TEOFIL PANČIĆ: Saga o šarenim krpama

08 Apr 2015

Nasuvo: (Ne)tradicionalni simboli Vojvodine

Okej, svi znamo da Srpska napredna stranka želi da sruši aktuelnu pokrajinsku vlast. Nije to po sebi nelegitimna ambicija, ukoliko se ostvaruje legalnim i legitimnim sredstvima. Sada je ve? prili?no jasno da namera izazivanja prevremenih pokrajinskih izbora nije uspela: Pajti?ev kabinet ?e izdurati ceo mandat, eventualno malo skra?en, ali ne toliko da bi se moglo re?i da su izbori zaista vanredni. A posle novih izbora – šta bude, bi?e. Nisam siguran da ne?e biti prili?no iznena?enih (i uvre?enih). Ali, to je tema za sebe.

Ovde mi je u fokusu nešto drugo, važnije i trajnije od jednog izbornog ciklusa. Šta nam, naime, govori najnoviji atak na pokrajinsku izvršnu vlast, a preko pri?e o „tradicionalnim simbolima Vojvodine“ (koji su ina?e „tradicionalni“ ta?no onoliko koliko i neki festival koji je upravo održan po prvi put – plesali su, dakle, samo jednu sezonu, onu 1848-49) vs. onih „netradicionalnih“, tj. aktuelnih, sadašnjih, važe?ih?

Li?no i osobno sam savršeno ravnodušan spram bilo kakvih i bilo ?ijih zastava, grbova i sli?nih ?in?uva; što se mene ti?e ne moraju uopšte ni da postoje, i sigurno je da ne bih „dao život za zastavu“, bilo srpsku ili vojvo?ansku, bilo „tradicionalnu“ ili postmodernu. Od obožavalaca famoznih znamenja valja zazirati na sve na?ine, ti su ljudi opasni na mahnit na?in i mahniti na opasan na?in, i skloni su dobrovoljnom davalaštvu tu?e krvi. Megjutoa, to još ne zna?i da ova vojvo?anska saga o šarenim krpama i sli?nom nema nikakvog zna?aja. Razume se da ga ima: kroz nadgornjavanja oko simbolike iskazuju se politi?ke i vrednosne pozicije. Jednostavnije re?eno, kroz pri?u o „znamenjima“ Vojvodine politi?ki akteri zapravo najpreciznije izlažu svoju definiciju Vojvodine. A to je ve? nešto što bi svakako trebalo da nas se ti?e, jer iz fundamentalno naopake definicije bilo kojeg životnog okvira u kojem se kre?emo neizbežno proizilaze i sve naopakosti koje ?e uslediti.

Vra?amo se na po?etak teksta: nije neobi?no, i nije neki osobit problem, da SNS i sateliti oponiraju svemu što dolazi iz Banovine ili ima s njom bilo kakve veze. Važno je nešto drugo: šta nude (i kako to nude) kao alternativu. A ono što zapravo nude nije puka redefinicija „znamenja“, nego njome nagoveštena redefinicija suštine, tj. samog smisla opstajanja Vojvodine. Naime, sam po sebi, „problem“ oko famoznih vojvo?anskih znamenja izmišljen je, u potpunosti iskonstruisan, iz malog prsta prsta isisan. Želja da se (i) oko ovoga zapodeva politi?ka kavga s Pajti?em, Ligom ili bilo kim naprosto je izraz politi?kog siledžijsta i uli?arskog vešta?kog izazivanja konflikta, nešto kao kad ?ovek mirno prolazi ulicom, a mangaš mu prepre?i put i zareži na njega „šta me tako gledaš“ ili „kome ti majku“…

Konkretno, to izgleda ovako. Svi znamo istorijsku genezu imena Vojvodine, nema tu ni?ega spornog. Me?utim, uz sve mogu?e zgodne i neobavezuju?e konotacije, ime nije jednako subjektu, ako tako mogu da kažem… Kad bi bilo druga?ije, onda bih ja kao Teofil (Bogoljub) morao da budem religiozan, a neko ko se zove, na primer, Veselin, ne bi smeo da bude tužan… Deluje šaljivo, ali problem je takore?i „filozofski“. Prostor koji danas znamo kao AP Vojvodinu stole?ima je multinacionalan, multijezi?an, multikonfesionalan. Politi?ke promene donosile su i demografske promene kao jednu od nuspojava, ali sama pluralnost tog prostora nikada nije (uspešno) dovedena u pitanje. Dugo je taj prostor bio južna „froncla“ jedne centralnoevropske carevine, potom je postao (relativno visoko razvijena) severoisto?na provincija podunavsko-balkansko-jadranske države južnih Slovena. Na koncu je osvanuo kao severna ?etvrt(ina) teritorije Republike Srbije. Ništa od svega toga nije poništilo lako uo?ljivu razli?itost kulturno-identitetskih modusa Vojvodine u odnosu na monohromniji pejzaž „centrale“, bilo koje, severno ili južno odavde.

Naprednjaci i njihovi sateliti, me?utim, koriste klasi?nu definiciju Vojvodine iz malog mozga srpskih nacionalista, po kojoj je ona samo i jedino „iskaz vekovne težnje pre?anskih Srba za ujedinjenjem sa maticom Srbijom“ (velikoma?arska definicija po kojoj je Vojvodina naprosto i jedino ma?arski Delvidek iliti Južni Krajevi napravljena je na isti kalup); istini za volju, zajedno sa Srbima „ujedinilo“ se i vaskoliko ostalo stanovništvo, ali ko ga šta pita, a mi ?emo, evo, i ubudu?e biti tako fini (kad je ve? bar delom propala Šešeljeva ideja o „sendvi?u za put u u jednom pravcu“) da tolerišemo njegovo prisustvo, dok god se mnogo ne ?uje i ne ose?a…

Da svedemo stvari na bit: naprednjaci i ekipa oko njih politi?ki su baštinici one tradicije koja je nužno, neizbežno i trajno u dubokom raskolu sa svime što je stvarna, postoje?a Vojvodina, ona koja se odupire ulivanju u tesne, jednoobrazne nacionalisti?ke kalupe. Nema u tome ni?ega iznena?uju?eg, jer su u pitanju dugogodišnji radikali, a ovi su, pak, u svom vojvo?anskom delu legitimno ?edo „jogurt revolucije“, ništa manje nego SPS derivati (štaviše – više). Zato vojvo?anska opozicija a državna vlast nije ni za pedalj odmakla od „definicije“ Vojvodine kakvu su osamdesetih i devedesetih osmišljavali nacionalisti?ki bardovi i popovi, a „materijalizovali“ je miloševi?evsko-šešeljevski aparat?ici, uz bu?no terciranje uli?nog polusveta. Na drugoj strani su politi?ke stranke i organizacije koje, kakve su da su, ne baštine ni 1988. ni 1991. Ta razlika ?e, doduše, možda jednom prestati da bude važna, ali nema stvarnog, esencijalnog, sadržinskog (nego samo koruptivnog) razloga da se to dogodi pre sedme-osme decenije 23. veka. I to pod uslovom da ovo opstruiranje Vojvodine odmah i trajno prestane – što se ne?e dogoditi.

Ovo nam, pak, u pravom svetlu pokazuje i onoliko razvikanu „transformaciju“ naprednjaka: sve je to samo šminka i šmira za dva-tri beogradska kabineta koji su pod me?unarodnim reflektorima, a na terenu stanje je sasvim druk?ije, to jest, na terenu – u Vojvodini naro?ito – ti ljudi i dalje savršeno li?e na sebe. A neodvojiv deo njihovog li?enja na sebe jeste i trajno nastojanje da Vojvodina u potpunosti prestane da li?i na sebe. I da se pretvori u fantoma nepostoje?e „srpske Vojvodovine“. Saga o šarenim krpama u tom je kontekstu bitna samo kao simptom, kao otvoreni pokazatelj s kim imamo posla i o ?emu se ovde radi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!