TEOFIL PANČIĆ: Premijerka ili poslovođa

20 Jun 2017

"Operacija Brnabić" je postavljena, i mora se priznati da u toj postavci ima neke veštine. Druga je stvar da li tu ima ičega dobrog sa stanovišta javnog interesa. Treća je stvar koliko je Brnabićeva svega toga svesna, a ako jeste – zašto i iz kakve vrste motiva na sve to pristaje

Šta god da je mislio Aleksandar Vučić “hirotonisanjem” Ane Brnabić za predsednicu Vlade Srbije, jedno je sve izvesnije: nije to mislio baš ozbiljno. To jest, izabrani predsednik Srbije nije izabrao Anu Brnabić da “ispunjava” fotelju koju je on, Vučić, upravo napustio – premijersku, dakle – s namerom da u njenom pravcu transferiše onu i onakvu političku moć i mehanizme uticaja kojima je on raspolagao nego, naprotiv, baš zato da ona bude osoba koja će te moći biti u potpunosti lišena, a da time bude zadovoljna ne samo ona (a izgleda da je zadovoljna), nego i dobar deo “demokratskog sveta”, koji od silne oduševljenosti činjenicom da je patrijarhalna Srbija jednim avangardnim potezom njenog Pantokratora dobila “gej premijerku” neće stići da se pozabavi njenom stvarnom pozicijom i okvirom u kojem će delovati.

Pozicija predsednika vlade ustavno je, naime, “najjača” unutar sistema, i tako je to u znatnoj većini zemalja predstavničke demokratije. Ima i krupnih izuzetaka, poput SAD i Francuske, ali tamo je podela uloga drugačije definisana, i tome je prilagođen i način biranja vlasti, a i mehanizmi obavljanja državni(čki)h poslova.

Kako god, ovde je tek početak kontroverzi oko naizgled hazarderskog, ako ne i emancipatorskog Vučićevog poteza.

Naime, ona ista lična, biografska, “nepolitička” svojstva buduće predsednice vlade koja “nepodnošljivo dobronamerne” posmatrače, uglavnom sa strane, toliko nadahnjuju (žena, gej, poreklom Hrvatica, stranački neangažovana ekspertkinja, u osnovi “nepolitičarka”) istovremeno su i savršeni sputavajući faktori za formiranje Ane Brnabić kao jakog samostalnog političkog faktora koji bi u nekom trenutku možda pomislio da se “odmetne” i da potraži neposrednu podršku građana za svoju politiku, u bilo kojem bitnom smislu drukčiju od Vučićeve.

Tako gledano, Vučić je povukao vrlo talentovan potez: prikazao je sebe kao odvažnog modernizatora koji, eto, zbog toga ima problema čak i u svojoj inače veoma poslušnoj stranci, a istovremeno nije morao da žrtvuje baš ništa od svoje realne moći. Naprotiv.

Ipak, ni tu nije kraj zanimljivostima koje izviru iz ovog (ne samo) kadrovskog rešenja. Vučić nije samo saopštio ime osobe koja će voditi Vladu u njegovom odsustvu iz premijerske stolice (za šta ga Ustav Srbije, dakako, ne ovlašćuje, ali što zato dražesno podseća na način na koji Vladimir Putin postavlja obično Dmitrija Medvedeva na mesta koja on trenutno ne koristi) nego je ubrzo dodao jednu ne manju zanimljivost: da predsednica vlade u neku ruku i neće biti baš predsednica vlade, nego da će u najboljem slučaju biti polupredsednica, dok će drugu polovinu polupredsedavanja vladom svojim impozantnim političkim habitusom ispunjavati Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije i višestruki povratnik na sva zamisliva mesta u svakoj zamislivoj vlasti Srbije u poslednjih dvadesetak godina.

Objašnjeno nam je, naime, da će se Brnabić baviti “ekonomijom”, a Dačić “politikom”. Šta sad ovo znači? Pa, ništa posebno, tek samo to da je Dačiću dodeljena uloga svojevrsnog kontrolora, tutora ili supervizora nad Anom Brnabić, s tim da ni sam Dačić, dakako, neće biti samostalan u radu, jer je daljinski upravljač za njega postojano u Vučićevim rukama, baš kao i baterije.

Pa, šta onda uopšte preostaje za Anu Brnabić?

Tehnokratski posao, ili jednostavnije rečeno, “proizvođenje para”, koje će potom politički deo vlasti nemilice trošiti, a takođe i proizvodnja pozitivnog simboličkog kredita i dobrog javnog imidža, koji će onda pravi, politički deo vlasti krckati kako mu već bude zgodno.

Drugim rečima, Ani Brnabić je namenjena uloga poslovođe Vlade Srbije. To čak pomalo podseća na pragmatični cinizam davnašnjih komunista koji su, preuzimajući vlast, oduzeli privatnim vlasnicima trgovine i zanatske radnje, a onda neke od njih u tim istim nacionalizovanim radnjama postavili za – poslovođe.

Tako je, dakle, “operacija Brnabić” postavljena, i mora se priznati da u toj postavci ima neke veštine. Druga je stvar da li tu ima ičega dobrog sa stanovišta javnog interesa. Treća je stvar koliko je Brnabićeva svega toga svesna, a ako jeste – a nema dokaza da je suprotno – zašto i iz kakve vrste motiva na sve to pristaje.

Verovatno nećemo čekati predugo da i to postane jasnije.

Prvo, međutim, treba do kraja odigrati igrokaz sa “ubeđivanjem” vladajuće većine da glasa za novu premijerku i njenu staru vladu (koju je izgleda dobila već gotovu i formiranu, po sistemu “ključ u ruke”, što je takođe vrlo indikativno).

Nije nemoguće da je izvesnog autentičnog otpora prema ovom rešenju zaista bilo i u Srpskoj naprednoj stranci (SNS) i u kolicionoj okolini, što iz banalnih patrijarhalno-mačističkih razloga, što zbog ne čak ni neutemeljenog osećanja ponekoga u vladajućoj stranci da Vučićev potez dezavuiše sve njih i svodi celokupnu strukturu državne vlasti na servisera sopstvenih političkih potreba i vladarskog komfora, ali je isto tako od prvog trenutka jasno da neće i ne može biti ozbiljnijih problema u sprovođenju ove odluke u delo.

Zato je izvestan uočljiv višak “dramljenja” oko tobože teškog i neizvesnog pridobijanja skupštinske većine za Anu Brnabić samo deo ostavljanja utiska prevashodno na međunarodnu javnost kako je Aleksandar Vučić odvažni reformator koji zbog svojih dalekovidih poteza ima problema čak i sa sopstvenom strankom. I kako onda imati srca da takvog čoveka, okruženog onolikim nerazumevanjem, optužujete za autokratiju, razaranje institucija i slično?

A što se Ane Brnabić tiče, ona će – pošto nema ličnu i samostalno stečenu političku težinu – trajati onoliko koliko bude potrebna i lojalna na mestu poslovođe. A šta ako ipak pokuša da se “emancipuje”? U tom, i tek u tom slučaju, Ana Brnabić će postati političarka. Što nije baš ugodna pozicija u zemlji u kojoj samo jedan čovek ima licencu – samododeljenu, doduše – da bude političar.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!