TEOFIL PANČIĆ: Misterije predizbornog organizma

31 Dec 2016

Nasuvo: Saša Janković ili foto-robot kvalitetnog kandidata

Da li je normalnost tako normalna kako volimo da mislimo, ili je zapravo nenormalnost standard, a normalnost izuzetak? Koji se, pri tome, mora jako brižljivo čuvati jer je najkrhkija biljčica na svetu…

Ne postavljam ova parafilozofska pitanja iz (pret)praznične dokolice nego gledajući u ovo čudo i pokoru u koje se Srbija pretvorila (za razliku od njene so called pokrajine Vojvodine koja se nije pretvorila ni u šta, ili tačnije: koja se pretvorila u ništa). Onaj čovek koji spokojno sedi na sedam-osam miliona naših kičmi uredno ostvaruje svoje politpsihodelične tripove i nikome ništa, naprotiv, svi mu uglavnom idu naruku, uključujući i većinu onih koji se diče time da su politički na nekoj drugoj strani. On, recimo, namigne da bi možda raspisao još jedne zaumne „vanredne“ izbore, i umesto da ga – sve vrteći prstom oko slepoočnice –  pošalju kod odgovarajućeg stručnjaka, svi spremno skoče na to, viknu tri puta „ura!“ i na druge načine iskažu ogromnu dozu (doduše, lažnog) entuzijazma za njegovu bulazneću samovolju! Na drugoj strani, kad na red dođu za divno čudo sasvim redovni izbori poput predsedničkih, svi se nađu u nelagodi, nedoumici i „tupilu od nekuženja“ (Robi K, trajno maloletni splitski huligan) jer niko živ, izgleda, nema ni približno suvislu ideju šta da s tim redovnim izborima radi i kako da se na njima i prema njima postavi. Kanda su ih ti izbori iznenadili, štono se kaže, kao sneg putare u januaru.

Pogledajte, recimo, Vučića: on bi te izbore najradije preskočio, ali pošto se to izgleda ipak čak ni njemu ne može, lepo ne zna šta da radi. I sada je cela Srbija, uključujući čak i onog nesrećnika koji je bez svoje naročite zasluge ili krivice 2012. postao predsednik ove sve virtuelnije države, kolektivni talac njegove nelagode. Pa ima svi lepo da se strpimo do sredine februara, da vidimo kako će tu stvar da prelomi jedini čovek u Srbiji koji je ovlašćen da bilo šta prelama. Tzv. Tomislav Nikolić se, doduše, pre neki dan nimalo diskretno samopreporučio za nastavak svog, po njegovom em objektivnom em znalačkom mišljenu, vrlo uspešnog predsednikovanja, ali je i promptno podvio rep kada je Omnipremijer rekao da će na kraj njegovog dragocenog i ekscentričnog misaonog procesa Srbija morati da sačeka još šest-sedam nedelja.

Ali, lako je meni za njih: boljem se nisam ni nadao. Kad ne bi bili takvi i još grđi, ti bi ljudi zapali u krizu identiteta (ali nema ni najmanje opasnosti od toga). Mnogo je veća misterija kakav to konkretno problem muči opoziciju, barem onu „proevropsku i demokratsku“? Naime, pre neki dan je Zaštitnik građana Saša Janković potvrdio da će se kandidovati na predsedničkim izborima, što je inače dar s neba za opoziciju koja bi mogla lepo da se šlepuje uz njega: potreban joj je, a potrebna je i ona njemu, ako su obe strane iole pametne. Umesto toga, gotovo potpuna ćutnja, eskiviranje izjašnjavanja, bedni pokušajčići tvrđenja pazara, u drastičnijim slučajevima i direktno, brutalno autosramoćenje poput onoga što radi Čedomir Jovanović, ili barem osoba koa se danas predstavlja tim imenom i prezimenom.

Zašto je to prvorazredni skandal? Zato što je kristalno jasno da ni jedan od stranačkih lidera u sadašnjim okolnostima ne može biti ozbiljan kandidat ne samo za predsednika, nego ni za ulazak u drugi krug. Nije to ni Šutanovac, ni Tadić (on je to nekad, naravno, bio, ali to je vreme prošlo; ako se nekad i vrati, to svakako nije sada), ni Radulović, o drugima da i ne govorimo. To je naprosto objektivna, lako merljiva i sasvim nepomeriva činjenica. Opoziciji, dakle, treba drugačiji, najbolje zajednički kandidat. On ne mora po defaultu da bude „vanstranački“ (i Allah dž.š. i moja obimna bibliografija su mi svedoci da sam poslednji koji bi se ložio na malograđanski fetišizam „vanstranačkih ličnosti“ kao nužno i obavezno boljih), ali stvari sada naprosto tako stoje da je jedini ozbiljan kandidat baš jedan takav. Da: Saša Janković. Tu je, doduše, i Vuk Jeremić, ali o njemu možemo ozbiljno da govorimo tek nakon što neko uspe da izvede neverovatan mentalni podvig i dokaže javnosti da je – i po čemu je, ali konkretno – Vuk Jeremić uopšte opozicija, i po čemu je ikada bio čovek „proevropske“ opcije, osim ako ne mislite da je to po defaultu svaki šminker koji je prošao kroz Andrićev venac za Tadićevog vakta. Pa, ako bi to bio kriterijum, Nebojša Krstić bi bio sto puta jači i ubedljiviji „proevropski kandidat“! Sasvim sam ozbiljan! Da, reći ćete, ali N. K. nije opozicija? Tačno. A Jeremić jeste? Ma važi, ali po čemu se to ikada u ovih četiri godine videlo, moliću lepo? Ne morate navesti deset suvislih primera. Ni pet. Ni dva. Jedan će biti dovoljan; avaj, baš taj jedan fali.

Vratimo se, dakle, ozbiljnim ljudima. Saša Janković je, tako su se stvari sklopile, trenutno foto-robot kvalitetnog kandidata, i racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega – nalaže da stanete iza njega. Svako ko se nad tim pravi gluv i blesav ili čak otvoreno odbija da to učini pod uvredljivo tupavim izgovorima (kao predsednik ostataka LDP), ili je nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije.

Rekao sam već, rado ću ponoviti: naravno da se može desiti, čak i ako dobije stvarnu i iskrenu podršku sa svih relevantnih adresa, da se Saša Janković „ulupa“ na izborima. Mala fusnota: možda se i Ivan Đurić 1990. „ulupao“ na predsedničkim izborima, ali da li bi Srbija bila ikako bolja da se nije ni kandidovao, da nije ni pokušao? Kako god, to je rizik koji je Janković svesno preuzeo, a na neki način ga preuzimamo i mi ostali. Zašto? Zato što drugu bolju ili podjednako kvalitetnu opciju nemamo. Read my lips: nemamo! I svako iole bitan u ovoj priči to dobro zna, u to mi možete verovati. Dakle, ako lupeta gluposti tvrdeći suprotno, to nije zato što je prirodno glupav, nego zato što u tome vidi neki svoj mali, kvarni interes. No, kao što može da se ulupa, tako može i da napravi dobar rezultat. Naročito ako mu i opozicija i demokratska javnost u tome (saveznički i zarad javnog interesa, a ne očekujući nekakvu „protivuslugu“) u tome pomognu, jer će mu svaka dostupna pomoć biti i te kako potrebna. E sad, šta je „dobar rezultat“? Samo pobeda? Trebalo bi da je tako, ali Srbija se za ove četiri godine toliko srozala da se ne bih usudio da kažem da je samo pobeda dobar rezultat. Pri čemu ne mislim da je išta loše u tome da se na pobedu ipak ide, i da se za nju svim srcem i pameću radi. Uostalom, šta je to što možete da izgubite? Osim nekog nežnog trenutka Vučićeve milosti, dakako.

(Autonomija)