TEOFIL PANČIĆ: O kamenu i prozoru, opet

25 Oct 2014

Nasuvo: Generacije lomitelja i spalitelja Drugog

U dan ta?no sedamdeset godina nakon što su jedinice jugoslovenskih partizana i Crvene armije, kako se to obi?no kaže, „oslobodile Novi Sad od fašizma“, grupa od hiljadu do hiljadu i po gra?anki i gra?ana Novog Sada, Vojvodine i Srbije kojima je stalo do vrednosti slobodnog i dostojanstvenog života – kojeg nema i ne može biti bez antifašisti?kih vrednosti kao temelja društva – okupila se u Zmaj Jovinoj iz protesta protiv… ?ega zapravo? Lomljenja izloga i uništavanja imovine naših sugra?ana albanske ili „albanskoj sli?ne“ nacionalnosti? Naravno, zbog toga – kao povoda. No, uzrok i razlog su dublji i dugotrajniji, i ne rešavaju se privo?enjem nekolicine (uglavnom) maloletnika za koje vlast tvrdi da su vinovnici tih doga?aja.

Zašto sam oslobo?enje od fašizma stavio pod navodnike? Ne zato što bi ono bilo ikako sporno, nego zato što se od fašizma zapravo ne možete osloboditi nikakvim konkretnim ?inom, jednom i za sva vremena; možete se samo osloboditi od fašista, konkretnih, na odre?enom prostoru, u odre?enom vremenu. U tom je oslobo?enju veli?ina partizanske borbe i pobede. Ali, puška ne može da zauvek iskoreni ono što fašizam zapravo proizvodi: to je zadatak generacija koje dolaze posle. Na tome smo, bar od kraja osamdesetih na ovamo, neslavno pali, propali, prolupali; ako se katkad i u?ini da smo se pridigli, desi se bilo koja slu?ajna i uzgredna glupost – recimo, fudbalska utakmica – da bude okida? novog pokleknu?a.

Pripala mi je pomalo bizarna uloga govornika na tom skupu, odozgo, sa balkona, kako obi?no govore politi?ari, narodni tribuni, „lideri“ ili oni koji bi to voleli da budu – a baš ni u ?emu od toga ne prepoznajem sebe, ni ju?e, ni sada, ni u bilo kojoj budu?nosti. Pa ipak, ovo se nije moglo odbiti, jer je bilo mnogo važnije od pitanja naših osobnih samopoimanja ili duševnih komfora: radilo se o tome da se, na svaki dostupan na?in, pokaže da smo na strani suprotnoj od onih koji ?e baciti ciglu ili kamen na glavu ili imovinu nedužnog ?oveka, ali i na drugoj strani od svih onih, mnogo važnijih i mnogo opasnijih, koji su te ciglobaca?e stvorili takvima kakvi su. Onih koji su im zapravo stavili cigle i kamenje u ruke, ne tako što bi im rekli: „Idite i razlupajte im radnje“, nego zato što su stvoritelji i održavaoci slike sveta koja zakonito i neizbežno stvara nove i nove generacije lomitelja i spalitelja Drugog.

Nepodnošljivo je bilo, ako ne želimo sasvim iz svoje kože, slušati i ?utke otrpeti to ulickano licemerje naprasno probu?enih a decenijama okasnelih “antifašista“ iz vlasti koji su se najedared ritualno iš?u?avali i frajlinski zgražavali nad nedelima njihove sopstvene dece – ne biološke nego (ide)ološke – gledaju?i da odgovornost za njih takve prevale i uvale ama baš bilo kome i ?emu, samo ne sebi. O?utati na to, zna?ilo bi pristati na u?eš?e u odvratnoj i morbidnoj društvenoj igri koja je u ovoj zemlji uveliko uzela maha, u igri zaborava bez smeha, gde ?e žrtve uslužno udeliti indulgencije svojim dželatima (sad kad su ovi ponovo mo?ni i silni), a ovi ?e im zauzvrat ne samo oprostiti što su ih tukli, nego ?e ih i nekako konkretnije i masnije nagraditi, primiti ih uz svoje skute kao nekovrsne ku?ne ljubimce ili poslugu sa solidnim napojnicama. Vidimo da je red za tu vrstu razmene dobara poduga?ak; pa dobro, svako na koncu ispisuje svoju biografiju kako zna i ume, ali zadržavam sebi pravo – i verujem da to ?ini bar glavnina onih koji su se u ovaj kišni novosadski ?etvrtak okupili i odšetali do Keja – da im kažem da im i dalje ne verujem ništa, ne zato što sam eto takav da ne?u da im verujem, nego zato što se poverenje sti?e životom i delom, a ne mrmoljenjem „ispravnih“ fraza onda kada ti je to ionako u interesu, i kad je ve? prili?no kasno za sve, jer je šteta na?injena.

I zato, neka njih tamo a mene/nas ovde, pri ?emu „tamo“ i „ovde“ ne definišem prostorno, nego vrednosno. Neka njih sa kremaljskim gazdom koji s antifašizmom ima veze tek nešto više nego oni, neka njih sa tenkovima i avionima, ?etni?kim vojvodama i ushi?enim ?itaocima Nikolaja Velimirovi?a, a ovo nešto „civilnog stanovništva“ sna?i ?e se nekako i bez njih…

Izvinjavam se zbog autocitiranja, ali jedna od mojih knjiga zove se „Kamen traži prozor“. Taj kamen, konkretan, koji beše ve? srazmerno davni povod tom naslovu, bio je hitnut u prozor doma Mirka ?or?evi?a, skromnog a velikog ?oveka kojeg smo imali ?ast i privilegiju nazivati prijateljem. Ali tog kamenja, dakako, mnogo je više: hitnut je taj kamen-simbol ka prozoru svakog normalnog i ?asnog ?oveka ima tome ve? ?etvrt veka, samo nas u razli?ita vremena dostiže. O tom kamenu, dakle, ve? sve znamo, kao i o onima koji ga drže i bacaju. Radi se samo o tome da taj kamen zaustavimo na vreme, a bogme i o tome da nikada ne zaboravimo ko su i kakvi su ljudi koji svih ovih godinama telediriguju tim kamenjem, kao nekakvim dronovima mržnje, i da ne u?inimo ništa da ih aboliramo. Jer oni nisu tek balavi autsajderi iz predgra?a, oni nisu bili ni maloletni ni beslovesni ni tada kada su nas aktivno ga?ali kamenjem, niti su to danas kada nas hipnotišu da zaboravimo ko su i šta su. Ko god to zaboravi, preuzeo je od njih upravljanje tim istim kamenom. Samim tim, i odgovornost za pravac i u?inak njegovog leta.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!