TEOFIL PANČIĆ: Mehur od sapunice etničkog “razgraničenja”

16 Aug 2018

Godinama je podgrevano uverenje kako će sever Kosova ostati u okviru Srbije

Ako već odlučuje o svemu drugome, daleko izvan inače skromnih granica svojih ustavnih ovlašćenja, nije nikakvo čudo da predsednik Srbije Aleksandar Vučić uvodi pojmove u srpski javni i politički život, i isto ih tako izvodi iz njega kad mu više nisu potrebni, odnosno kad istroši njihov upotrebni potencijal.

Izgleda da će tako biti i s pojmom “razganičenje”, koji je naglo i silovito okupirao javni prostor nakon što se Vučić izjasnio u prilog “razgraničenja s Albancima” kao nečega u šta lično veruje kao u istorijsku neophodnost i stvar u najboljem srpskom interesu, jer ako to ne uradimo sada, “za trideset godina ćemo braniti Vranje”. I odjednom su svi imali nešto da kažu na tu temu.

Tek koji dan kasnije, isti je Vučić, ne bez prizvuka razočaranosti, rekao da je ta priča po svoj prilici odavno stavljena ad acta, i da nikakvih novih, kreativnih razgraničenja, teritorijalnih trgovina i trampi neće biti. Nije nezanimljivo da je ovaj zaključak izveo nakon razgovora s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, a nije ni nelogično ni netačno ni to da je Nemačka (i ne samo ona), priznajući Kosovo u njegovim sadašnjim granicama – koje se, uostalom, nisu menjale još od vremena socijalizma – samim tim obavila i “razgraničenje”. Kako bi se to inače drugačije radilo? Zar možda onako kako su radili balkanski gospodari rata devedesetih, crtajući na salvetama?

Ne može se (više) reći da AleksandarVučić nije svestan dubine i sveobuhvatnosti istorijskog poraza koji je Srbija doživela na Kosovu i sa svojom tragičnom kosovskom politikom s kraja dvadesetog veka. To se najjezgrovitije ogleda u njegovim gotovo pa aforizmima tipa da “mi na Kosovu nemamo ni metar”, ali on, eto, radi na tome da bar nešto od toga vrati, što bi onda bilo proglašeno za veliki uspeh, i to po svoj prilici tako što bi ispalo da je Vučić, u gotovo nemogućim uslovima, vratio nešto što su neki drugi protraćili.

Eto tipične toksične mešavine činjenica i falsifikata: Vučiću nema druge nego da svoj narod suoči s beznadnošću položaja u kojem se našao, ali kad je već tako, hajde da usput oposli neku političku vajdicu za sebe, i prebaci odgovornost na nekog drugog. Tvrdoglava istorijska istina svedoči drugačije: Srbija je nepovratno izgubila kontrolu nad Kosovom baš u vreme kada je i Vučić bio deo vlasti, tada kao mladi ministar informisanja, i kada je Srbijom vladala tzv. crveno-crna koalicija, koja je zemlju zavila u crno. Crveno je ostavila nekom drugom.

Godinama je unazad podgrevano uverenje – i to nije činila samo sadašnja vlast – kako će sever Kosova sa srpskom etničkom većinom u svakom mogućem raspletu ostati u okviru države Srbije, u najgorem slučaju – ako baš ne bude išlo drugačije – kroz teritorijalne koncesije na nekoj drugoj strani (obično je spominjana Preševska dolina). Ima takvih stvari koje površnom i lakomislenom pogledu izgledaju tako lako, jednostavno i samorazumljivo da ne vidi prepreke da budu ostvarene, i izgleda da je ovo jedna od tih.

A ispod površine ključa od teško rešivih problema, evo tek nekih od njih: kako bi bilo koja kosovska vlada preživela gubitak severa koji je međunarodno priznat kao deo Kosova? Šta bi takva podela značila za opstanak Srba južno od Ibra (isto što je u Bosni značila za opstanak Srba izvan RS)? Da li je iko ozbiljno razmišljao o konsekvencama jednog ovakvog presedana na širem području bivše SFRJ?

Zadržimo se kod ovog poslednjeg. Dosadašnja politika tzv. međunarodne zajednice u celom procesu raspada Jugoslavije dosledno se držala jednog načela: nema promene granica. Može se menjati državno-pravni status nekog političkog entiteta, može federalna jedinica da postane samostalna država, ali samo u svojim “predratnim”, što bi se reklo “avnojevskim” granicama.

Izvan toga, od Triglava do Đevđelije nije bilo ni jednog santimetra bilo kakve “korekcije granica” po bilo kojem, kamoli po etničkom principu. Delimičan i možda brzoplet (zbog hitnosti zaustavljanja rata) presedan je napravljen u Bosni i Hercegovini, gde su veštačke, bez bilo kakvog istorijskog utemeljenja i doslovno “ni iz čega” (osim etničkog čišćenja) stvorene tvorevine zvane Republika Srpska i Federacija priznate kao legitimni subjekti, ali ipak samo unutar države Bosne i Hercegovine, bez državnog subjektiviteta, bez prava na otcepljenje.

Pa opet, iskustvo s tim je toliko traumatično (i toliko je duboko i trajno onesposobilo BiH da profunkcioniše kao “normalna” država) da je nejasno zašto bi iko želeo da ga ponavlja, na Kosovu ili bilo gde drugde. Kome još trebaju novi balkanski Dodici kad i s ovim jednim jedva izlazi na kraj? Realno govoreći, Republika Srpska je najrečitija moguća antireklama za bilo kakvu mogućnost da sever Kosova dobije pravo na samoopredeljenje ili barem sasvim izdvojen status unutar budućeg Kosova.

Priča o “razgraničenju” je, rekosmo, naglo buknula i isto je tako naglo ugašena, možda kao još jedan u nizu probnih balona. Utoliko nije nemoguće da će još koji put uskrsnuti tokom procesa “rešavanja kosovskog pitanja”. Ali su male, veoma male šanse da ikada postane išta više od retoričke magle, jer bi njeno ostvarenje “rešilo” jedan problem, a otvorilo hiljadu drugih.

Na Balkanu nema goreg rešenja od “etničkog razgraničenja” po principu “svakom svoje”, jer nema i neće biti konsenzusa oko tog bazičnog, banalnog pitanja – a šta je uopšte čije? Imati to neprestano na umu, znači biti političar, možda i državnik; zanemarivati to, znači biti plemenski vođa, i to plemena u nezaustavljivom opadanju i rasulu.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!