TEOFIL PANČIĆ: Pune ulice i Užas Praznine

10 Apr 2017

Nasuvo: Izlazak iz tunela

Ko može nešto da prigovori ovim predsedni?kim izborima? Je li bilo jedanaest kandidata, za svakog po nešto? Jeste. Jesu li se sastali svi džumle u televizijskom studiju i živo i ravnopravno debatovali skoro ?etiri sata na sve važne i manje važne teme? Jesu. Je li to videla cela zemlja? Jeste. Pa u ?emu je onda problem?

Kako to mislite – nisu se sastali? Ama, jesu, video sam svojim o?ima. Samo, ne baš u Srbiji, nego u Francuskoj. Mislim, nisu moje o?i bile u Francuskoj, nego se njih jedanaestoro sastalo tamo, u Francuskoj. Što je dosta logi?no s obzirom da su tih jedanestoro kandidati na predsedni?kim izborima u Francuskoj. A tamo je la?a biti kandidat, i merak biti glasa?: evo, samo nekoliko dana pred izbore, a niko živ nema pojma ko ?e da pobedi. Šta ?eš, napredan svet, re?i ?ete vi, gde smo mi od toga… Podseti?u vas gde smo: zapravo sasvim blizu, ali ne u prostoru nego u vremenu, i ne u budu?nosti nego u prošlosti. Do pre samo pet godina, i ovde se nije znalo ko ?e da pobedi na izborima, predsedni?kim ili parlamentarnim. A znate li zašto? Jer su izbori bili slobodni, a i mediji tako?e; ne savršeni, daleko od toga, ali slobodni, pluralisti?ki, neuporedivi sa današnjim. Pustite tru?anja dežurnih fejsbuk-idiota (bez obzira „botuju“ li ili stvarno misle onako kako pišu, a ovo potonje je milion puta strašnije) koji ?e se ostrviti na ovu tvrdnju svojim dirljivo skromnim resursima, jer svi intimno znamo, ?ak i oni, da je baš tako.

Izbori i mediji su i dalje nesavršeni, ali slobodni – mislim, u Francuskoj. U Srbiji su sada mnogo nesavršeniji, ali i neuporedivo manje slobodni. I to je rezultat naših izbora, u to smo uplovili slobodnom voljom; e sad, ako neki od nas nisu bili svesni konsekvenci, to je opet samo naš problem. Sada smo tu gde smo, duboko u zoni jedne uvrnute li?ne vladavine: jedan ?ovek je celu državu i društvo stavio u džep, pa ih povremeno izvadi da ih zatakne za šešir. Nemojte se ?uditi ako u nekoj slede?oj fazi svog burnog dijalekti?kog razvoja poželi i da obriše izvesni deo tela time iz džepa i šešira, tom državom i tim društvom, dakle, svima nama. Eroziju je, kad jednom uhvati maha, izuzetno teško zaustaviti, ?emu upravo svedo?imo: ve?i deo glasaju?e Srbije radosno joj se predao i valja se u njoj kao svinj?e u koritu, manji deo o?ajni?ki pokušava da je zaustavi i preokrene pogubne tokove. Pokušao je izborima, nije išlo; pokušava demonstracijama, i to je vrlo lepo i simpati?no i „šalje dobru poruku“, ali, žao mi je što moram da vas izvestim da po svoj prilici ne?e i?i ni tako. Previše bi to bila laka i jeftina nadoknada za ovako duboko posrnu?e. U tom smislu, Vu?i? je nama pravedna kazna. Pa, zašto se onda bunim? Zato što mi njemu nismo pravedna nagrada! Osim toga, svaka se kazna valjda jednom odguli. Okej, naš robijaški „mandat“ o?igledno još nije istekao, ali kad je ve? tako, imamo svako pravo da pokušamo da pobegnemo iz zatvora. I da ga onda rasformiramo, dakako. Baš je šteta što nam to u dogledno vreme ne?e uspeti.

vucic u vestima

Vu?i?, njegova svojta i njihova posluga kidnapovali su gotovo sve javne resurse, okupirali zemlju iznutra i sve nas sad drže kao taoce

Da li su svi-oni-koji-nisu-Vu?i? (a nisu ni rezervni Vu?i?i, a takvih je bilo bar trojica, i svi su se neslavno olupali, što nam je bezna?ajna, ali opet slatka satisfakcija) mogli više, ja?e, bolje? Mogli su, ali ne mnogo, ne fundamentalno. Zašto ne? Zato što je u?injeno ama baš sve da ovi izbori budu namešteniji od nameštenih fudbalskih utakmica po bizarnim makedonskim ligama mog detinjstva, a za koje je maher bio onaj živopisni menadžer opšte prakse Džarovski, i koje su umele da se završavaju rukometnim, pa i košarkaškim rezultatima. I to su bili namešteni, lažirani i režirani ?ak i pre nego što uopšte do?emo do bira?kih spiskova, brojanja glasova i sli?nog: bili su namešteni time što za njih nije bilo ni približno, ni ovlašno normalnih uslova. Njihova je lažnost upisana u samu duboko nenormalnu društvenu atmosferu, u samu ?injenicu da su Vu?i?, njegova svojta i njihova posluga kidnapovali gotovo sve javne resurse, okupirali zemlju iznutra i sve nas sad drže kao taoce, koji povremeno još i statiramo u njihovim ritualima. Jedna škola mišljenja kaže da u takvim uslovima nije imalo nikakvog smisla izlaziti na izbore i kandidovati bilo koga, da ih je trebalo bojkotovati. Mnogo je kvalitetnih argumenata na toj strani. Ali, tako se nije postupilo, i to sam tako?e u stanju da razumem. Relevantni kandidati ušli su u trku u kojoj po defaultu moraju da „poginu“, ali i da time poseju novo seme druga?ijeg, boljeg, ja?eg, artikulisanijeg otpora. U toj se pri?i iskristalisao i – javnim angažmanom i glasovima najkvalitetnijeg dela srpskog društva – daleko iznad ostalih isko?io Saša Jankovi?, ne zato što je bogomdan (u kampanji je jasno otkrio i svoje greške, šupljine, nedoslednosti i druge stvari na kojima bi morao da poradi), nego zato što to u ovoj konstelaciji definitivno nije mogao da bude niko drugi, bar ne od ovih koji su se kandidovali; za svakog od njih bih mogao da napišem duga?ku anamnezu i zaklju?ak politi?kog smrtnog slu?aja, ali ?emu? Što pre ih zaboravimo, bolje za njih.

I šta ?emo sad? To niko ne zna, postizborni mamurluk još traje, još nije ni po?elo odbrojavanje dugih pet godina nove forme vladavine srpskog Putin-Orban-Erdogana. Razumem klince na ulicama i duboko saose?am s njima: ve?ini njih je to prvi li?ni poraz te vrste (ranije nisu mogli da glasaju), i prva brutalno direktna spoznaja o tome gde zapravo žive i ko im zapravo kroji kapu. I da se TO ne može pobediti ignorisanjem, „blejom“, životom u virtuelnom prostoru ili glasanjem za tzv. Belog, što je tek za nijansu smislenije od neglasanja, ili od dubinskog ?a?kanja nosa pod jorganom. Ali, i to ?e pro?i, a Srbija ?e se suo?iti s (bar) petogodišnjim Užasom Praznine, koju ?e ispunjavati – to jest, od svakog nagoveštaja Smisla dodatno prazniti – samo pateti?no dociranje i kulovsko samohvalisanje kvazizamonaršenog Gospodara i besmisleni kreket njegovih napornih slugu. Ili možda ne?e? Tunel jeste beskrajno duga?ak, ali možda napipamo neki tajni izlaz sa strane? Ne nadam se ni?emu i baš nimalo ne verujem u ?uda, što je sasvim dobra polazna ta?ka da u?inim sve što mogu da pomognem da se ona ipak dogode.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!