TEOFIL PANČIĆ: Niko i Ništa u dubokoj pozadini

16 Feb 2015

Nasuvo: Skandal nad skandalima

Izašla je pre neki dan ona sjajna Coraxova karikatura na kojoj predsednik Srbije Nikolić Tomislav dodeljuje orden Smilji Avramov, a u redu za odlikovanje stoje Musolini, Hitler, Đavo, smrt… Odlika svake dobre karikature, a i satire uopšte, jeste da preteruje, ali to preterivanje nije izneveravanje činjenica, nego naprotiv, njihovo podvlačenje. Naravno, dakle, da Smilja Avramov nije u istom istorijskom veleredu kao duhovi narečenih nepomenika, ali da je služila jednom ubilačkom režimu, u okviru svoje struke i u granicama svojih mogućnosti, to je sasvim jasno. Zapravo, izraz „služila“ nije sasvim adekvatan: ona je bila jedan od njegovih ideologa, makar i neformalnih. Toga se dobro sećaju svi – koji se sećaju. Blago onima koji su izabrali da se ne sećaju, sigurno će i oni pre ili kasnije da fasuju orden.

Nedoklani ostaci građanskog i demokratskog javnog mnenja u Srbiji nalaze da ima nečega u najmanju ruku zazornog u tom Nikolićevom odlikovanju za dr Avramov, i još ponekoga sa tog podugačkog spiska novoodlikovanih (bajčetinski šeret široke ruke, naime, baš voli da deli odličja). Može se na to gledati i tako, ali radije bih ponudio donekle drugačiju optiku. Zašto bi lik i delo odlikovane bili po bilo čemu sporniji od lika i dela onoga koji odlikuje? U zemlji u kojoj je moguće da predsednik države, usred 2015, bude neko sa političkom istorijom, ali i sadašnjošću, Nikolić Tomislava, pomalo je besmisleno zgražavati se i ibretiti nad još jednim simboličkim hirotonisanjem jedne penzionisane „državotvorne“ pravnice. Ne kaže li se lepo „prema svecu i tropar“? Meni je mnogo bizarnije, i teže za gledanje, kad Nikolić protokolarno odaje počasti nekim važnim, vrednim i časnim ljudima koji su ceo život posvetili tome da ljudi kao Nikolić ne budu niko i ništa u Srbiji – a za dobro same Srbije. Kojoj je i išlo najbolje dok su tipovi kao on bili niko i ništa, to jest, dok su živeli u skladu sa sopstvenom merom.

U istoj je kategoriji društvenih parafenomena i proglašavanje Petera Handkea i Nikite Mihalkova za počasne građane Beograda; pri tome svi znamo da nisu time počastvovani zbog svojih filmova i knjiga, nego zbog javno-političkog angažmana, takvog kakav je bio i kakav jeste, a koji je potpuno u skladu s ideologijom i praksom onih koji su ovom zemljom vladali devedesetih, a vladaju i sada. Uostalom, nije li ono i Vladimir Putin počasni građanin Beograda i niza drugih gradova? Nisu li ti isti ljudi, dok su se još zvali radikali, tu počast u Zemunu ukazali jednom Žan-Mari Le Penu? U poređenju s tim, kremaljska filmadžijska prišipetlja ili tamo neki austrijski književni genije s blago rečeno konfuznom političkom agendom čista su kamilica. I potpuno su u skladu s temeljnim svetonazornim postavkama iza kojih stoji siva masa vladajuće srpske stranke – a da i ne govorimo o njenim nerazdvojnim ekstremističkim satelitima, poput tzv. Treće Srbije.

Na koncu, prisetimo se i slučaja „Gradski kulturni centar Brana Crnčević“, o kojem su opširno pisale subotičke koleginice. Šta se tu zapravo dogodilo? Nesporazum, solo istrčavanje, greška u koracima? Ma, ne. Lokalni nesrećnik, ili grupica njih, koji je ovo smislio zapravo je razmišljao sasvim u skladu s dominantnim smernicama stranke čiji je član, ali i šire od toga – sveta političko-kulturno-e(st)etičkih vrednosti kojima pripada. Šta je logičnije od toga da takvi požele da preoblikuju simbolički kulturni pejzaž jednog grada, ali i cele jedne zemlje? Šta je i ko je njima uopšte Danilo Kiš, bez obzira na zanemarljivu lokalpatriotsku činjenicu da se rodio u Subotici? On je njima nesumnjivo stranac ako već ne i neprijatelj, a sasvim je očekivano da smatraju da su zadobili mandat da menjaju dominantne kulturno-društvene kodove po svom nahođenju. U tom je svetu neko kao Kiš u najboljem slučaju marginalac i zato je sasvim očekivano da fondacija s njegovim imenom bude ugašena ili „pretopljena“ u nešto drugo, a da s druge strane ime Brane Crnčevića – koji je, između svega ostalog u životu, stigao da bude i jedan od osnivača Spske napredne stranke – bude istaknuto kao zalog simboličkog „zapišavanja teritorije“ od novih političko-kulturnih gazda. Nije čak preterano reći da je i samo Crnčevićevo ime u ovome zloupotrebljeno: kakav god da je u politici i u našim životima bio ovaj daroviti pesnik, satiričar i „feljtonista“ koji je dušu založio kod demona destrukivnog nacionalizma – a dobro se sećamo kakav je bio, hvala lepo – ipak, teško da bi mu bilo milo da vidi na koji se način njegovo ime danas povlači kroz jedan bedni, palanački kulturkampf.

Na neki način, i nesrećnog subotičkog „kultur-kuma“ valja razumeti: hteo je da nekako diverzantski „naprednjakizuje“ kulturnu scenu (dakle, duboku neprijateljsku pozadinu), a problem je baš u tome što iza onoga čemu pripada naprosto ne stoji gotovo niko i gotovo ništa relevantno u srpskoj kulturi. Sve što uistinu vredi, što se ističe, što je šire prepoznatljivo u vremenu i prostoru, jeste negde na drugoj strani, ili u svakom slučaju podaleko od njih… Otuda to posezanje za Crnčevićem kao jedinim raspoloživim zvučnijim imenom, po sistemu „daj šta daš“… A odakle, uostalom, odlikovanje za Smilju Avramov ako ne iz istog tog fundusa? Ljudi koji iznova vladaju ovom zemljom naprosto su kulturno-intelektualna sirotinja, i zato moraju s vremena na vreme u očajanju da zagrebu kutlačom po dnu svoje šerpe, pa šta ulove – ulove…

Razume se da je dobro upozoravati na skandale poput „centra Brana Crnčević“ ili odlikovanja za ljude koje pamtimo iz najgorih godina naših života – kada je, pak, njima najbolje išlo – ali ne treba nikada zaboravljati šta je starije i važnije, šta iz čega proishodi, šta je uzrok a šta posledica. Elem: veći skandal od odlikovanih su oni koji dele odlikovanja, veći skandal od „kumčeta“ su kumovi! Ako na to zaboravimo, dočekaćemo da nam se ostvari i ostatak one Coraxove karikature.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!