TEOFIL PANČIĆ: Monopol vlasti i benzinska opozicija

12 juna 2018

Da li se ovo dešava zbog manjka političke kulture?

Svaka vlast koja ima „ugrađen“ problem s demokratskim utemeljenjem i koja deluje u kontekstu obeleženom trajnom nestašicom političke kulture staviće sebe ne samo na pijedestal, nego i u epicentar društva, proglasivši se uzrokom, pokretačem ili bar ciljem svih društvenih procesa.

Kako to u praksi izgleda?

Dovoljno je zaviriti u bilo koje srpske novine ili oslušnuti bilo koju televiziju, pa čuti kako pripadnici celokupne piramide vlasti, od predsednika države i predsednice Vlade pa naniže govore o bilo kojem društvenom problemu ili konfliktu.

Ako građani protestuju zbog neobjašnjivo visokih cena goriva, to nije zato što im to smeta, nego zato što je taj protest „politički instruisan“, a sama ta reč „politički“ je nekako prljava kada je pripišete bilo kome drugom osim vlasti same, kao da je samo ona vlasna da deluje politički, kako je, uostalom, i bilo u vreme jednopartijskog režima, kada je većina aktera današnje političke scene socijalizovana.

Nije, dakle, izvorni problem – koji onda na izvoru treba i rešavati – u ceni goriva preopterećenoj nezajažljivim državnim nametima i dažbinama, nego u onima koji bi taj problem da „politički zloupotrebe“, a to je nevaljala opozicija, zli tajkuni i nedobronamerne strane sile.

Taj koktel nikada, izgleda, ne gubi aktuelnost. Ili, ako jedna medijska ili distributerska kuća kupi drugu, to nije pomak (u dobrom ili lošem pravcu) na medijskom i oglašivačkom tržištu, nego je udruživanje sumnjivo prebogatih opozicionih barona (a svi kojima mi nismo omogućili bogatstvo – pa im ga u tom smislu ne možemo ni uskratiti – sumnjivo su bogati) namernih da sruše jedino legitimnu narodnu vlast i prigrabe je za sebe.

Ako, na primer, proizvođači malina nisu zadovoljni uslovima poslovanja, opet isto: iza toga se kriju na sve spremni protivnici režima koji ako ne baš izmišljaju probleme, a onda ih zloupotrebljavaju i preuveličavaju. Ako su Nišlije nepomirene s idejom da njihov aerodrom treba šapatom da padne kao kolateralna žrtva mešetarenja državnih vlasti, opet ista priča.

Skoro tri decenije od ozakonjenja političkog pluralizma, Srbija kao da se vratila u onaj zamišljeni sekund pre njegove nulte tačke, u vreme u kojem je jedini legitiman politički interes bio onaj koji utelovljuje vlast, u kojem je opozicija na rubu ili s one strane ruba legalnosti i legitimnosti, a društvo je tek zbir atomizovanih jedinki kojima je najpametnije da se ne bune ni zbog čega.

U šestoj godini svoje neprikosnovene vlasti, struktura koja je uspostavljena oko Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke te njenih sve amorfnijih satelita kao da je rešila da sa sebe odbaci i poslednje komade „maskirne“ jagnjeće kože i sasvim ogoli sopstvenu vučiju prirodu.

Vidi se to, uostalom, i po načinu na koji je monopolizovala i obesmislila parlament, što se nije usuđivala da učini ni Miloševićeva vlast u danima svoje najveće bahatosti. Otuda javnim govorom dominira agresivno i neskriveno uverenje da je svako javno delovanje kojim građani iskazuju bilo kakvo nezadovoljstvo opoziciono, a da je svako opoziciono delovanje po sebi nelegitimno i moralno suspektno, suprotstavljeno autentičnom javnom interesu i, uopšte, smešteno negde u sivoj zoni, na rubu zakonitosti i političke legitimnosti.

Ovo nije ništa manje od totalne degeneracije standarda javnog delovanja i društvenih sloboda, samim tim na polukorak od obesmišljavanja samih temelja pluralističke demokratije, koja je nešto fundamentalno više od toga da se jednom u četiri godine (ili, u Srbiji, kad god je gazdi ćef) izađe na izbore, po mogućnosti takve da pravog izbora i prateće neizvesnosti zapravo i nema.

Zašto se sve ovo dešava? Zbog spomenutog manjka političke kulture?

Ima i toga, ali nije ovde poenta u „subjektivnim slabostima“ nego u naravi poretka. Kao što su proučavaoci savremenih populističkih ideologija i pokreta već uočili, jedna od ne tako mnogobrojnih stvari koje povezuju sve inače ideološki relativno heterogene populističke vladavine jeste narativ po kojem je populistička vlast „jedini iskaz narodne volje“, konsekventno, samo su oni koji biraju tu i takvu vlast uistinu „narod“, pa je takva vlast legitimno nesmenjiva; njen pad je teoretski moguć, ali samo kao posledica zavere zlih sila, domaćih i stranih.

Pokret koji danas otelovljuje Aleksandar Vučić u tom je smislu od početka dosledan: dok je bio u opoziciji predstavljao je sebe kao jedini stvarni vox populi, kako je dubinski osvajao strukture vlasti tako je tu priču pretvarao u svojevrsnu mantru, u zalog neograničene vlasti.

U sistemu kakav po vlastitoj meri kreira ovakva, suštinski antidemokratska i antipluralistička struktura, nezadovoljstvo nikada nije autentično a opozicija nikada nije ravnopravna konkurencija i legitimna alternativa.

Vučić i njegovi, slično, recimo, Orbanu u Mađarskoj, mogu sebi da čestitaju na tome što su opoziciju svake vrste u dobroj meri razmrvili i obesmislili, ali gle, umesto zadovoljstva i opuštanja, izgleda da ih tek sada hvataju strahovi u kojima neprijatelj vreba doslovno odasvud: tamo gde nema jake opozicije klasičnog parlamentarnog tipa, opozicija počinje da se traži i pronalazi u svemu, pa i u vozačima koji bi da plaćaju razumniju cenu goriva.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!