TEOFIL PANČIĆ: Misterija letećeg Vučića

23 Mar 2018

Nismo navikli da nas premijer i predsednik ostavlja na duže od nekoliko sati, najviše dan-dva, a da nam pri tome uskraćuje bazične informacije o tome gde je, šta radi, šta sanja i šta mu se događa

Gde li je (sve) ovih dana Aleksandar Vučić? Čas omrkne ovamo, čas osvane onamo, čas nam se izgubi sa radara, pa na trenutak vaskrsne tek kao neki blesak u prolazu, ali nekako tajnovit, uz blagi nagoveštaj očima ili obrvama da upravo čini nešto važno (kao da on ikada čini nešto nevažno).

Juče je možda bio u Njujorku („privatno“; pa dobro, nismo li svi mi skloni da s vremena na vreme privatno skoknemo do Velike Jabuke?), danas je možda u Parizu, sutra će moguće biti u Briselu… Video se možda s Tačijem, ili sa Sorošom, ili ko zna s kime – a možda i nije, nego je obilazio kultna mesta donjeg Menhetna, tragovima ranog opusa Vudija Alena?

Nismo navikli da nas premijer i predsednik (radi se o jednoj te istoj osobi u različitim odsecima vremena, a i to ne nužno) ostavlja na duže od nekoliko sati, najviše dan-dva, a da nam pri tome uskraćuje bazične informacije o tome gde je, šta radi, šta sanja i šta mu se događa. A to je krajnje neobično, jer je predsednik Srbije (i svega u Srbiji) čovek kojem suštinski nisu potrebni prateći izveštači, čak ni oni koji ga isključivo slave i uzdižu, jer ipak niko drugi – trud je tu, ali talenta nema! – ne može s tako iskrenim i dubokim divljenjem da govori o vanserijskim uspesima i dostignućima Aleksandra Vučića kao što to može sam Vučić.

Razume se, koliko tronut sobom toliko i uvek pomalo, makar implicitno i u „podtonu“ uvređen što mi to nedovoljno zapažamo ili barem nedovoljno izražavamo oduševljenje i zahvalnost.

Između dva leta (ne godišnja doba nego kretanja kroz vazduh u čeličnoj ptici) Vučić je, doduše, stigao da ukori Srbe – a možda, reda radi, i ostale ravnopravne građane Srbije – da se hronično nedovoljno razmnožavaju i da će ih zato, ako se pod hitno ne opamete, relativno brzo stići kazna u vidu izumiranja. A kome onda on da bude predsednik, ako Srbi neodgovorno izumru?

Usput je dodao još ponešto, te o Gvozdenim pukovima, te o neodgovornim ženama i tome sličnom (poznatom iz repertoara doslovno bilo kojeg radikalnog desničara na svetu) i otperjao nazad u beli svet, u misterioznu misiju za koju mnogi (vole da) veruju da je u tesnoj vezi sa „postizanjem konačnog dogovora oko Kosova“. Drugi bi to nešto manje neutralno i mnogo manje koncilijantno formulisali kao „opasno se bližeći dedlajn za ispunjavanje obaveza oko Kosova koje je srpski režim još pre pet-šest godina preuzeo, u paketu s vlašću nad Srbijom“.

Čak i ova Vučićeva pomalo bizarna „demografska pridika“ lepo se uklapa u taj scenario, u vidu distrakcije za odvraćanje pažnje ili pak za kakvo-takvo saniranje neizbežne štete: jeste, manje-više „gubimo Kosovo“, i kanda je meni zapalo da to (što ama baš svi znate ali smo vas izdrilovali da se pravite da ne postoji) zvanično obznanim, ali neće biti da sam ja, predsednik, za to kriv, u bilo kojoj od mojih ideoloških inkarnacija: da vas je više, da ste voljniji da (se) rađate i dorastate za pušku sve bi danas bilo drugačije, a ovako – daj šta daš.

Da li je tekst baziran na ovoliko pretpostavki (razvijanih, recimo, u satiričnom pravcu i duhu) prešao granicu razumnog cinizma? Ako jeste, to je zato što ne postoje razumni preduslovi da bude drugačije… Aleksandar Vučić, naime, kao da vodi neku svoju privatnu spoljnu politiku i diplomatiju (eh, da je samo spoljna!), a svi mi ostali – od njegovih ađutanata, pardon, „najbližih saradnika“, pa do vaskolikog plebsa – možemo samo da nagađamo šta, gde i s kim teferiči, i na šta će sve to da izađe.

Račun ćemo svakako plaćati solidarno, kao i uvek kada neodgovorne, nesposobne ili jednostavno amoralne političke elite toliko devastiraju bazični interes nekog društva i države da ovo mora ovako ili onako da se „resetuje“. I to možda na osetno nižim ili skučenijim performansama od ranijih. Uzgred, tu devastaciju svakako nije započeo Vučić, ali nikada nije na odmet podsetiti da je s velikim veseljem sudelovao u njenoj ranoj i odlučujućoj fazi (kao mlađani i nepodnošljivo navalentni radikalski generalni sekretar i štošta još), da bi sada, u bitno (ali neumitno) izmenjenim okolnostima nastojao da joj udari završni štih, možda i spasavajući šta se još spasiti da, ili barem (plan B?) nastojeći da nekako lepo upakuje spoznaju da više nema šta ni da se spasava.

A možda se ništa dramatično ne dešava ni iza ni ispred kulisa, nego nas omnipotentni svedržalac Vučić samo malo voza, onako za svoje zadovoljstvo? I to je moguće, ali nije sve što je moguće ujedno i verovatno.

A mi bismo, dok ga kao sedmomilionska (ali kopneća!) Penelopa čekamo da pošalje pismo ili razglednicu, ipak mogli da dobro porazmislimo o tome kako smo kao društvo pali ovako nisko: da nemamo zapravo nikakvu stvarnu kontrolu nad bilo kojim relevantnim društvenim procesom, kamoli onim što se zbiva u visokoj međunarodnoj areni a tiče nas se neposredno, da smo svoje sudbine delegirali ili čak zaveštali jednom provincijskom harizmarhu (da se razumemo, u zemljama naše, perolake kategorije nema ih drugačijih do provincijskih) tužnog lika, pa sad pratimo, na parčiće i kroz nagoveštaje, kako mu taj naš poklon, sve do nedavno tako prijatan, polako preseda, jer se manevarski prostor za večito cinculiranje u međuprostoru opasno utanjio.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!