TEOFIL PANČIĆ: Siniša Mali i nešto veći perači tranzicionog sapuna

30 May 2018

Siniša Mali ovde je samo metafora, ni prvi ni poslednji

Svi znamo da je Srbija, odnosno njena vlada, dobila novog ministra finansija, znamo i ko je to, a možda znamo i šta ga je preporučilo za to mesto. Sve to su još bolje od nas znali i oni koji su prisustvovali i činodejstvovli na njegovoj „inauguraciji“, ali su mudro ćutali, takvo je pravilo igre. I tako je gradonačelnik Beograda prešao na drugu po važnosti i težini funkciju u Vladi, ostavivši pri tome rodni Beograd kao neko siroče…

Ipak, hajde da zamislimo na trenutak da je bilo nešto drugačije, to jest, da na tu dužnost nije predložen i postavljen Siniša Mali, nego, recimo, dr Nada Macura, živopisna portparolka beogradske Hitne pomoći, poslednjih godina žalosno poznatija po tome što je neretko delovala kao spontani glas onih kojima je pomoć potrebna, a ne onih koji bi trebalo da je pruže.

Zvuči apsurdno? Bez sumnje. Ali, ko bi smeo da se kladi da je tako nešto nemoguće? Pa, viđali smo i „otkačenije“ kombinacije, i nikome ništa.

I Mali i doktorka Macura pripadaju istoj stranci – formalno ili neformalno, manje je važno – i u velikoj su milosti kod onog jedinog koji se pita za sve i čija je reč uvek poslednja. Samim tim, imaju sve neophodne preduslove za doslovno bilo koju javnu funkciju u Republici Srbiji, a naročito u izvršnoj vlasti.

Ako je neko u iskušenju da pomisli da autor ovog teksta možda ipak malo uopštava i preteruje, neka se samo seti neprispodobivog Vulina kao rotirajućeg ministra bilo čega u Vladi, ili ministra kulture, za kojeg niko ne ume da vam kaže ko je i šta je uopšte i kakve je profesionalne veze s kulturom imao osim što je u mladosti verovatno išao u bioskop i grickao semenke, ili onog civilizacijskog fenomena na čelu BIA, ili vlasnika ugledne pečenjare na čelu jednog od najvećih sistema u zemlji, ili… Moguće je „iz glave“ napraviti spisak bar trostruko duži od ovog teksta.

Ko su, dakle, ljudi koji upravljaju državom i njenom administracijom, „javnim sektorom“ najšireg spektra, i svim drugim ključnim, strateškim resursima ove zemlje? U poražavajuće velikoj većini, anonimusi i ljudi bez „lika i dela“ – „bez svojstava“, rekao bi Robert Muzil – čija je jedina, ali dovoljna prednost pripadnost vladajućoj partiji i široj kasti ili njenim važnijim opsluživačima, te dovoljno visok „kreditni rejting“ kod Aleksandra Vučića. S tim da se od njih, naravno, očekuje da visinu tog kreditnog rejtinga održavaju bespogovornom lojalnošću, makar i po cenu sukoba sa zakonom, ili bar vlastitom savešću, tamo gde je od nje još nešto preostalo.

Tako, dakle, funkcioniše partokratski sistem, koji svakako nisu izmislili oni koji sada vladaju Srbijom, ali ga jesu usavršili do stadijuma posvemašnje bestidnosti i ogoljenog apsurda. Naposletku, čak ni formalna pripadnost vladajućoj stranci, mada svakako poželjna, nije ključni uslov. A šta onda jeste? Pa, rekoh već: kreditni rejting. Kod onog jedinog koji vam tu vrstu kredita daje ili oduzima, puni ga ili prazni.

U širem smislu, najpoželjnija je pripadnost – i u njenom okviru, dokazani manjak samosvojnosti, gadljivosti i skrupula – šarolikoj „kasti tranzicionih gospodara“, koja u sadašnjoj konstelaciji, s tzv. naprednjačkom vlašću, uglavnom znači bizarnu koegzistenciju „preumljenih“ prvoboraca pograničnih karaula Karlovac, Karlobag, Ogulin i Virovitica i serkla ciničnih tehnokratskih predatora, suštinski apolitičnih, zainteresovnih samo za materijalne resurse koji bi nekom volšebnom transsupstancijacijom mogli da promene vlasnika, a da niko ne bi umeo da objasni kako i zašto.

Kao što se spominjani Vulin nasankao oko tetke iz Kanade, a još spomenutiji Mali imao nevolju da ga zadesi stvaralačka blokada baš kad je trebalo da razjasni šta je bilo sa nekih misterioznih stotinak hiljada evra, a i s raznim drugim sitnicama koje za Malog možda imaju samo sentimentalnu vrednost.

Primer uvođenja u Vladu „za uši“ dojučerašnjeg, ničim neizazvanog i nezasluženog gradonačelnika Beograda ovde je vrlo ilustrativan, a bio bi i zabavan da se dešava nekom drugom, što dalje odavde. Naime, moglo bi se reći da je, nasleđujući priznatog finansijskog stručnjaka Dušana Vujovića (koji je pod nerazjašnjenim okolnostima naprasno izgubio entuzijazam za vođenjem državih finansija), Mali na ministarsku funkciju najveće specifične težine (pitajte Baju Patka zašto!) doveden na brzinu i maltene krišom, uveden za ruku, gotovo pa prokrijumčaren na ceremoniju sopstvenog zaministrenja.

E sad, šta je tu zanimljivo: nije li Mali svojevremeno izvađen iz špajza punog za širu javnost nepoznatih a široko upotrebljivih profesionalnih perača tranzicionog sapuna i isto tako doveden za ruku na mesto gradonačelnika Beograda, jednu inače eminentno izbornu i političku funkciju, po mnogo čemu treću ili četvrtu u državi?

Prethodno su održani neki demokratski izbori, i na njima je većinsko poverenje osvojila lista koju je predvodio Dragan Đilas, i on je, kakav je takav je, bio legitimni predstavnik Beograđana. Odatle je, međutim, Đilas uklonjen skupštinskim „prekomponovanjem“ na oštroj ivici zakona i nekim drugim, manje suptilnim metodama.

Siniši Malom, osobi bez ličnog, pa čak i delegiranog legitimiteta za to, izgleda da nije bilo uopšte gadno ni neprilično da službouljudno zauzme pozu gradonačelnika, valjda se nadajući da s vremenom čovek počne da liči na svoju pozu, a ne obrnuto. Takođe, nije mu nešto bilo mrsko ni da bude povezan s najsramnijim skandalima ove vlasti u Beogradu, a o stanju trajne bruke oko njegovog preblago rečeno suspektnog doktorata da se i ne govori.

Siniša Mali ovde je, dakako, samo metafora, ni prvi ni poslednji, ni bolji ni baš jako upadljivo gori od mnogih pre, za vreme i posle njega. Sistem namešten da bez greške favorizuje sve beznačajnije, sve gramzivije i sve neizbirljivije, to jest ljude s minimumom stvaralačke biografije i maksimumom pragmatičnog „poznavanja prirode i društva“, a sve na račun onih koji imaju i volju i znanje da rade u autentičnom javnom interesu (koji dakako da niko nije vlastan da u potpunosti definiše i monopoliše, ali ipak nije naročito teško znati šta nikako nije u javnom interesu), funkcioniše sjajno i sve bolje, u društvu u kojem se, gle, sve drugo raspada.

Koincidencija? Ne, nego jedna nužna, neizbežna obrnuta proporcionalnost.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!