TEOFIL PANČIĆ: O kamenu i prozoru, opet

25 Oct 2014

Nasuvo: Generacije lomitelja i spalitelja Drugog

U dan tačno sedamdeset godina nakon što su jedinice jugoslovenskih partizana i Crvene armije, kako se to obično kaže, „oslobodile Novi Sad od fašizma“, grupa od hiljadu do hiljadu i po građanki i građana Novog Sada, Vojvodine i Srbije kojima je stalo do vrednosti slobodnog i dostojanstvenog života – kojeg nema i ne može biti bez antifašističkih vrednosti kao temelja društva – okupila se u Zmaj Jovinoj iz protesta protiv… čega zapravo? Lomljenja izloga i uništavanja imovine naših sugrađana albanske ili „albanskoj slične“ nacionalnosti? Naravno, zbog toga – kao povoda. No, uzrok i razlog su dublji i dugotrajniji, i ne rešavaju se privođenjem nekolicine (uglavnom) maloletnika za koje vlast tvrdi da su vinovnici tih događaja.

Zašto sam oslobođenje od fašizma stavio pod navodnike? Ne zato što bi ono bilo ikako sporno, nego zato što se od fašizma zapravo ne možete osloboditi nikakvim konkretnim činom, jednom i za sva vremena; možete se samo osloboditi od fašista, konkretnih, na određenom prostoru, u određenom vremenu. U tom je oslobođenju veličina partizanske borbe i pobede. Ali, puška ne može da zauvek iskoreni ono što fašizam zapravo proizvodi: to je zadatak generacija koje dolaze posle. Na tome smo, bar od kraja osamdesetih na ovamo, neslavno pali, propali, prolupali; ako se katkad i učini da smo se pridigli, desi se bilo koja slučajna i uzgredna glupost – recimo, fudbalska utakmica – da bude okidač novog pokleknuća.

Pripala mi je pomalo bizarna uloga govornika na tom skupu, odozgo, sa balkona, kako obično govore političari, narodni tribuni, „lideri“ ili oni koji bi to voleli da budu – a baš ni u čemu od toga ne prepoznajem sebe, ni juče, ni sada, ni u bilo kojoj budućnosti. Pa ipak, ovo se nije moglo odbiti, jer je bilo mnogo važnije od pitanja naših osobnih samopoimanja ili duševnih komfora: radilo se o tome da se, na svaki dostupan način, pokaže da smo na strani suprotnoj od onih koji će baciti ciglu ili kamen na glavu ili imovinu nedužnog čoveka, ali i na drugoj strani od svih onih, mnogo važnijih i mnogo opasnijih, koji su te ciglobacače stvorili takvima kakvi su. Onih koji su im zapravo stavili cigle i kamenje u ruke, ne tako što bi im rekli: „Idite i razlupajte im radnje“, nego zato što su stvoritelji i održavaoci slike sveta koja zakonito i neizbežno stvara nove i nove generacije lomitelja i spalitelja Drugog.

Nepodnošljivo je bilo, ako ne želimo sasvim iz svoje kože, slušati i ćutke otrpeti to ulickano licemerje naprasno probuđenih a decenijama okasnelih “antifašista“ iz vlasti koji su se najedared ritualno iščuđavali i frajlinski zgražavali nad nedelima njihove sopstvene dece – ne biološke nego (ide)ološke – gledajući da odgovornost za njih takve prevale i uvale ama baš bilo kome i čemu, samo ne sebi. Oćutati na to, značilo bi pristati na učešće u odvratnoj i morbidnoj društvenoj igri koja je u ovoj zemlji uveliko uzela maha, u igri zaborava bez smeha, gde će žrtve uslužno udeliti indulgencije svojim dželatima (sad kad su ovi ponovo moćni i silni), a ovi će im zauzvrat ne samo oprostiti što su ih tukli, nego će ih i nekako konkretnije i masnije nagraditi, primiti ih uz svoje skute kao nekovrsne kućne ljubimce ili poslugu sa solidnim napojnicama. Vidimo da je red za tu vrstu razmene dobara podugačak; pa dobro, svako na koncu ispisuje svoju biografiju kako zna i ume, ali zadržavam sebi pravo – i verujem da to čini bar glavnina onih koji su se u ovaj kišni novosadski četvrtak okupili i odšetali do Keja – da im kažem da im i dalje ne verujem ništa, ne zato što sam eto takav da neću da im verujem, nego zato što se poverenje stiče životom i delom, a ne mrmoljenjem „ispravnih“ fraza onda kada ti je to ionako u interesu, i kad je već prilično kasno za sve, jer je šteta načinjena.

I zato, neka njih tamo a mene/nas ovde, pri čemu „tamo“ i „ovde“ ne definišem prostorno, nego vrednosno. Neka njih sa kremaljskim gazdom koji s antifašizmom ima veze tek nešto više nego oni, neka njih sa tenkovima i avionima, četničkim vojvodama i ushićenim čitaocima Nikolaja Velimirovića, a ovo nešto „civilnog stanovništva“ snaći će se nekako i bez njih…

Izvinjavam se zbog autocitiranja, ali jedna od mojih knjiga zove se „Kamen traži prozor“. Taj kamen, konkretan, koji beše već srazmerno davni povod tom naslovu, bio je hitnut u prozor doma Mirka Đorđevića, skromnog a velikog čoveka kojeg smo imali čast i privilegiju nazivati prijateljem. Ali tog kamenja, dakako, mnogo je više: hitnut je taj kamen-simbol ka prozoru svakog normalnog i časnog čoveka ima tome već četvrt veka, samo nas u različita vremena dostiže. O tom kamenu, dakle, već sve znamo, kao i o onima koji ga drže i bacaju. Radi se samo o tome da taj kamen zaustavimo na vreme, a bogme i o tome da nikada ne zaboravimo ko su i kakvi su ljudi koji svih ovih godinama telediriguju tim kamenjem, kao nekakvim dronovima mržnje, i da ne učinimo ništa da ih aboliramo. Jer oni nisu tek balavi autsajderi iz predgrađa, oni nisu bili ni maloletni ni beslovesni ni tada kada su nas aktivno gađali kamenjem, niti su to danas kada nas hipnotišu da zaboravimo ko su i šta su. Ko god to zaboravi, preuzeo je od njih upravljanje tim istim kamenom. Samim tim, i odgovornost za pravac i učinak njegovog leta.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!