TEOFIL PANČIĆ: Svakom svoji Dverovi

24 Nov 2014

Nasuvo: Normalizacija političkog ekstremizma

Ugledam pre neki dan veliki „hedlajn“ na naslovnoj strani najuglednijeg šabačkog dnevnog lista s logistikom baziranom u Novom Sadu (na bulevaru u koji se iz Šapca stiže bez ijednog skretanja, što je kanda presudilo u kupovini): „Izmirili se naprednjaci i Treća Srbija“, i pomislim kako je svet opet lep. Naime, loše sam spavao i sveudilj se prevrtao po krevetu prethodnih nekoliko noći – a i vi ste, priznajte – sve strepeći neće li se konačno razdvojiti taj prst i nokat, a od čega bi mogle nastati nesagledive, ali svakako apokaliptične posledice po Novi Sad, Vojvodinu i celo progresivno čovečanstvo. Srećom, razum je prevladao…

Š(t)alu na stranu, bura u čaši kanalske vode nastala je od izjave stanovitog Jovanović Miroja, potpredsednika Treće Srbije (lica u Novom Sadu nepoznatog čak i organima gonjenja a kamoli bilo kome drugom, koje je po svoj prilici sa neke komete ateriralo pravo u fotelju dogradonačelnika), obrecnuvšeg se na naprednjake jer da su im „preoteli“ čoveka koji upravlja važnom gradskom institucijom. Onda je na to polgarmešter Vučević pripretio da bi TS mogla da nesrećno ispadne iz koalicionog voza na prvoj krivini ako ne revidira ponašanje, te je ova ljupka organizacija principijelnih ljudi brzo podvila repić. Predsednik TS, stanoviti Parović Miroslav (doživotna građanska i profesionalna anonimnost je, izgleda, uslov za učlanjenje u TS), ritualno se začudio frci i rekao da je između partnera koji ionako zaslužuju jedni druge sve u najboljem redu, i tako je nad ravnicom ponovo zavladalo spokojstvo. Pa će Parović i ekipa moći i dalje natenane da razmatraju svoj glavni političko-turistički veleplan: kako se svečano pobratimiti sa ama baš svakim fašistom u Evropi. Za sada im ide odlično.

E sad, trebalo bi se podsetiti izvesnih činjenica, ne baš nevažnih za ovu priču. Treća Srbija, strogo gledano, zapravo ni ne postoji u političkom životu: niko nikada nije glasao za Treću Srbiju na izborima novosadskim. Čak i u ovoj zemlji fantastičnih mogućnosti za političke mesečare svih boja, nemoguće je zamisliti da jedna organizacija tek za nijansu manje izmišljena od, na primer, Evanđeoskih biciklista ružinog krsta iz najčuvenijeg romana Svetislava Basare, dobaci barem do polovine cenzusa. Glasove na kojima je TS ušla u novosadsku skupštinu zapravo su dobile Dveri, u foto-finišu prebacivši cenzus. A onda je deo lokalnih Dverjana odbio befel iz centrale da ne ulaze u koaliciju sa SNS „na lokalu“ – i tako je nastala tzv. Treća Srbija. Posle su, doduše, izašli na proletošnje izbore, ali na njima se pokazalo da sve svoje glasače lično poznaju, a kako i ne bi, kad su sami svoji glasači.

Tako stvari stoje sa bizarnim otcepljenim krilom, a šta nam rade matične Dveri? Eno su se posestrimile sa Sandom Rašković Ivić, tvrdo rešenom da od nedoklanih ostataka Koštuničine Demokratske stranke Srbije načini još jednu od onih ekscentričnih ruskih filijala u permanentno gasovitom intelektualnom stanju, u suštini tek putinovskih političkih agentura na tlu Srbije. I sada su DSS i Dveri svečano obznanile svoj politički konkubinat, a koji bi imao da bude “desna“ politička alternativa aktuelnoj vlasti. Čeka se još da se veseli povratnik Šešelj do kraja opasulji i razabere u pletivu današnjeg političkog kupleraja, pa da se vidi hoće li i on uskočiti u kombinaciju (ili kombinacija u njega, kako god). O samim „Dverovima“ (tako je nepoznata starija građanka prozvala pripadnike ove mile organizacije, a po svedočenju pokojnog Mirka Đorđevića) ne treba trošiti reči, sami su se potrudili da za sobom ostave trag prepoznatljivog mirisa.

Kad se sve ovo sabere, šta dobijamo? Ispada da i vlast i opozicija u Srbiji imaju svoje paradne „dverove“, i da se na taj način polako ali sigurno normalizuje desni politički ekstremizam. Ovde reč „normalizacija“ koristim onako kako je upotrebljava, recimo, dr Todor Kuljić: to ne znači da dverovi svih podvrsta „postaju normalni“, nego da ono što je „politički nenormalno“ prodire duboko u mejnstrim, i da se javnost postepeno privikava na to, ne bi li joj otupela – ionako ne baš oštra – čula za prepoznavanje onoga što u demokratskom društvu ima tek rubni legitimitet, u najboljem slučaju. Tako se u jednom društvu efikasno sužava prostor za bilo kakvu stvarnu alternativu: kako god okreneš, neki Dverovi ti ne ginu.

Pa dobro, reći ćete, valjda u ovoj zemlji ima i neke druge opozicije osim desničarske? Naravno, ali se radi na tome da je ne bude. Ideja je da se vlast predstavi kao jedini agens „normalnosti“, mada sa delom tog istog toksina političko-ideološkog ludila (TS) u sopstvenom telu, valjda kao sa protivotrovom. Slična receptura odlično funkcioniše u politički devastiranoj Mađarskoj: ako se zbog nečega „naljutiš“ na Orbana, kao glavna alternativa nudi ti se desničarski Jobbik; a u poređenju s Jobbikom, i Orban počne da ti deluje gotovo pa neodoljivo. Uostalom, šta će nam Mađarska za poređenje, pa nismo li to već imali i ovde, pre samo petnaestak godina? Nije li Milošević stvorio Šešelja kao svog „omiljenog opozicionara“, perfektno strašilo za ogađivanje svake ideje bavljenja politikom?

Eto nas, dakle, naizgled ponovo gde smo nekad već bili. Naizgled, jer štošta je danas objektivno drugačije, a dvaput se u istu vodu ionako ne može. Objektivno, danas će biti teže izvući se iz blata koje nam se cinično nudi kao politika za XXI vek, bilo u vladajućoj ili (para)opozicionoj varijanti. Jeste li videli onaj urnebesni snimak, ono kad Velja ministar Ilić pokušava da se izvuče iz žive jalovine u koju je upao, sve upinje nogicama, ali ni makac? E, to je to: Srbija među dverovima, sveže zabetonirana odozgo i odozdo, a taj beton samo što se nije stvrdnuo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!