TEOFIL PANČIĆ: Pariz i „mrtvo mišljenje“

19 Nov 2015

Nasuvo: Desna i leva proseravanja

Za početak, moram da pozovem čitaoca i čitateljku na saradnju, uz napomenu da neće biti nimalo prijatno. Elem, zamislite prizore nalik ovim koje ću opisati u narednim rečenicama. Naoružani ljudi upadaju u Sokače, Plavu frajlu ili Astal šaren i rafalno pucaju po prisutnima, zatečenim kako s viljuškama u rukama zblanuto i kao hipnotisani zure u cevi iz kojih štektavo izleću meci; potom otvaraju vatru na ispijače kafe ili piva u bašti Kibica, Fićkića ili Teatra, a onda upadaju u Fabriku ili Kvoter, na koncert Ateista ili Majki, pucaju nasumično po publici, uzimaju taoce, masakriraju koga god stignu. Mrtvih je po gradu preko stotinu, to jest ne manje od 129, ranjenih na stotine. Žrtve zlikovaca s kalašnjikovima i bombama neki su obični, nedužni ljudi koji su samo poželeli da nešto pojedu, popiju ili da se provedu na koncertu, možda neki Bojan, Marko, Nataša, Sonja, Teofil, Maja, Šandor, Jelena, Eva, Petar, Munira, Jasna, Jan. Ljudi poput nas. Možda i mi sami.

Ali, ko bi i zašto učinio tako nešto? I to baš ovde, baš nama? Pa, šta znam, možemo da zamislimo kako naše ubice viču Allahu akbar, a možemo da zamislimo i da ne viču, to je sporedno. Važnije je nešto drugo: objasniće nam, i to će biti poslednje što ćemo u životu čuti, da nas ubijaju, na primer, zbog Srebrenice, zbog opsade Sarajeva, zbog kosovskih grobnica-hladnjača. Zbog svih onih koji su vodili Srbiju i „srpske zemlje“ u te i druge zločine – a neki od njih su u današnjoj Srbiji iznova na vlasti, zar ne? Dakle, moglo bi se reći da se Srbija ni tih zločina nije odrekla, kad su joj i dalje bliski oni koji se u najmanju ruku politički mogu povezati s njima. Štono bi se reklo, ništa lično, ne ubijam te ja zbog tebe, nego zbog tvoje vlade… (a bogme i tvoje neverničke vere, i „raspusnog“ života…)

Morbidna slika, brutalna, užasna, nema sumnje. Pa ipak, sve se to dogodilo, i to pre neki dan, ali ne u Novom Sadu ili Beogradu, nego u Parizu. I mnogo ko je kojegde rekao: „Strašan je to zločin, ali…“. Šta sledi iza tog „ali“? Ništa pametno i ništa ljudsko, bez brige.

Nije još ni skupilo i skrpilo tela izmesarenih nesrećnika sa pločnika Pariza, a već su se javili oni koji „osuđuju zločin, ali imaju razumevanja za genezu gneva koja vodi ka ekstremizmu i terorizmu“ i tome slično. E sad, vratimo se onoj morbidnoj novosadskoj slici, praćenoj nekim bazično sličnim tumačenjem: „Jeste, strašno je što se to dogodilo, ali znate, ta politika Srbije, nekadašnja ili sadašnja, odgovorna je za ovo, bez nje ne bi bilo ni kazne, ma koliko nesrazmerna i nasumična ona bila“. Šta bismo mislili o prefinjenom seratoru koji bi nam, umudren u pozi mislioca, saopštio neku ovakvu moralističku tezicu iz guzice? E da, baš to. Pa, zašto onda ima tako mnogo onih koji misle da ono što bi važilo za Novosađane i Beograđane, za građane i stanovnike Srbije (Hrvatske, Mađarske, Albanije…), najednom nekako misteriozno ne važi za građane, stanovnike ili naprosto goste Pariza i Francuske? I ta ciljana bešćutnost, gle, dolazi iz zemlje u kojoj se inače tako mnogo ibreti nad tuđim „dvostrukim standardima“, i gde ih ima gde ih nema! Ali, doduše, ne samo odavde: ima takvog – što bi rekao Voja Despotov – mrtvog mišljenja i druge po svetu, to je već nekako ušlo u mentalni refleks jednog dela tumača stvarnosti u pokušaju, i to ponajčešće onih sa sterilne salonske levice (solidno sponzorisane od kapitala koji inače ritualno prezire).

Nisu li sa iste belosvetske strane i u januaru došli zaumni glasovi kako su ljudi iz Charlie Hebdo ipak nekako sami krivi za ono što im se dogodilo, jer su, eto, isuviše gazili preko granice nečijih tabua, jer su „povredili verska osećanja“ ovog ili onog naoružanog i opasnog tipa? Nije li tu vrstu zgodnog transfera krivice lepo usvojio i onaj krvavi bilmez koji je pucao u ljude u Bataclanu spokojno im objašnjavajući kako to čini zbog zlog Fransoa Olanda? Ta vrsta levog proseravanja, doduše, stvar je elitistička, ograničena uglavnom na uzak krug šampanjskih socijalista i doživotnih adolescenata čiju teorijsku pobunu protiv tzv. Sistema uredno dotiraju i države i korporacije; „dole“, u bezbojno-smrdećoj masi internetskih anonimusa, mnogo je češće desno proseravanje, što u lokalnoj, srpskoj varijanti mahom znači neku vrstu provincijalnog seirenja nad zlom, u izvedbi kukavnih palanačkih zamlata koje s dubokim i iskrenim nerazumevanjem mrze i muslimane („sve su to, braćela, fundamentalisti“) i „imperijalistički“ Zapad, jer zapravo mrze sve o čemu ne znaju ništa, a izabrali su da ne znaju ništa manje-više o svemu što nadilazi horizont njihovog stisnutog šupka, ako me razumete.

Pariske žrtve ne samo da su nedužne, nego su i žrtve fašizma, ništa manje nego bilo ko ko je stradao u nacističkom konc-logoru, ili u osvetničkim streljanjima građana u Kragujevcu, sve sa „četom đaka u jednom danu“. Ideologija u ime koje su ubijeni je ideologija brutalnog porobljavanja, preziranja života i slavljenja smrti. Sav njen „pravednički antiimperijalizam“ naprosto je zgodna, a isprazna retorika: imali ste toga i kod jednog Musolinija, pa šta? Njima „Zapad“ smeta naprosto zato što ih, iz ma kojeg razloga i motiva, silom ograničava u njihovoj brutalnoj samovolji u tlačenju svih drugih – sopstvenih sugrađana, žena, „loših muslimana“, verskih manjina i uopšte svakoga ko pokaže neki znak volje i želje za životom, za slobodom, za radošću. A sve tugaljive priče o nesrećnom detinjstvu mozgopranih egzekutora u nekom pariskom ili briselskom predgrađu – gde ih zla učiteljica valjda nije dovoljno volela – relativizacija su onoga što ne može i ne sme podlegati relativizovanju. A Pariz kao „prestonica greha, prostitucije, nemorala“? Časna titula, sasvim zaslužena, ni Hitler joj ne bi našao manu; samo je grad slobodnih i prosvećenih ljudi u stanju da je ponese, i da mu tako lepo stoji.

(Autonomija)