TEOFIL PANČIĆ: Sergej u patroli

02 mar 2019

Od danas, od malopre, nakon što sam pogledao snimak njegovog novosadskog govora, ja se plašim Sergeja Trifunovića

Krenimo, u pravom novinarskom maniru, s izveštajem sa terena. Pošto stalno putujem na toj relaciji (jer sam tako u mogućnosti), redovno proveravam stanje u ataru između Batajnice i Nove Pazove, i slobodan sam da raportiram: nisam primetio ništa neobično, nikakve antidržavne aktivnosti. Beskrajne njive na jednoj strani, onoj batajničkoj, beskrajne na drugoj strani, onoj pazovačkoj. Kićeni Srem je ionako i s jedne i s druge strane.

Nema, dakle, tamo ničega neobičnog, baš kao što nema ničega čudnog ni na Tamišu između Beograda i Pančeva (i tamo redovno proveravam), ni na drumu ka Zrenjaninu tamo između Dunavca i Čente, kao ni na zagrebačkom autoputu između Dobanovaca i Šimanovaca: niko ne podiže granični prelaz, carinsku ispostavu ili bilo šta slično. Ne vijori se zastava Vojvodine na kraju pazovačkog atara (mada, i da se vijori, pa šta?), nema ljutih slaninara sa zelenim kapama da kontrolišu kretanje ljudi i robe iz centralne Srbije, i uopšte, nema tamo ničega osim vrana i poljskih miševa. Oh da, i Sergeja Trifunovića koji, valjda za svaki slučaj, patrolira virtuelnim pograničjem na svojoj Rosinanti, telom svojim i svoje verne rage sprečavajući „otcepljenje Vojvodine“, koje inače samo što nije, zna Sergej, reče mu jedan čoek. Kao što on inače u poslednje vreme svašta zna o stvarima o kojima ništa ne zna, jer mu reče jedan čoek. Bilo koji čoek, ako me razumete.

A ko će to da „otcepi Vojvodinu“? Nenad Čanak, „debelo krme“ i đubre neopevano, separatistički zlikovac, kao što to već o njemu, naime Čanku, odavno zna i odavno trubi ama baš svaki vojvođanski, i ne samo vojvođanski, fašista, radikal, četnik-početnik, nedićevac, ljotićevac, i tako već trideset godina. Pitajte, uostalom, i ekipu koja vlada na obema obalama, od Vučić Aleksandra pa do Gojković Maje, Mirović Igora i ostalih: koliko li su samo puta do sada naglas fantazirali „vojvođanski separatizam“ od kojeg će dobrohotno da nas odbrane ako ih zauzvrat postavimo i zadržimo ih na vlasti, i koliko su ga puta politički locirali baš tamo gde ga sada locira i Sergej Trifunović, ili možda – voleo bih da verujem – neko ko je oteo glumca i vešto ga imitira, usput ga sramoteći? Pa, sto mu gromova, celokupne političke karijere svih desničara severno od Dunava i Save nisu ništa drugo nego udobna dugogodišnja parazitiranja na „odbrani Severne Srbije od vojvođanskog separatizma“, najčešće atribuiranog baš Čanku i njegovoj Ligi! Ništa drugo (i ništa korisno i pametno) ti ljudi ne rade već trideset godina, ništa osim što brane Vojvodinu od nepostojećeg ili mikronskog separatizma nekih misterioznih zlih sila. I, šta biva nakon svega? To što sve vreme znaju svi politički i kulturni vampiri, paraziti i upropastitelji Vojvodine i Srbije, to sada sa njima i istovetno njima, a navodno protiv njih, isto zna i urla i Sergej Trifunović, i to usred Novog Sada. Dočekan odobravanjem mase u kojoj neki spremno terciraju govorniku zaurlavajući „Velika Srbija, Velika Srbija“.

Nije stvar, razumećete, u uvredama Nenadu Čanku. Političari moraju svašta da otrpe, a Čanak je ionako poslednjih godina učinio mnogo i previše toga da mnogima više ne predstavlja dostojan subjekt za odbranu. Hoću da kažem, po mnogo čemu je postao neodbranjiv… I zato možete misliti i govoriti šta hoćete o njegovim sumnjivim ili kvarnim političkim vratolomijama, o neprincipijelnim koalicijama, o bogaćenju i šegačenju – sve je to OK. Ne pada mi na pamet da branim Čanka i njegove od njihovih nepočinstava, o kojima sam, uostalom, pisao mnogo puta, i to mnogo pre nego što je Sergej Trifunović saznao da ovi ljudi postoje. Ali, onog trenutka kada se u priču uvede stari, dobri fantom „vojvođanskog separatizma“, pa se nadigne malograđanska moralna panika oko njega, ona ista koja je proizvela svaku političku nakaradu u Vojvodini od „jogurt revolucije“ do danas, pa se po trgovima novosadskim zaurlava o „srpskoj Atini“, bre, koju neki Ja ili neki Mi, eto, nećemo dati tamo-već-nekome („okupacionoj vojsci“, ej!) onda više ništa nije smešno, čak ni bizarno, ponajmanje umetnički razbarušeno. Onda đavo odnosi svaku šalu, a politička scena i politička borba pretvaraju se u štalu. Onda se tu otvara Pandorina kutija zla, gluposti i mržnje, a kako ona izgleda iznutra, u to su se Novi Sad i Vojvodina mnogo puta uverili, i skupo su platili svako njeno pražnjenje, tj. izlivanje. I otuda dobro znaju, pamćenjem vlastite kože, šta je to strah, kako i otkuda dolazi.

Strah je normalna ljudska reakcija, i strah nije isto što i kukavičluk. Kada se nekoga ili nečega uplašiš, to treba sebi priznati, a onda videti zašto (ti) se to dogodilo, i kako se može protiv toga. Neki strahovi su iracionalni, neosnovani, pa ih treba čupati iz sebe kako god znaš. Drugi su opravdani utoliko što motiv za njih dolazi spolja: onda treba videti šta ćeš s onim što te je uplašilo, kako ćeš se zaštititi od toga.

O strahu sam, dakle, morao danas da svedočim. Jer, od danas, od malopre, nakon što sam pogledao snimak njegovog novosadskog govora, ja se plašim Sergeja Trifunovića. Plašim se toga šta taj čovek misli, govori, šta taj čovek može da učini ako mu u ruke dospe bilo kakva moć. Plašim ga se onako kako sam se plašio i svih njegovih prethodnika, na delu dokazanog potencijala za destrukciju „boraca protiv vojvođanskog separatizma“; inače, velika većina njih sedi u odajama vlasti, gradske, pokrajinske, državne. Sam bog zna šta se desilo da se Sergej nešto naljutio na njih, ali verujem da će ga proći i da će oni opet biti ekipa, jer je sada jasno da nema načelnih razloga da ne budu. Pa će i dalje zajedno braniti „srpsku Atinu“ i „srpsku Vojvodinu“ od zlih separatista. Makar i patrolirajući na Rosinanti među vranama i poljskim mišima, prkosno odolevajući podjebavajućem sremskom severcu.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!