TEOFIL PANČIĆ: Pune ulice i Užas Praznine

10 Apr 2017

Nasuvo: Izlazak iz tunela

Ko može nešto da prigovori ovim predsedničkim izborima? Je li bilo jedanaest kandidata, za svakog po nešto? Jeste. Jesu li se sastali svi džumle u televizijskom studiju i živo i ravnopravno debatovali skoro četiri sata na sve važne i manje važne teme? Jesu. Je li to videla cela zemlja? Jeste. Pa u čemu je onda problem?

Kako to mislite – nisu se sastali? Ama, jesu, video sam svojim očima. Samo, ne baš u Srbiji, nego u Francuskoj. Mislim, nisu moje oči bile u Francuskoj, nego se njih jedanaestoro sastalo tamo, u Francuskoj. Što je dosta logično s obzirom da su tih jedanestoro kandidati na predsedničkim izborima u Francuskoj. A tamo je laća biti kandidat, i merak biti glasač: evo, samo nekoliko dana pred izbore, a niko živ nema pojma ko će da pobedi. Šta ćeš, napredan svet, reći ćete vi, gde smo mi od toga… Podsetiću vas gde smo: zapravo sasvim blizu, ali ne u prostoru nego u vremenu, i ne u budućnosti nego u prošlosti. Do pre samo pet godina, i ovde se nije znalo ko će da pobedi na izborima, predsedničkim ili parlamentarnim. A znate li zašto? Jer su izbori bili slobodni, a i mediji takođe; ne savršeni, daleko od toga, ali slobodni, pluralistički, neuporedivi sa današnjim. Pustite trućanja dežurnih fejsbuk-idiota (bez obzira „botuju“ li ili stvarno misle onako kako pišu, a ovo potonje je milion puta strašnije) koji će se ostrviti na ovu tvrdnju svojim dirljivo skromnim resursima, jer svi intimno znamo, čak i oni, da je baš tako.

Izbori i mediji su i dalje nesavršeni, ali slobodni – mislim, u Francuskoj. U Srbiji su sada mnogo nesavršeniji, ali i neuporedivo manje slobodni. I to je rezultat naših izbora, u to smo uplovili slobodnom voljom; e sad, ako neki od nas nisu bili svesni konsekvenci, to je opet samo naš problem. Sada smo tu gde smo, duboko u zoni jedne uvrnute lične vladavine: jedan čovek je celu državu i društvo stavio u džep, pa ih povremeno izvadi da ih zatakne za šešir. Nemojte se čuditi ako u nekoj sledećoj fazi svog burnog dijalektičkog razvoja poželi i da obriše izvesni deo tela time iz džepa i šešira, tom državom i tim društvom, dakle, svima nama. Eroziju je, kad jednom uhvati maha, izuzetno teško zaustaviti, čemu upravo svedočimo: veći deo glasajuće Srbije radosno joj se predao i valja se u njoj kao svinjče u koritu, manji deo očajnički pokušava da je zaustavi i preokrene pogubne tokove. Pokušao je izborima, nije išlo; pokušava demonstracijama, i to je vrlo lepo i simpatično i „šalje dobru poruku“, ali, žao mi je što moram da vas izvestim da po svoj prilici neće ići ni tako. Previše bi to bila laka i jeftina nadoknada za ovako duboko posrnuće. U tom smislu, Vučić je nama pravedna kazna. Pa, zašto se onda bunim? Zato što mi njemu nismo pravedna nagrada! Osim toga, svaka se kazna valjda jednom odguli. Okej, naš robijaški „mandat“ očigledno još nije istekao, ali kad je već tako, imamo svako pravo da pokušamo da pobegnemo iz zatvora. I da ga onda rasformiramo, dakako. Baš je šteta što nam to u dogledno vreme neće uspeti.

vucic u vestima

Vučić, njegova svojta i njihova posluga kidnapovali su gotovo sve javne resurse, okupirali zemlju iznutra i sve nas sad drže kao taoce

Da li su svi-oni-koji-nisu-Vučić (a nisu ni rezervni Vučići, a takvih je bilo bar trojica, i svi su se neslavno olupali, što nam je beznačajna, ali opet slatka satisfakcija) mogli više, jače, bolje? Mogli su, ali ne mnogo, ne fundamentalno. Zašto ne? Zato što je učinjeno ama baš sve da ovi izbori budu namešteniji od nameštenih fudbalskih utakmica po bizarnim makedonskim ligama mog detinjstva, a za koje je maher bio onaj živopisni menadžer opšte prakse Džarovski, i koje su umele da se završavaju rukometnim, pa i košarkaškim rezultatima. I to su bili namešteni, lažirani i režirani čak i pre nego što uopšte dođemo do biračkih spiskova, brojanja glasova i sličnog: bili su namešteni time što za njih nije bilo ni približno, ni ovlašno normalnih uslova. Njihova je lažnost upisana u samu duboko nenormalnu društvenu atmosferu, u samu činjenicu da su Vučić, njegova svojta i njihova posluga kidnapovali gotovo sve javne resurse, okupirali zemlju iznutra i sve nas sad drže kao taoce, koji povremeno još i statiramo u njihovim ritualima. Jedna škola mišljenja kaže da u takvim uslovima nije imalo nikakvog smisla izlaziti na izbore i kandidovati bilo koga, da ih je trebalo bojkotovati. Mnogo je kvalitetnih argumenata na toj strani. Ali, tako se nije postupilo, i to sam takođe u stanju da razumem. Relevantni kandidati ušli su u trku u kojoj po defaultu moraju da „poginu“, ali i da time poseju novo seme drugačijeg, boljeg, jačeg, artikulisanijeg otpora. U toj se priči iskristalisao i – javnim angažmanom i glasovima najkvalitetnijeg dela srpskog društva – daleko iznad ostalih iskočio Saša Janković, ne zato što je bogomdan (u kampanji je jasno otkrio i svoje greške, šupljine, nedoslednosti i druge stvari na kojima bi morao da poradi), nego zato što to u ovoj konstelaciji definitivno nije mogao da bude niko drugi, bar ne od ovih koji su se kandidovali; za svakog od njih bih mogao da napišem dugačku anamnezu i zaključak političkog smrtnog slučaja, ali čemu? Što pre ih zaboravimo, bolje za njih.

I šta ćemo sad? To niko ne zna, postizborni mamurluk još traje, još nije ni počelo odbrojavanje dugih pet godina nove forme vladavine srpskog Putin-Orban-Erdogana. Razumem klince na ulicama i duboko saosećam s njima: većini njih je to prvi lični poraz te vrste (ranije nisu mogli da glasaju), i prva brutalno direktna spoznaja o tome gde zapravo žive i ko im zapravo kroji kapu. I da se TO ne može pobediti ignorisanjem, „blejom“, životom u virtuelnom prostoru ili glasanjem za tzv. Belog, što je tek za nijansu smislenije od neglasanja, ili od dubinskog čačkanja nosa pod jorganom. Ali, i to će proći, a Srbija će se suočiti s (bar) petogodišnjim Užasom Praznine, koju će ispunjavati – to jest, od svakog nagoveštaja Smisla dodatno prazniti – samo patetično dociranje i kulovsko samohvalisanje kvazizamonaršenog Gospodara i besmisleni kreket njegovih napornih slugu. Ili možda neće? Tunel jeste beskrajno dugačak, ali možda napipamo neki tajni izlaz sa strane? Ne nadam se ničemu i baš nimalo ne verujem u čuda, što je sasvim dobra polazna tačka da učinim sve što mogu da pomognem da se ona ipak dogode.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!