TEOFIL PANČIĆ: Šibicari u barutani

08 Sep 2017

Vučić ide da radi na izglađivanju odnosa koje je prethodno vrlo aktivno zamućivao, u mnogogodišnjem kontinuitetu

Predsednik Srbije Aleksandar Vu?i? ide u Sarajevo, kažu prvi put posle pet-šest godina, valjda ne bi li nekako pokrenuo s mrtve ta?ke razne nerešene probleme u odnosima Srbije i Bosne i Hercegovine.

Može se ovo re?i i druga?ije, uz primesu ne?ega što ?e zvu?ati kao cinizam, mada je puki realizam: Vu?i? ide da radi na izgla?ivanju odnosa koje je prethodno vrlo aktivno zamu?ivao, u mnogogodišnjem kontinuitetu. ?udno? Možda negde drugde, ali ne u Srbiji i ne na današnjem Balkanu.

U isto vreme, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Da?i? baškari se na konferenciji u Bledu, gde do punog izražaja dolaze njegova elokventnost, poliglotizam, ugla?enost i ostale vrline koje su veoma važne – pa je baš šteta što ih Da?i? uopšte nema, ili ih bar perfektno krije.

Tako smo iz njegovih umnih izlaganja ve? ?uli da bi bilo lepo da Evropska unija primi Srbiju u ?lanstvo pre nego što se raspadne (EU, ne Srbija); Srbija se, doda?e opet realista preobu?en u cinika, još odavno raspala – najkasnije onda kada su modeli poput Da?i?a u njoj postali neko i nešto.

Specifi?no hiperaktivni ministar odbrane Aleksandar Vulin, izme?u ostalih svojih neprebrojnih i teško prativih aktivnosti u oblasti proizvodnje i distribucije magle, besplatno i nenaru?eno podu?ava hrvatsku predsednicu Kolindu Grabar Kitarovi? politi?kom bontonu i antifašizmu pride; nije da se nju u tim oblastima ne bi imalo ?emu podu?avati, ima i te kako, ali nije da je baš jedan Vulin najpogodnija li?nost za tako nešto. Treba li objašnjavati zašto? Izgleda da treba.

Ono što povezuje Vu?i?a, Da?i?a i Vulina jeste srodnost i isprepletenost „ranih radova“ ove trojice politi?kih vunderkinda, uzgajanih svojevremeno u inkubatorima Slobodana Miloševi?a, Mirjane Markovi? i Vojislava Šešelja.

Osvit novog milenijuma ?ušnuo ih je, ?inilo se, na smetlište istorije, gde je trebalo da se doveka prave mrtvi i da budu zahvalni što ne?e odgovarati za svoje istaknuto i vidljivo sudelovanje u zajedni?kom zlo?ina?kom poduhvatu; jedva preko deceniju kasnije, obreli su se ponovo na vlasti, najmanje svojom zaslugom ili krivicom.

Ima li smisla nadati se da ?e dokazane paliku?e da se volšebno pretvore u vatrogasce, ne samo u Bosni nego u regionu uopšte? U me?uvremenu su savladali ume?e izgovaranja politi?ki korektnih fraza, to je belodano, ali služi li to i?emu u stvarnom životu? Ne bi se reklo da su se odnosi Srbije sa susedima popravili otkad su ovi i sli?ni iznova na vlasti, naprotiv.

A i ti susedi, kad ih ve? spominjemo: na Kosovu je na pomolu „koalicija ratnih komandanata“, u Bosni glavnu re? vodi – i evo, Vu?i?a do?ekuje – Bakir Izetbegovi?, sin Alije Izetbegovi?a i ponosni nastavlja? njegove politike. U Hrvatskoj kontinuitet s ratnim godinama nije toliko personalan, ali jeste strana?ki i (manje-više) ideološki: HDZ je ponovo neprikosnoven, a s njim ili negde na njegovim marginama, i kojekakva bagaža iz najgorih dana hrvatske istorije.

I u „ratu“ je sa svima u okruženju, ?ak i sa Slovenijom. Crna Gora je tu specifi?an slu?aj: ona promenu vlasti kao takvu ne poznaje iz vlastitog iskustva, ali se zato sama ta vlast evolutivno promenila – bar kada je u pitanju konstruktivnost u odnosima sa susedima – mnogo drasti?nije i uverljivije od srpske. I uz stvarne rizike.

Doduše, kada ve? nabrajamo ove „renesanse“ gospodara ratova i njihovih tadašnjih majordoma, ne bi bilo pošteno presko?iti i jedan fenomen suprotne naravi: Milorad Dodik, predsednik manjeg bosanskohercegova?kog identiteta, danas je po mnogo ?emu „najekstremniji“ od klju?nih lidera u svim ovim u?estalim „regionalnim paketima“, mada je baš on – u ratnim vremenima ni?im iskompromitovan – devedesetih i ranih dvehiljaditih bio percipiran kao umerenja?ki glas razuma.

Da bi mu izostanak ratne hipoteke na kraju poslužio samo kao olakšavaju?a okolnost u radikalizaciji sredstva i ciljeva banjalu?ke politike.

Kako je do ove „povampirene“ konstelacije uopšte došlo, i kako ?e se doti?na razi?i, i može li to pro?i bez neke iracionalne štete? Imaju li bira?i u Srbiji i drugde po bivšoj Jugoslaviji problem s inteligencijom, ili s pam?enjem, ili je sve zapravo sasvim normalno u politici, zanatu najstarijem: danas si na vrhu, pa si malo dole, pa se opet uspinješ?

I niko ne svodi ra?une, niko te ne pita nije li te u?inak prethodnog boravka na vlasti možda trajno isklju?io iz svakog društva koje bi da ima budu?nost.

Verovatno ne?emo predugo ?ekati da konstatujemo pravi ishod ovog „nostalgi?nog“ trenda. Ono što ?ini da nam strepnja bude dublja od nade jeste mnogostruko dokazana ?injenica da ve?ina ovih uskrslih „ratnih junaka“ nije ništa nau?ila iz sopstvenih politi?ko-ratnih biografija.

Recimo, to da se ozbiljan i odgovoran ?ovek, kamoli politi?ar, baš nikada ne igra šibicama u barutani. Ovi „naši“ (u užem i širem smislu) o?uvali su de?a?ko srce, prosto ne mogu da odole.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!