TEOFIL PANČIĆ: Plodovi panonskog nihilizma

29 Aug 2016

Nasuvo: Prijateljska okupacija i komunalna pitanja

„Vojvodino stara, zar ti nemaš stida“, pitao se pesnik; međutim, imamo mi ovde i mnogo fundamentalniji problem od stida („koji će nas nadživeti“, kaže drugi pesnik): to je problem samorazumevanja. A ono opredeljuje sve drugo, pa i to čime se ljudi ponose, a čega se stide. Vrednosti u koje veruješ i stvari kojih se gadiš: one su ono što određuje tvoje moralno i svako drugo osećanje sveta.

Nedavno je, u jednom saopštenju povodom neformalne kampanje „rehabilitacije“ Slobodana Miloševića i njegove ere, sa svim njenim bajnim „vrednostima“, Liga socijaldemokrata Vojvodine upotrebila zgodnu, ali ne nužno i prikladnu frazu: kako je Vojvodina, naime, i onomad, krajem osamdesetih, bila „prva žrtva“ miloševićevskog pohoda na Jugoslaviju. Prva asocijacija na ovaj izraz, i to valjda ne tek zato što sam baš tih dana iščitavao sjajan roman Ledeni austrijskog pisca Roberta Šindela, posvećen dobrim delom austrijskom nacističkom nasleđu, bila mi je baš ta, milion puta ponavljana fraza kako je „Austrija bila prva žrtva Hitlera“. Na taj je način politički i intelektualni mejnstrim posleratne Austrije preventivno spirao sa sebe saodgovornost za nacistički zločin i ludilo: nismo „mi“ bili saučesnici (u saučesništvu uvek postoji velika mera dobrovoljnosti, neretko čak i oduševljenja), nego žrtve, Hitlerova Nemačka nas je „okupirala“ (sam mahniti moler je, doduše, bio Austrijanac, ali hajde sad). Hm, ako je to bila okupacija, onda je verovatno bila najprijateljskije dočekana okupacija u istoriji…

E sad, diskurs „prve žrtve“ je u austrijskom slučaju bio suštinski revizionistički; njegova je svrha bila zametanje tragova. Ništa slično tome ne bih pripisao LSV-u, ovde su namere najbolje i najčasnije, ali se jezik ipak koristi površno i neodgovorno, ili barem nedoučeno: kada upotrebljavaš fraze koje su jasno istorijski markirane, čak i kontaminirane, onda moraš voditi računa o svim njihovim konotacijama. Pošto se računa nije vodilo, rezultat je paradoksalan, to jest, stiže jedna tugaljiva potvrda – da, Vojvodina jeste bila prva žrtva Miloševića, ali baš na onaj način na koji je Austrija bila prva žrtva Hitlera: nije baš da je silovana, pre će biti da mu se (većinski) oduševljeno podala! A u potonjim godinama i nemalo prednjačila u svemu što će uslediti… Ako ovo nemamo u vidu, ne možemo ni percipirati stvarnost na iole autentičan način, a ako nam zavesa od fraza i komfornih predrasuda zaklanja stvarnost, ne možemo ni ubuduće činiti ništa što će tu stvarnost menjati nabolje.

Ne pišem sve ovo, dakako, zarad istorijskih reminiscencija. Hoću samo da naglasim da nam se ista stvar dešava i danas i da ko to ne vidi, taj naprosto ne vidi ništa, a kamoli da bi razumeo šta se dešava, otkuda to izvire i kuda može da vodi. Dvanaest godina se Vojvodina teturavo oporavljala od prethodnih dvanaest godina krvavog mahnitanja, onda je četiri godine provela u nekakvom blokirajućem, grčevitom interregnumu u kojem se svela na pitanje dnevnog preživljavanja i gole samoodbrane, da bi sada opet regresirala baš negde tamo gde je već bila u onom predugom i premučnom periodu koji je neki nedopečeni ligaš-saopštenjaš nazvao periodom „prve žrtve“. Naime, ono što za Srbiju kao celinu važi tek uopšteno i uz niz fusnota – naime, da se „vratila u devedesete“ – za Vojvodinu važi prilično doslovno. Ne treba ta razlika – možda ne u smislu i pravcu ali svakako u intenzitetu – da vas čudi, jer to je uvek tako: glupost koja u Beogradu govori, u Novom Sadu viče; ona koja u Beogradu (nastoji da) peva, u Novom Sadu otvoreno urla. Svako zlo se ovde pojačava, kao u nekoj morbidnoj dolini odjeka. Zašto je tome tako? Razlog je ponajpre u jednoj vrsti političke psihopatologije. Svi već decenijama znaju da je Vojvodina deo Srbije, svi osim srpskih nacionalista: oni se suštinski prema Vojvodini odnose kao prema tek anektiranoj teritoriji, krajnje nesigurnoj, koja bi svakog časa mogla da im isklizne ko zna kuda, samo ako ne budu dovoljno agresivni i radikalni u njenoj „odbrani“. Zato se i ponašaju napadno „graničarski“, krajiški. Dopadalo se to nekome ili ne, u stvarnosti nema baš nikakvog uporišta za tu paranoju – pre će se Kragujevac ili Valjevo otcepiti od Srbije nego Vrbas ili Ruma; ali, kad su nacionalisti marili za stvarnost? To je otprilike kao kad bi vernici marili za empirijske, naučne dokaze.

Zato su u Vojvodini moguće, suštinski, samo dve politike: politika emancipacije i evropeizacije, čiji je neodvojivi deo i utemeljivanje jake, održive autonomije, ili pak politika agresivno i naporno nacionalističkog „graničarstva“, tretiranje Vojvodine kao pogranične kasarne sa naročito strogim disciplinskim režimom, a u političko-intelektualnom smislu slobodnog lovišta za najprimitivnije parapatriotske demagoge, nadripjesnike, sumanute popove, bornirane akademike nepostojećih nauka i veština i uopšte kojekakve slobodnolebdeće „patriotske“ lunatike. Ova prva politika može imati – i imala je – milion mana, ova druga ima samo jednu: ne valja ništa. A ko odbaci ovu prvu, nužno će dobiti ovu drugu. Treće nema i neće je biti za veoma, veoma dugo vremena, jer je konstitutivno nemoguća. Pa ipak, malograđanska Vojvodina je uporno u potrazi za svetim gralom te treće politike, one koja ne nosi nikakve rizike jer zapravo ni ne zahteva nikakava stvarna opredeljenja, nikakav pregledni vrednosni sistem. Najradije se postavlja na ekvidistancu, ali i ona je lažna: u praksi, svodi se na pasivno podržavanje poltike bašibozluka. Zato od emancipacijskih politika lako i brzo odustaje i one šaptom padaju (bilo 1988. ili 2016) čak i pred najbanalnijim mogućim nasilnicima i seoskim đilkošima treće klase, pa se posle dugo, godinama čudi i prenemaže šta joj se to, iju, komšinice moja, događa i otkud sve to.

Vojvodina, dakako, jeste „prva žrtva“, ali ne Miloševića ili Vučića nego nesposobnosti sopstvenih elita da stvore i održe emancipatorsku alternativu svim nacionalističkim i tome srodnim regresivnim/represivnim fantazmima i praksama, ali i nezrelosti, neodgovornosti i nehajnosti mnogo širih slojeva svoga građanstva da ustraju u odbrani civilizacijskih vrednosti koje se tako često uprazno gorde da ih baštine, i tako izbore unutrašnju slobodu – ne uvek dovoljan, ali uvek nužan preduslov svake ljudske slobode. Ali, ima li te zrelosti igde, nije li ona tek apstraktni ideal? Naravno da nije: pogledajte, recimo, geografski sasvim blizak primer – Istru i Rijeku. One nikada u ovih četvrt veka nisu pale (u ruke nedostojnih) jer padu nisu sklone bile. Jer su od solidnog ljudskog materijala, po društvenoj horizontali i vertikali, po gradovima i selima, među obrazovanima i boljestojećima i među siromašnijima i manje učenima, među starima i među mladima, među većincima i manjincima, strosedeocima i dođošima. Zato su one stvarnost, a Vojvodina je iluzija. U boljem slučaju: prošlost. U još boljem: budućnost koja će možda jednom doći, ako je izgradimo, a možda i neće. Jer ćemo svakoj emancipacijskoj politici naći dovoljno mana da procenimo da se oko toga ne isplati cimati, hajde da je pustimo niz vodu i s olakšanjem prepustimo baktanje sopstvenim životima vazda entuzijastičnom polusvetu! Fukaru nadžidženu na spoljnim rubovima pameti i smisla nikada neće mrzeti da nas drnda, da se veselo roji okupirajući prostor koji smo smoreno ispraznili. I eto paradoksalnog trijumfa suicidalnog panonskog nihilizma. Čemu Nešto kad može Ništa? Uvek je lakše ukloniti se i pustiti Niščima da te gaze. Ili možda čak i – onako fino „austrijski“ – sarađivati s njima, makar oko, je li, komunalnih pitanja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!