TEOFIL PANČIĆ: Pozorišna odluka kao politička intriga

09 Jun 2017

Možda bi čitava priča oko (ne)skandalozne (ne)dodele nagrada jednog čuvenog pozorišnog festivala ostala unutar geta kulturnih rubrika i uopšte „kulturne javnosti“, da nije nekih elemenata više nego pogodnih za nastanak svojevrsne političke intrige

Da li odluke žirija jednog pozorišnog festivala mogu da budu prvorazredni kulturni, društveni, pa i politi?ki problem – ili neutralnije: tema – i ako mogu, šta to govori o društvenoj atmosferi?

Prošlog je vikenda u Novom Sadu završeno 62. Sterijino pozorje, najstariji i uz Bitef najugledniji pozorišni festival u Srbiji, a žiri festivala, sastavljen od petoro nesumnjivo uglednih umetnika i umetnica (Predrag Miki Manojlovi?, predsednik, Aleksandar Popovski, Emina Elor, Nikita Milivojevi?, Isidora Žebeljan) napravio je presedan, odlu?ivši da ne dodeli ni jednu jedinu od nagrada o kojima je trebalo da odlu?uje – za predstavu, za režiju, dramski tekst, glumu, scenografiju, kostimografiju, muziku…

Ispalo je da niko na najelitnijem doma?em festivalu nije bio dovoljno dobar za standarde žirija ?iji je predsednik, naknadno suo?en s pitanjem razloga bizarne „presude“, po?eo frekventno da upotrebljava re? „osrednjost“. E sad, kako su i sami umetnici, ?lanovi žirija nisu mogli ne znati da je za umetnika najteža uvreda da njega i njegov rad nazovete osrednjim – nazovite ga i lošim, samo ne osrednjim…

Pri tome, obrazloženje žirija za odluku kakva se ne pamti u istoriji ne samo Pozorja nego ni drugih relevantnih festivala, nemušto je i puno uopštenih fraza, iz njega se ne razaznaje bilo kakav utemeljen motiv za tako radikalnu odluku, ne kritikuju se ni vi?ene predstave ni selektor koji ih je izabrao, nego se ukazuje na opštu kulturno-društvenu atmosferu i njenu nepovoljnost za umetni?ki rad, na na?in na koji se mogla obrazložiti bilo koja odluka bilo kojeg žirija bilo koje godine, uklju?uju?i i one godine kada su sadašnji ?lanovi žirija uredno dobijali te iste Sterijine nagrade. Istini za volju, oni nipošto nisu „osrednji“ umetnici, ali to nisu ni mnogi koje smo gledali na ovogodišnjem Pozorju.

Kako god bilo, možda bi ?itava pri?a oko (ne)skandalozne (ne)dodele nagrada jednog ?uvenog pozorišnog festivala ostala unutar geta kulturnih rubrika i uopšte „kulturne javnosti“, da nije nekih elemenata više nego pogodnih za nastanak svojevrsne politi?ke intrige. Na jednoj strani, predsednik žirija smatra se osobom vrlo naklonjenom sadašnjoj vlasti, ta?nije, donedavnom premijeru, a sadašnjem predsedniku Srbije, kojem se javno zahvaljivao na pomo?i oko realizacije projekta “Romeo i Julija“, ostvarenog u koprodukciji s Prištinom, i za kojeg je ina?e umeo da na?e lepu re? (a bogme mu je istom merom i uzvra?ano); na drugoj strani, gotovo je unisono mišljenje pratilaca Pozorja da je odlukom žirija najviše ošte?ena predstava “Na Drini ?uprija” koju je – napisavši po motivima Andri?evog romana zapravo sasvim novi dramski tekst – režirao Kokan Mladenovi?. Ta predstava je, po gotovo nepodeljenom mišljenju kritike i publike, bila apsolutno predominantna na ovogodišnjem Pozorju.

Gde je tu intriga? Najpre, sama je predstava vrlo provokativna sa stanovišta „patriotskih delatnika“ jer andri?evsku pri?u o koncentri?nim krugovima ?injenja i trpljenja zla vremenski proširuje sve do današnjih dana, uklju?uju?i i brutalne prizore likvidacije Muslimana od srpskih paravojnih snaga u Višegradu devedesetih godina. Pored toga, reditelj Kokan Mladenovi? jedan je od vrlo prominentnih kriti?ara vlasti i Aleksandra Vu?i?a, zbog ?ega je ve? bivao i tužen sudu. Kada spojite to dvoje, nije dalek put do slede?eg scenarija: ne bi li izbegao da nagradi Mladenovi?a i njegovu predstavu, a da to ne bude previše o?igledno, žiri je, pod uticajem svog predsednika, odlu?io da ne nagradi – nikog.

Da li je zaista bilo tako ili je sve to paranoi?na konstrukcija, teško da je uopšte mogu?e dokazati, odnosno demantovati; svako ?e nastaviti da veruje onoj strani koja mu izgleda verodostojnijom. Ali, da i ovde može da važi ona stara dosetka da „to što sam ja paranoi?an uopšte ne zna?i da me niko ne proganja“, to uopšte nije teško potkrepiti.

U poslednjih je pet godina kreirana društvena atmosfera u kojoj je svaki iole glasniji kriti?ar aktuelne vlasti u najmanju ruku moralno i intelektulno problemati?na osoba, koju valja što ?eš?e propuštati kroz „toplog zeca“ tabloidnih i drugih difamacija, i kojoj, dakako, valja gde god je mogu?e uskra?ivati nagrade i priznanja, kao i javna sredstva za umetni?ke produkcije.

Osim toga, kulturna politika koju vlast vodi, na državnom nivou (s bar delimi?nim izuzetkom vremena ministrovanja Ivana Tasovca), i na nivou pokrajine Vojvodine (otkad su je prošle godine preuzeli naprednjaci) i grada Beograda – a nare?ene su tri instance glavni finansijeri kulturnih projekata i institucija u Srbiji – uprkos slatkore?ivoj „proevropskoj“ retorici s vrha, zapravo je duboko nazadna, ponekad do preispoljnog mra?njaštva. U taj se profil ultrakonzervativna politika aktuelnog ministra kulture Vladana Vukosavljevi?a (prethodno je istu dužnost obavljao na nivou Beograda) uklapa savršeno, što se vidi i iz raspodele sredstava iz budžeta Ministarstva klture za 2017. godinu. Mnoge vrlo zna?ajne institucije i manifestacije žive, otvorene, savremene, kosmopolitske, kriti?ke kulture, bilo da je re? o književnosti, filmu, likovnim umetnostima, pozorištu ili muzici, dobile su samo simboli?na sredstva ili, još ?eš?e, nisu dobile doslovno ništa. Zato je, na drugoj strani, ogromnan novac dobila Srpska pravoslavna crkva kao nevladina organizacija (!), ili recimo nešto što se zove Centar za o?uvanje tradicije i kulture „Termoelektrane Nikola Tesla“, ili Centar za zaštitu potroša?a, životne sredine i omladinsku politiku Topli?kog okruga „Feniks“ iz Kuršumlije, ili Rasta internacional d.o.o. Emira Kusturice, ili Asocijacija za oružje Srbije, ili „Nova srpska desnica – vreme je za akciju“ (sve podatke ovde navodim po dnevniku „Danas“). E da, našlo se nešto novca, ta?nije, najviše novca u oblasti pozorišne umetnosti, za ina?e hvale vrednu Radionicu integracije, ?iji se „frontmen“, gle, zove Predrag Miki Manojlovi?, ponosni „vlasnik“ imena jednog od aviona u floti Air Serbia.

Ima li sve ovo, i toliko toga drugog, bilo kakve veze s neobi?nom odlukom žirija jednog pozorišnog festivala? Što bi rekao veliki Lui?i Pirandelo: tako je, ako vam se tako ?ini. Ali je izvan razumne sumnje da je kulturna politika aktuelne vlasti u osnovi politika segregacije na ideološkom i personalnom nivou, a kriterijum svih kriterijuma je ona stara, dobra: jesi li s nama, ili si protiv nas. I to se sve manje i sve ovlašnije krije, valjda zato što proporcionalno s porastom društvene mo?i opada udeo stida.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!