile volje, ali i njima osvežavajuće manjka licemerja, kao i naknadnog retuširanja svojih stavova, i tome slične „veberovštine“ za idiote.

Pa dobro, Šešelj je u opoziciji, ali šta će ova „preumljena“ vlast s ovakvim Vulinom? Ništa, taj joj je valjao do sada, a valjaće joj i ubuduće, na razne načine i sa bilo kojeg mesta. Manite se tračeva da će biti „rekonstruisan“, jer sve i kad bi bilo tako, to ga ne bi uopšte izbacilo iz orbite poretka kojem sasvim prirodno pripada.

Davnih sam dana pisao, ali uzalud, kao i uvek, u čemu je glavni problem s mnogo reklamiranim političkim preumljenjem likova poput Nikolića, Vučića, pa i nesrećnog Vulina: oni su u jednom momentu sebe proglasili za Novorođene i insistirali da im od sada kao takvima verujemo, istovremeno tvrdeći da ni ranije, dok su bili „sasvim drugačiji“, bazično nisu grešili, osim možda u ponekom detalju. Oni su, naprosto, bili u pravu i kad su bili delatno i simbolički „sa Miloševićem“ i sada kad su simbolički „protiv“ njega, tj. njegovog političkog nasleđa. A ako ste vi bili na drugoj strani od njih, onda ste uvek bili u krivu: i tada kada ste bili protiv Miloševića pa „samim tim i protiv Srbije“, i sada kada oni pokušavaju da govore oni što te vi govorili dvadeset godina ranije. Jer u njihovom čudesnom svetu ni jedna stvar nije po sebi ispravna ili pogrešna, nego je dobra onda kada „mi“ stanemo iza nje, a loša je kada smo „mi“ protiv nje. Da, naravno, to je i etika i logika najprimitivnijih oblika ljudskog postojanja. Šta vas tu tačno čudi?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!