TEOFIL PANČIĆ: Plava trava zaborava

16 Aug 2009

Na čudne nam načine neka vojvođanska sela ulaze u uho, pa nekako postaju sveopšte vlasništvo, opšta mesta jedne…

Teofil Pančić i Žužana SerenčešNa čudne nam načine neka vojvođanska sela ulaze u uho, pa nekako postaju sveopšte vlasništvo, opšta mesta jedne pop-kulture. Ko danas ne zna za Kupinovo tamo u kutku donjeg Srema uz Savu, uz Bojčinsku šumu i Obedsku baru? Ili pak za Barandu u južno-srednjem Banatu, šor uzduž i šor popreko, i ne još mnogo preko toga, majušnu i skrajnutu nedaleko džade koja povezuje Bečkerek i Pančevo? Kupinovo je, dakako, proslavio onaj bradati momak što vika se Miki, a Barandu one televizijske rode, koje su se vratile, a i ako nisu, evo, samo što nisu. Dobro, ima i takvih kao ja što sam, ima nas koji smo oduvek znali i za Barandu i za Kupinovo (pa smo sad možda malko i ljubomorni što naša ekskluzivna, a savršeno nepotrebna znanja iz vojvođanske mikro i makro geografije postaju opšta i profanisana stvar), kao što već sad znamo i za ono selo za koje sad još ”niko” ne zna – možda Pačir, možda Bašaid, možda Ležimir, ko će znati? – ali će sutra svi znati za njega, iz nekoga trivijalnog i zabavnog razloga koji nam je sada nedokučiv.
Neka, ima u tome nečega dobrog, ili barem neškodljivog, neka se sva ona naša tako draga prašnjava mesta čije se Agore nalaze pred seoskom prodavnicom na ćošku, gde se nakon što se čestito poradilo & namirilo uz flašu orošenog piva do duboko u toplu letnju ili ozvezdanu zimsku noć odvažno raspravlja o složenim pitanjima globalne politike i smisla života – napokon pročuju po nekome ili nečemu što zla ne čini i ne želi. Jer, naša se sela, ako se u njima ne rodi baš neki Tesla ili Pupin, pročuju uglavnom za ratova, pročuju se kao stratišta borbi ili pokolja, pa najedared svi naučimo neka imena za koja u mirnim vremenima nismo znali niti bismo ikada saznali za njih da nije zaratilo.
Tako su i devedesetih ljudi naučili da na svetu postoje Mirkovci, Škabrnja, Kravica, Tenja, Dretelj, Omarska i štošta još, pa sada s tim opterećujućim znanjem ima da deveraju kroz ostatak života. Pa, nije li onda lepše misliti na Barandu ili Kupinovo? Vajde možda nema, ali nema ni štete.
A šta ćemo sa Stajićevom? Zašto bi iko znao za to maleno zrenjaninsko selo, kad rata u njemu, hvala Bogu, nije bilo, a ni večernju igranu seriju još nije snimalo tamo, niti će? No, ima tu jedan malecki problem, jedva vidljiv. Ko je hteo znati, saznao je za Stajićevo, ako ne pre, onda početkom govnavih devedesetih. To jest, saznao je šta se u njemu dešava, ili barem ko u njemu prisilno prebiva. Zarobljeni hrvatski vojnici i policajci tamo su odvoženi (kao i u Begejce, u Mitrovicu, u Niš…) i držani u zatočeništvu mesecima, neki kanda godinama. Neki se nikada nisu ni vratili kućama, većina jeste.
Sada vidim da mnogi vele da “nisu znali”, a neki i sada tvrde da je sve to jedna velika laž, dakako, neprijateljska i antidržavna, no kakva bi bila. Boga mi, zgodna je stvar to neznanje, štiti vas od mnogo čega. Ali, dođavola, kako to da sam ja za to još onda znao? A nije da sam imao bilo kakav privilegovani uvid u bilo šta – taman posla, samo sam čitao, gledao i slušao; to jest, činio sam ono isto što je mogao, bez velikog napora i novca, činiti i bilo ko drugi, samo ako je hteo. Ali, da li je hteo?
Kako god, mnogo je godina prošlo od tada, plavom travom brižno uzgojenog zaborava obraslo je Stajićevo, to jest, “Stajićevo”, jedna konkretna lokacija u tom mestu. Da li je Stajićevo bilo logor? Ako vam je na pameti nešto kao Aušvic ili Jasenovac, onda nije. Ako mislite na nešto kao Gvantanamo, onda jeste. Gnusna pozadinska epizoda jednog gnusnog rata u kojem se ona dedinjska Srbija gnusno i prozirno pretvarala da ne učestvuje, ali joj nije verovao niko osim što je sama sebi verovala, a i to više kobajagi, po sistemu ”vidi mi ruke!”.
Sada se kuka i motika lažno pravedničkog gneva nadigla na Aleksandra Martona, predsednika Skupštine Zrenjanina, jer je inicirao, ili se barem samo složio, da se nekako obeleži to mesto u Stajićevu gde bilo je “Stajićevo”, da se ne zaboravi, da se ne ponovi. Prete mu i psuju ga Rodoljupci u rezervi, a ja se ne mogu načuditi zašto, jer mi nije jasno šta im smeta: ako se stide toga što su činili, Marton im tu ništa nije kriv; ako se pak ponose, onda neka izvedu Stajićevo na sunce, da svi vidimo tu silnu divotu, tu blistavu njihovu zaslugu. Ali jok, takve se stvari vazda čine potajice i u sumraku, da niko ne zna, ali opet, sve se sazna, taj je napor uzaludan. Pa, neka i svi mi zažmurimo na Stajićevo, ali ti ćeš, jarosni jarane, jasno videti Stajićevo – čim zažmuriš.

(Dnevnik)

Podelite ovu stranicu!