TEOFIL PANČIĆ: Novi Sad, EPK ili Imotski na Dunavu?

30 Sep 2016

Nasuvo: Kad vladaju diletanti, šarlatani, grebatori i bezveznjaci

Jedna te ista ideja može da bude jako dobra ili strašno loša – zavisi od toga gde, kada i s kim biste je sprovodili u delo. Ideja „hajde da se malo brčkamo u moru“ je odlična ako je avgust a vi ste negde na Mediteranu; ako je, međutim, januar, a vi ste kod nekog ljupkog norveškog fjorda, onda to možda i nije baš sasvim briljantna zamisao.

Tako je to, otprilike, i s idejom da Novi Sad konkuriše za Evropsku prestonicu kulture (EPK) za 2021. (prvobitno je u igri bila 2020): može, ali kada, kako i s kim?

Ideja se začela pre pet-šest godina u krugu relevantnih NS kulturnjaka i kulturčinovnika, i po sebi je sasvim logična, jer po nekim svojim svojstvima Novi Sad je upravo fotorobot idealne EPK: ozbiljan i kulturno vrlo relevantan kulturni centar, koji ipak nije glavni grad države; grad na razmeđi, multinacionalan i multijezičan, bogate kulturne istorije i žive i pluralističke scene u sadašnjosti. Bingo, zar ne?

E, onda se, međutim, ponešto promenilo u političkom rasporedu snaga, u samom gradu i u državi. U međuvremenu, do promene je došlo i na pokrajinskom nivou. Ne, nije to bila puka smena političkih stranaka: da je samo to u pitanju, niko ne bi mario. U pitanju je bila smena cele jedne kulturno-civilizacijsko-etičke paradigme, možda najslikovitije opisana onom narodnom izrekom „došli divlji i oterali pitome“. Negde u to vreme, moj prijatelj iz Slovenije, koji je svojevremeno učestvovao u kreiranju programa Maribora kao EPK za 2011, bio je pozvan da savetima pomogne Novom Sadu, što je rado prihvatio. Avaj, nekako baš u to vreme, ovde se cela jedna vertikala kultur-vlasti promenila, a za EPK kandidaturu postali su nadležni tipovi poput Fajgelja i sličnih. Ipak, nisam hteo prijatelju ništa da govorim, da ne bi bilo da ga unapred plašim i da „lobiram“ protiv Novog Sada. Posle nekog vremena, upoznavši se sa ljudima i prilikama, prijatelj mi je zgroženo rekao: Ali, Teofile, ovi ljudi su fašisti… Šta sam mogao da mu kažem – da nisu?!

U međuvremenu, cela jedna parazitska parakultura diletanata, šarlatana, grebatora, bezveznjaka, i još kojekakvih intelektualno nepostojećih a moralno odioznih tipova razbaškarila se po novosadskim institucijama kulture, a sada isto čini i po pokrajinskim, koje su mahom takođe smeštene u Novom Sadu i presudno utiču na njegovu kulturnu mapu. Kultura je još pre četiri godine mahom prepuštena likovima iz opskurne, minorne i u osnovi nepostojeće Treće Srbije; u međuvremenu neki od njih su se lako i prirodno inkorporirali u vladajuću stranku, drugi su formalno na distanci, ali suštinski svi duvaju u istu tikvu. Fajgelja više nema (pregoreo od zalaganja) ali njegove light varijante su sveprisutne. Gradska kultura polako (hm, pa i ne tako polako) postaje sinekurno utočište za isprazne nacoše-kicoše, za bezvrednu bulumentu koja ne raspolaže ni znanjem, ni ukusom, ni bilo kakvim kompetencijama da učini nešto korisno i dobro, ali zato raspolaže ogromnom voljom za moć i sasvim solidnim resursima za štetočinstvo s dugotrajnim posledicama.

Novi Sad, međutim, ne odustaje od kontekstualno sve bizarnije ideje da osvoji epitet EPK za 2021. Ako bi se to nekim čudom desilo, Novi bi Sad ovu „titulu“ štafetno preuzeo od Rijeke, EPK za 2020. Rijeka je to zvanje osvojila prošle godine (u konkurenciji još pet-šest hrvatskih gradova) i uglavnom se svi koji nešto znaju i znače slažu da je takav izbor savršeno legitiman, opravdan, logičan: ko, ako ne Rijeka? Grad ozbiljnog urbanog nasleđa ali i žive sadašnjosti, mediteranski i srednjoevropski, slovenski i romanski (pomalo i ugarski i germanski), lučki i industrijski, studentski i bekpekerski, šljakerski i pankerski. Grad otvoren, tolerantan, grad u kojem uvek one progresivnije i otvorenije opcije dobijaju većinu (pri tome ne mislim samo na izbore, ali svakako mislim i na njih!), grad koji je u vrlo direktnoj i odvažnoj konfrontaciji sa svime što je u njegovoj državi nazadnjačko, primitivno, nasilno, nacionalističko, klerikalističko etc. Grad u kojem gradonačelnika uredno viđate na promocijama underground knjiga (lično se uverih), gradski ministar kulture je bivši član Leta 3, grad u kojem je jedan stari pankerski ulični grafit zvaničnom odlukom nadležnih zaštićen kao spomenik kulture, grad u kojem se uvek glasa za levičare, levi centar i regionaliste, grad u kojem dvotrećinska većina na referendumu glasa za prava istopolnih parova… Treba li još?

Gde u svemu tome prepoznajete Novi Sad, gde pronalazite paralele? U prethodnim decenijama da, u strateškom smeštaju, profilu i značaju da, ali u konkretnoj sadašnjosti – ne, ne i ne. Naprotiv. Novi Sad anno Domini 2016. je foto-robot grada kojem takvu počast ne bi trebalo odati, jer bi poruka toga bila nakaradna. Poruka bi bila da se ultrakonzervativizam, nacionalizam, palanački izolacionizam i slično nagrađuju, da se tretiraju kao dika i ponos evropskog kontinenta, sedam decenija nakon kraja Drugog svetskog rata.

Zato Novi Sad, koji po resursima, značaju i mogućnostima najviše od gradova u Srbiji odgovara EPK profilu, tom počašću sada ne bi trebalo da bude ovenčan: niste EPK, naime, zbog lepih zgrada i slavne istorije (uključujući i istoriju kojekakvih avangardi, naravno), nego zbog onoga što je živo a vredno, što je sada i ovde, što je sadašnjost i što je budućnost. Nije da toga nema u današnjem Novom Sadu, ali samo na margini i samo u direktnoj opreci prema onome što je „zvanični“ Novi Sad, što je pravac razvoja kulturnog identiteta koji je dominantan i vladajući. U tom smislu, aktuelni pandan u Hrvatskoj ne bi mu mogle biti Rijeka ili Pula – pre bi to bio Imotski ili Gospić. A oni, kako bih vam rekao, možda i jesu evropske prestonice, ali ne kulture nego nečega mračnog i tmastog, nečega sa tamne strane.

Doduše, ko zna, možda se i Evropa promeni u tom pravcu, pa Novi Sad ispadne kao neka avangarda? Možda Rijeka bude poslednja kulturna prestonica jedne vajmarske i predvarvarske Evrope, a Novi Sad prva jedne nove, gromke i reske, one kojoj pripada budućnost? Ako takvom Evropom budu vladali i poredak vrednosti u njoj kreirali jedan Orban, Kačinjski ili Le Penova – inače, sve politički uzori nekih naših čelnika – onda bi i ovakvom samouniženom Novom Sadu zakonito pripalo da joj bude perjanica. Ako je već Novi Sad većinski odbio da bude po meri Evrope, možda Evropa bude ljubazna da spadne na meru takvog Novog Sada?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!