TEOFIL PANČIĆ: Najdraži gost dvorova od magle

11 jan 2019

Nasuvo: putinisti, putinaši, putinci, putinoljubi, putinoidi, putinofili, putinofagi, putonoliki i ostali putinomani

Hazjajin iz Kremlja dolazi, dakle, kod nas ne bi li našem lokalnom poglavici izdao direkt… ne, pardon, ne bi li mu uručio orden svetog-već-nečega, najveće i najznačajnije odlikovanje Rusije, osim onih koja su veća i značajnija. Oko toga se, vidim takođe, razvio mali, bedni, provincijski disput u našem tužnom svračijem zakutku: je li to najveće od svih velikih ruskih odličja, kakvo i pripada najvećem od svih velikih državnika koji nisu Vladimir Putin, ili se pak radi o nekoj sporednoj bižuteriji, džidža-bidži koju Moskva rutinski udeljuje isktaknutijim urođenicima iz udaljenih prekograničnih gubernija, dominiona i ostalih filijala.

Ovo prvo tvrdi vlast i njena klijentela, ovo drugo tvrdi tužna naša opozicija, to jest onaj njen deo koji bi da nadrusi naše režimske rusofile i da nadputini naše putiniste, putinaše, putince, putinoljube, putinoide, putinofile, putinofage, putonolike i ostale putinomane. To su oni čudni svati kao veseli Jeremić Vuk, koji pronicljivo reče pre neki dan kako Rusija ceni Srbiju, ali Putin, eto, prezire Vučića, što bi valjda trebalo da govori nešto loše o Vučiću, a nešto dobro o Putinu. Jer „mi“ koji „ne volimo Vučića“ bi valjda trebalo da „volimo Putina“, ko zna zašto, valjda zato što je gazda od Kremlja, a svaki pravi Srbin bi trebalo da voli bilo kojeg gazdu od Kremlja, što gadnijeg, to bolje. Jedini koje nismo morali da volimo su Gorbačov i Jeljcin, vidi đavla: baš oni jedini kojih se običan, normalan Rus nije imao rašta bojati. I taj haos u glavi je ovde opozicija?! Depresivno, mada bolje kanda nismo ni zaslužili – da jesmo, imali bismo.

Provincijskom gazdi koji se sprema da dočeka Hazjajina ovih dana, ovih subota zapravo, sve veća i sve bešnja masa njegovog ibijevski ljubljenog naroda viče pod prozorima i trese šarke na njegovim dvorima od magle, a to ga sve više nervira i sve jače obespokojava, jer mu se prvi put dešava da ne zna šta da radi i kako da se postavi: šta god je do sada rekao i učinio, vratilo mu se u lice. Zato mu, čini mu se, Putinova poseta dolazi u pravi čas: zar ne bi bilo divno proparadirati s Hazjajinom, tim Vitezom od KGB-a, ruku pod ruku po prestonom Beogradu, okićen perjem visokog ordena, šta god ovaj bio i značio? Zar ne bi bilo neodoljivo dovući koju stotinicu, možda i hiljadicu autobusa od koekude, Srbijo punih pretužnih, poraženih božjaka spremnih i veselih da se poklone Velikom Gazdi, a onda usput i Malom Gazdi, ovom beogradskom, i da mnoštvom svojim nekako ponište i rasteraju zloduhe subotnjih protesta, dokazujući usput tzv. patriotskoj opoziciji da je Putin njihov (utata!), a ne njihov – mislim, od vlasti, a ne od opozicije?

Što se Putina himself tiče, nešto mi govori da je intimno duboko ravnodušan: dobar mu je svako ko će rado služiti njegovoj natruloj imperiji, onoj u kojoj sunce nikada ne izlazi. Ako je taj neko još i lokalni šef parade, utoliko bolje: manje truda za Centralu. Doći će, dakle, Gazda, udostojiće egzotičnu balkansku tajgu bogu iza leđa svojim carskim prisustvom, ali nekoj velikoj toplini i srdačnosti od njega se ne nadajte: držaće se nadmeno i hladno, kao i u ranijim prigodama, delom što ni ne ume drugačije, delom što mu je to inače izraz i stav rezervisan za ovakve posete prašnjavim karaulama svog „geopolitičkog“ uticaja.

I onda će nalevo krug pa kući, a nama (i sa nama) će ovde ostati samozaljubljeni vitez tužnog lika, najveći neostvareni pravnik u istoriji središnjih novobeogradskih blokova, čovek sa tako malo vrlina a tako mnogo svojstava; ostaće ovde i nadaće se da ćemo nekih budućih subota i mi ostajati kod kuće, impresionirani time što lično poznaje majora Putina, i prestaćemo da mu larmamo pod prozorom. Kakav je, ne zaslužuje to, ali kakvi smo, nije isključeno da će to i dobiti, dal’ zbog Putina ili zbog žaketa, zapravo i neće više biti važno.

A onda će kanda uslediti novi senzacionalni uspesi, izgradiće se još koja stotina virtuelnih kilometara autoputa, otkriće se ko je – časna reč i keve nam – ubio Olivera Ivanovića i zašto je taj neko baš Albanac, Estonac, Čečen, Kirgiz ili Tuareg, a biće i raznih drugih neopozivih simptoma Zlatnog Doba, nakon kojih će moći da se pristupi još jednim besmislenim i skrnavim „vanrednim izborima“ u kojima je vanredno sve, a od izbora nema ništa. Pa onda kad i to obavimo u zdravlju i veselju ima da prpošno pičimo dalje na spiralnom silaznom putiću ka ništavilu. Usput ćemo, u strmoglavu kroz svih devet krugova, sresti mnoštvo zanimljivih ličnosti, sigurno i Jeremića Vuka, koji će nam još jednom objasniti da „Putin prezire Vučića“ a mi ćemo se, iz neke vrste nemoćnog sažaljenja, praviti da mu verujemo i da je to uopšte važno.

(Autonomija)

Ovaj tekst su finansirali građani u okviru crowdfunding kampanje Spasimo Autonomiju!

Podelite ovu stranicu!