TEOFIL PANČIĆ: Portreti Vučića ili države svedene na farsu

31 Aug 2017

Javnost i celu Srbiju koja obitava izvan Dvora niko ništa ni ne pita, ona je svedena na smoždenu publiku jedne sve zaumnije farse

Kad ne ratuje diplomatski s Makedonijom ili nekim drugim susedom, Srbija se o svom jadu zabavlja, što bi na?elno bilo u redu, ako se ne bi pretvorilo u zamajavanje izmišljenim problemima, ali odnekud se stalno pretvara baš u to. Da je slu?ajnost – nije. Nego je tipi?na odlika populisti?ke vladavine: neprestano odvla?enje pažnje javnosti od stvarnih problema, što izmišljenim neprijateljima, unutrašnjim i spoljnim, što problemima koje ?ete najefikasnije rešiti ako ih prvo stvorite ni iz ?ega.

Što se “resora odbrane” ti?e, dovoljno je da na njegovo ?elo (a bez ikakve razumom dotaknute osnove) postavite neobjašnjivu, paranormalnu konstantu srpske politike zvanu Aleksandar Vulin i ve? imate nepresušan izvor naj?udnijih mogu?ih distrakcija.

Sada je Vulin, evo, bio smislio da se na zidove svih institucija pod nadležnoš?u njegovog ministarstva postave državni?ki portreti Aleksandra Vu?i?a, predsednika Srbije i ?oveka o kojem je Vulin uvek, ali baš uvek, u stanju da izrekne impresivnu koli?inu zadivljenog, zaljubljenog, zagrcnutog praznoslovlja.

Ali nije to s portretima Najdražeg predsednika, odvratio je Vulin na prve kritike, ili im ?ak pošao u susret, nikakav “kult li?nosti”, nego se, naprotiv, radi o “ja?anju kulta države”, jer je predsednik, po Ustavu, moli?emo lepo, “simbol jedinstva države”.

Nije prošlo mnogo, i još se nekoliko istaknutih figura iz dvorskog okruženja izjasnilo u prilog ovom suptilnom vulinovskom gledištu, uklju?uju?i i premijerku Anu Brnabi?, zahvaljuju?i ?emu smo saznali da premijerka, ako je lepo zamolite, ipak može da se oglasi s mišljenjem o još ne?emu osim o famoznoj “digitalizaciji” i ekonomsko-socijalnim nevoljama. A sad, to što se njeno mišljenje nekako uvek skladno uklopi u dvorski hor, to je naprosto onaj geteovski “izbor po srodnosti”, ništa drugo.

Kakva je prva ministarka, takvi su i ostali ministri, ništa ?udno, pa se u nekom trenutku svojim upe?atljivim prilogom debati oglasio i ministar prosvete Mladen Šar?evi? – još jedna misteriozno iz zaslužene anonimnosti izvu?ena li?nost – mudrom napomenom kako je, kad je on služio vojni rok, svugde bilo portreta Josipa Broza Tita, i kako je to normalno: nekad Tito, sada Vu?i?.

Reda mora da bude, i mora da se zna ko je glava ku?e. Bilo je u tome ne?ega dražesnog, u ovoj potvrdi nepromenjenosti jednog višedecenijskog radikalsko-naprednja?kog politi?kog mentaliteta, kojem je u nasle?u titoizma sve odbojno i gadno, sve osim njegove autoritarnosti, dakle, osim njegovog najgoreg aspekta. Taj im uvek natera suze nostalgije na o?i.

Na kraju se oglasio i sam predsednik Vu?i?, skromno zamolivši svog ministra i najvernijeg od vernih politi?kih san?o pansa, da ga poštedi ovaj put, to jest, da ostavi njegove portrete da ?ame u mraku fundusa “za ne daj bože” i da ih ne ka?i na zidove vojne (a valjda ni ostale državne), jer bi to svakovrsnom zlobom do?ekali brojni politi?ki dušmani, unutrašnji i spoljni, sve jedan gori od drugog.

Pa hajde, bar nešto, pomislio bi nešto naivniji posmatra?: na kraju krajeva, najvažnije je da se ovaj degutantni cirkus nekako abortira pre nego što je napravio kakvu opipljivu štetu i bruku. Da, samo ima tu dva problema. Prvi je sam Vu?i?: odavno je dokazano da je u disciplini tragi?no lošeg ukusa ovaj ?ovek bez dostojnog premca u najmanju ruku u ovom delu Evrope.

Nekako u istoj re?enici u kojoj je zamolio zainteresovane da se okanu njegovih slika, Vu?i? je uspeo da napomene i da su neki njegovi prethodnici – recimo, Boris Tadi? – svugde “ka?ili” svoje slike, i da to, eto, nikome nije smetalo (možda zato što to niko nije video?), a da im Vu?i?eve slike, eto, smetaju.

A da one njemu, Vu?i?u, uopšte ne trebaju, jer je njemu samo do rada, rezultata i ostalih poštapalica iz tog kaobajagi “veberovskog” repertoara. Tako dobijamo za?udni efekat bljutavo ki?eroznog “hvalisanja sopstvenom skromnoš?u”, što je drveno gvož?e kojem Vu?i? ama baš nikada ne može da odoli.

Drugi problem, naizgled neo?ekivan, postao je sam Vulin, najednom neposlušan, gotovo prkosan: predsednik Vu?i? je skroman, blagoglagolji Vulin, ali ne?e biti po njegovom, valjda je znam šta radim, predsednikovi portreti su nama – a ne njemu, predsedniku – potrebni da nas nadahnjuju i da, kako ono beše, “simbolizuju državno jedinstvo”, tako da ima da ih bude po zidovima vojnih institucija, i tu predsednik ne može ništa, moja je poslednja.

Eto kako se u svakom ?oveku, pa i u Aleksandru Vulinu, pre ili kasnije razgori žar nezavisnosti i slobode: predsednik bi da bar malo ograni?i neograni?eno divljenje koje mu njegov ve?iti ministar-za-bilo-šta emituje o javnom trošku, ali ministar ne trpi ograni?enja, i spreman je da za tu svoju slobodu plati svaku cenu.

Šalu na stranu, sve ovo deluje kao koreografisani duetni nastup u kojem svako ima svoju rolu, unapred napisanu, a zna se ko je tu pisac, a ko samo izgovara replike napisane na cedulji. Javnost i celu Srbiju koja obitava izvan Dvora niko ništa ni ne pita, ona je svedena na smoždenu publiku jedne sve zaumnije farse.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!