TEOFIL PANČIĆ: Raspevani ministar, deo osoblja u privatnoj državi

12 Oct 2017

Nije li vreme za nove iskorake?

Na snimku koji je ovih dana poharao internet vidi se pomalo napadno luksuzan restoran, u njemu nekoliko velikih okruglih stolova, za onim u prvom planu sede predsednici Turske i Srbije Redžep Tajip Erdogan i Aleksandar Vučić sa suprugama, i s njima još neki ljudi, verovatno prevodioci i druga neophodna službena lica. Njihovom stolu prilazi bucmast, pomalo žovijalan pevač te ne naročito vešto i u ponešto teatralnom maniru izvodi pesmu “Osman-aga” (gde se kaže i: “Igrala si, pevala si strasno, mutne oči sad te vide jasno”).

Na licima državnika nemoguće je nazreti tragove uživanja u prezentovanom dostignuću muzičke umetnosti, poneko iz svite kao da se upinje da ne pokaže koliko ga bizarnost situacije zabavlja, a konobari se napadno trude da budu prezauzeti.

I sve bi to bilo manje ili više rutinska stvar – u skladu s dominantnom vizijom zabave na Jugoistoku Evrope – da nadobudni pevač nije ujedno i ministar spoljnih poslova Srbije. Te nekadašnji predsednik Vlade Srbije. Te predsednik druge najjače stranke u vladajućoj koaliciji. Ime mu je Ivica Dačić.

I svi su se već navikli na to da “Ivica voli da peva”; krenulo je s famoznom “Miljackom” (koju već asocijativno pre povezujemo s njim nego s njenim autorom ili s pevačem koji ju je proslavio) i potom ekspandiralo u svim pravcima.

Ne smem ni da zamislim šta bi Dačić mogao da otpeva Donaldu Trampu (hm, možda Are You Lonesome Tonight?) ako ovaj nekim slučajem zaista navrati u Srbiju, impresioniran četvorostrukim rukovanjem (u istoj večeri) s nekim mršavim dugajlijom koji mu se sva četiri puta predstavio kao predsednik Srbije, ili tako nečega. A tek ako dođe Emanuel Makron? Baština francuske šansone je u ozbiljnoj opasnosti.

Zašto Ivica Dačić peva u radno vreme i u zvaničnim prigodama kad em ne ume, em mu to nije posao?

Ako je to jednom i moglo da prođe kao “štos”, zašto se stalno ponavlja kad odavno nije duhovito, mada jeste smešno? I zašto se svi ponašaju kao da u tome i celom pratećem cirkusu (teško je pronaći blažu, a odgovarajuću reč) nema ničega neobičnog, a na razne načine i nedostojnog, nedostojanstvenog, čak ponižavajućeg? Za koga? U jednom smislu, za samog pevača, mada je on, ponekad se čini, jedini u celoj sali koji ne “kapira šegu”. U drugom, svakako važnijem, za javnost Srbije i za ukupan ugled zemlje. Pa čak i za njeno samopoštovanje, u krajnjoj konsekvenci.

Da li je Srbija zemlja koja ne zaslužuje da ima ministra spoljnih dela koji se neće – u svakoj prigodi kad mu se to dozvoli – eksponirati okolo kao dežurna dvorska luda? Po sebi je to, doduše, časno (mada pomalo staromodno) zanimanje, ali ako se obavlja istovremeno s ozbiljnim ministarskim poslom, može se govoriti o nekoj vrsti “sukoba interesa”.

To što građanin Ivica Dačić očigledno nema samopoštovanja bila bi njegova privatna stvar da on nije ono što jeste i da ne predstavlja zemlju, bivajući u tom svojstvu najvidljiviji funkcioner posle predsednika države (a pre predsednice vlade, mada tako ne bi trebalo da bude). Taj kobni nedostatak – uz prateću nestašicu samokritičnosti, ozbiljnosti, zrelosti etc. – postaje, međutim, opšti, društveni problem. Ne “blamira” taj čovek tek sebe, nego državu koju sticajem nesrećnih okolnosti predstavlja.

Ipak, ako bismo sve ovo pripisali samo na lični raboš Ivice Dačića, ne bismo ni mi bili mnogo manje neozbiljni od njega. Ovo s pevanjem možda jeste krenulo kao njegov lični hir, ali odavno nije tek njegov problem. Ono je, naime, simptom jednog stanja uznapredovale devastacije. Tako nešto je moguće zato što Aleksandar Vučić, jedini stvarni vladar Srbije, to ne samo da dozvoljava nego na neki način i ohrabruje, jer svako dobrovoljno samouniženje njegovih saradnika i poslušnika samo podvlači njegovu, Vučićevu “veličinu”. Što su oni više kepeci i pajaci, to on u njihovom okruženju izrazitije blista kao “državnik od formata”.

Naravno, da bi tako nešto bilo moguće, moralo se pristupiti ozbiljnoj demontaži i obesmišljenju svih institucija, standarda, kriterijuma vrednosti, svih temelja na kojima počivaju zdravo društvo i solidna država. Taj posao je obavljen tako temeljito uspešno da je sada sve moguće, pa i raspevani ministar skromnog sluha i ubogog ukusa.

Nije samo jasno zašto se tu stalo? Nije li vreme za nove iskorake? Ne bi li se moglo ispostaviti da neki drugi ministar ima zatomljena glumačka nagnuća, pa bi mogao da izvede neku prigodnu recitaciju? Ili monolog iz “Hamleta”, predlažem onaj s Jorikovom lobanjom. Neki treći bi mogao, recimo, da slika akvarele i poklanja ih uglednim (ili bar moćnim) gostima iz sveta, četvrti bi možda mogao da odigra fudbal na male goliće s ekipom gostiju ili šahovsku simultanku. Ima i jedna ministarka za koju nagađam da bi mogla da uvoznim predsednicima, premijerima, kraljevima i kraljicama plete lepe džempere.

Kada se jednom bude ispisivala neverovatna i tužna istorija pretvaranja Srbije u privatnu državu iliti prćiju, svoje će mesto u tome naći i cela dvorska svita i kamarila, a ni dvorske lude – bilo da su raspevane, raspričane ili nešto treće, ali svakako preterano i neukusno, šljašteće i besmisleno – neće biti zaboravljene. Uostalom, i treba ih pamtiti, da se ne ponove.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!