TEOFIL PANČIĆ: O „razgraničenju“, ili: Zlatna žila i krvava kupka

03 Sep 2018

Nasuvo: Ispodnosni otvor Zlatoustog gospodara i posledice

Ako vas zbunjuje ova fertutma oko pojma „razgraničenje“ („da se konačno razgraničimo s Albancima“, lepo je pojasnio Aleksandar Vučić), možda je najbolje da pogledate ko je i kakva je ekipa koja se toj ideji najviše i najsrčanije obradovala, uhvatila se za nju kao za zlatnu žilu, pa je ne ispušta. Neka vrsta zlatne žile to i jeste, ali za njih, ne za veliku većinu ljudi na postjugoslovenskom Balkanu, naprotiv. I pritome ne mislim na profesionalne hvalitelje Vučića i uzdizače njegovog ispraznog ega u kosmičke visine, jer takvi bi se s podjednakim (i podjednako hinjenim) oduševljenjem uhvatili za bilo kakav sklop glasova koji bi izašao iz ispodnosnog otvora Zlatoustog gospodara, nego na one političare, novinare, intelektualce i lešinare opšte prakse koji odlično znaju i šta im se i zašto toliko dopada kod ove ideje. „Razgraničenje“ među tzv. narodima (zapravo, najčešće difuznim etničko-versko-jezičkim grupama, preddržavnim i pretpolitičkim nakupinama predgrađana) najčešće u modernoj istoriji generalno, a bez izuzetka u mračnoj istoriji raspada SFRJ i sleganja tla nakon tog epohalnog potresa – a koje, sleganje, kako vidimo, još nije sasvim okončano – nije značilo, ne znači i nema razloga da se veruje da bi u budućnosti moglo značiti bilo šta „mirno“ i „civilizovano“, a kamoli bilo šta što ne bi suštinski duboko unazadilo i revarvarizovalo svaku zajednicu na koju se odnosi.

U čemu je ovde problem? „Razgraničenja“ nema bez prethodnog raspada političko-državne zajednice u kojoj su budući „razgraničeni“ živeli zajedno. Raspad SFRJ tome je dobar primer: on je bio kao pucanj „startnog pištolja“ za svako zlo i nesreću koji su usledili. Znači li to da se može reći da ničega od svega toga ne bi bilo da se Jugoslavija nije raspala? Ako pogledamo unazad uvažavajući sve procese, neizbežne i izbežne, zaključićemo da je tome tako. Ako „logiciramo“ i operišemo pojmovima ne razmišljajući mnogo o povesnom kontektu u koji ih stavljamo, opet je to nesumnjivo tako. Da nije bilo raspada ne bi bilo ni posledičnog sranja, ali kako ga je bilo – moralo je biti i sranja.

Gde se krije ogromna, fundamentalna, i veoma podla laž prethodnog iskaza? U njegovom drugom delu. Da, bez raspada Juge ne bi bilo „razgraničenja“ i etničkih čišćenja, ali to ne znači da je svaki raspad Jugoslavije nužno implicirao užase koji su usledili. Države nisu večne – kakvima ih mi zamišljamo kada smo deca – nego su istorijske pojave i mnoge su već odavno nestale, a umesto njih su nastale neke druge. Možda je i svaki od tih raspada bio (bar za nekog) trauma (a za nekog drugog izvor radosti, tj. „ostvarenje sna“), ali ne nužno i tragedija. Razlika između traume i tragedije ovde nije puko akademska i terminološka: to je razlika između života i smrti.

Nisu Vučić, Tači i ekipa devedesetih brali jagode i prodavali ih na zemunskoj pijaci, nego su bili među gospodarima rata. Pitanje je samo: jesmo li i mi isti, ili smo u međuvremenu nešto naučili i shvatili

Može li malo konkretnije? Evo ovako. Zašto se, recimo, Čehoslovačka raspala (kad se već raspala) „mirno i civilizovano“, bez kapi prolivene krvi, dočim se Jugoslavija okupala u krvi stotina hiljada ubijenih i u trajnoj nesreći miliona proteranih, raseljenih, obeskućenih, obesmišljenih? Stvar je takoreći idiotski jednostavna: zato što se Čehoslovačka raspala na Češku i Slovačku, i basta (ne kupujte priče za decu da je to tamo bilo sasvim lako i jednostavno, i tamo je bilo mnogo i jednih i drugih koji su ostali na „pogrešnoj“ strani granice, i mešanih brakova itd.). A Jugoslavija? Hm, pa to – osim, recimo, u slučaju Slovenije – i nije bio raspad, nego sadističko mesarenje na živo. Jer ideja-vodilja nije bilo „razdruživanje“ postojećih administrativnih jedinica, nego – šta? Razgraničenje. „Da se zna šta je čije“. Da se jednom zauvek povuče crta, da se zna gde smo Mi, a gde ste Vi. Ali, zar se to već ne zna, zar crta već ne postoji? O, ne, to su nepravedne i nevažeće „administrativne granice“ (kao da ima drugih granica do administrativnih), koje mi ne priznajemo: to će, dakle, odrediti sila, vojna i paravojna, policijska i parapolicijska, kriminalna i parakriminalna, na onaj način i onim sredstvima kakvi su im primereni. Tzv. srpska strana (zapravo, miloševićevsko-karadžićevsko-šešeljevska kamarila) na takvom je pristupu najviše insistirala jer je s prostačkom samouverenošću i arogantno zanemarujući širi povesni kontekst smatrala da ima najveću batinu, pa će naposletku biti po njenom. Ostali su „doprinosili“ u skladu s mogućnostima.

Onaj ko četvrt veka kasnije opet govori o „razgraničenju“ ili ne zna šta govori ili to, naprotiv, predobro zna. U oba slučaja je potencijalno opasan za ceo postjugoslovenski Balkan, jer nema plitkoumnije zablude od one da bi se na Kosovu i oko njega mogle napraviti nekakve „korekcije granica“ koje bi – ne sumnjajte ni milisekundu – bile praćene egzodusom ovog ili onog tipa – a koje se ne bi direktno reflektovale pre svega na Bosnu i Hercegovinu, ali i na neka druga nestabilna ili potencijalno trusna područja.

Mnogi su s razlogom ovih dana hvalili mudrost arhimandrita Save Janjića iz Visokih Dečana koji je rekao da je „razgraničenje“ de facto – etničko čišćenje. Precizno, tačno, bez eufemizama i ulepšavajućih fraza. Jedino je šteta što ni njega ni bilo koga drugog visoko pozicioniranog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – ali ni u njenim „rivalkama“ – nije bilo nigde da to isto svojevremeno kažu za BiH i za Hrvatsku. Kako god bilo, ista je meta i isto odstojanje, isti su i akteri od pre mnogo godina (nisu Vučić, Tači i ekipa devedesetih brali jagode i prodavali ih na zemunskoj pijaci, nego su bili među gospodarima rata), pitanje je samo: jesmo li i mi isti, ili smo u međuvremenu nešto naučili i shvatili, pa im nećemo dati da čine šta hoće i dokad im se hoće.

(Autonomija / foto: Filip Petronijević)

Podelite ovu stranicu!