TEOFIL PANČIĆ: Mali oglas – kupujem opanke, broj 46

10 Oct 2014

Nasuvo: O referendumima i šovinizmima

Nezgodna su, ?ak i opasna stvar ti referendumi o nezavisnosti: umeju da vas ošinu ?ak i sa zadrškom od ?etvrt veka. Evo, pre neki dan je Dejan Jovi?, glavni analiti?ar u uredu predsednika Hrvatske Ive Josipovi?a, izgubio taj posao (poslodavac mu se uplašio mogu?eg negativnog odjeka pred izbore) zato što je u stru?nom zagreba?kom ?asopisu Politi?ka misao (?iji je urednik) napisao – ovde ga tek prepri?avam, a original ?ete lako na?i na internetu – kako je razlika izme?u nedavnog referenduma u Škotskoj i raznih (post)jugoslovenskih referenduma na temu nezavisnosti – sa izuzetkom onog crnogorskog iz 2006. – u tome što je škotski referendum proticao u stvarnoj demokratskoj atmosferi, gde je bilo sasvim normalno, opušteno i u svakom smislu re?i „nekažnjivo“ (ne samo sa pravnog, nego sa mnogo važnijeg društvenog stanovišta) glasati bilo „za“, bilo „protiv“.

Balkanski referendumi, uklju?uju?i i onaj u Hrvatskoj iz maja 1991, formalno su dakako bili demokratski, ali suštinski su bili duboko obeleženi atmosferom straha, paranoje, „nacionalne mobilizacije“ tj. militantnog „nacionalnog jedinstva“ u stalnoj potrazi za tu?inima i izdajnicima, kaže otprilike Jovi?. U to vreme, živeo sam u Zagrebu i se?am se dobro na šta je mirisao „?isti hrvatski zrak“, na referendumu nisam glasao, ali mogu da u svemu bitnom potvrdim ono što je o tome rekao otpušteni Josipovi?ev analiti?ar. Ovime ne izri?em nikakvu vrednosnu tvrdnju o „meritumu stvari“, dakle o samoj referendumskoj odluci i o nezavisnosti Hrvatske; stvari su do maja 1991. dotle doterale da ionako nije bilo druge realne opcije. Druga je stvar kako je do toga uopšte došlo, i da li je moralo do?i. Samo ho?u da kažem da je Jovi?eva tvrdnja u „atmosferskom“ smislu sasvim ta?na. Uostalom, treba uvek duboko sumnjati u svaki referendum u kojem nema ni mrvu, ali baš ni mrvu neizvesnosti oko kona?nog ishoda, a takvi su bili svi „naši“ nacionalni referendumi tokom procesa raspada Jugoslavije – opet, s izuzetkom crnogorskog (koji je pri?a za sebe).

Cela ta referendumska fertutma vra?a nas na prethodni nastavak ove rubrike. Kriti?ki tekst o jednom – po mom više puta sa svih strana savesno preispitanom uverenju – krajnje besmislenom i štetnom potezu jedne organizacije koja se di?i „vojvo?anskim“ predznakom, a koja se em smešno nadobudno, em bez ikakve politi?ke potrebe i rezona, izvolela uplitati u pitanja opstanka ili nestanka Ujedinjenog Kraljevstva drže?i stranu škotskih independista, izazvao je omanju oluju negativnih komentara, reakcija i slobodno-radikalnih izliva dražesne li?ne mržnje. U neku ruku, nije da to nisam o?ekivao, mada me je intenzitet lu?enja šovinisti?ke netrpeljivosti ipak pomalo iznenadio. To valjda dokazuje moju nepopravljivu naivnost (nelaskavo za nekoga u pedesetoj godini života), jer iskustva s takvim izlivima po mojoj glavi mi barem ne nedostaje; samo još nikako da se naviknem da oni dolaze i sa „ove“ strane, mada dolaze ve? duže vreme…

Bilo bi dobro da se oko jednog „žanrovski“ razjasnimo: ovo što sada ?itate nije nikakav polemi?ki odgovor oko merituma stvari, jer se tu nema šta dodati niti na šta odgovarati. Rekao sam što sam imao, na to je reagovala predsednica Vojvo?anskog kluba Branislava Kosti?, onako kako je znala i umela, ne demantuju?i baš ništa od izre?enog, naprotiv, dodatno podvla?e?i opravdanost moje intervencije. Ali tu nema prostora za bilo kakvu ljutnju, sasvim je normalno da osoba na toj poziciji odgovori na javnu kritiku, a normalno je i da ?e odgovoriti u skladu sa sopstvenim mogu?nostima. Zato je za mene ta stvar adaktirana, utoliko pre što je odgovor g?e Kosti?, mada isprazan, ipak najve?im delom uljudan i pristojan. Jedino nepristojno u njenom tekstu jeste bizarna tvrdnja da je moj tekst „nepristojan“: nije, nego samo jednim delom podvrgava potez VK satiri?kom tretmanu, onako kako sam prethodno ?inio stotinama, možda i hiljadama puta, nekim drugim akterima javne scene. U redu, mogu da razumem da „tretiranima“ to baš i ne prija, ali lek protiv toga ina?e postoji, deluje u sto odsto slu?ajeva, a sastoji se od dobre preventive: nemojte praviti gluposti, pa ne?ete ni biti podvrgnuti tretmanu kakav je u mojim tekstovima rezervisan za one koji govore ili ?ine gluposti. As simple as that. Kome se to ne dopada, mora?e nekako da nau?i da živi s tim.

Prava je „fešta“ ipak na drugom mestu, nešto niže, u infernu anonimnih komentara ispod mog teksta na sajtu Autonomije. O tome šta mislim o toksi?noj praksi anonimnog internetskog komentarisanja, i koliko ona neizbežno podsti?e najniže ljudske porive i najbednije ljudsko ponašanje, pisao sam više puta, koga zanima na?i ?e, ne želim da se ponavljam. Sve je to na?elno vredno prezrenja a nevredno trošenja vremena, i naj?eš?e to ni ne gledam, jer sam se dovoljno puta uverio da to ne služi baš ni?emu dobrom ni pametnom. Ipak, ovaj put sam se odlu?io za drugi pristup: pažljivo sam pratio komentare, pregledaju?i ih po 2-3 puta dnevno dok je moj tekst stajao na naslovnoj strani Autonomije. Moja je namera bila „istraživa?ka“: hteo sam da vidim koliko ovo pitanje može da provocira zrelu debatu, a koliko je u njoj, pak, potencijala za izazivanje šovinisti?kih, fašistoidnih ili otvoreno fašisti?kih izliva mržnje. Dakle, koliko fašizma ?e biti isprovocirano na ovaj na?in, da se poslužim ve? znamenitim pojmom ljubljanskog sociologa Rastka Mo?nika.

Rezultat je, bojim se, porazan. U najviše dva odgovora postoje tek tragovi, zameci pokušaja da se kriti?ki preispitaju moje teze; u brojnijima se, pak, komentatori obrušavaju na stvari kojih u mom tekstu uopšte nema, koje su ?ak svetlosnim godinama daleko od teme kojom sam se bavio (npr. „šetnja za Vojvodinu“, odnos VK sa DS etc.), ?emu se valjda nije ni ?uditi kad se neki od u?esnika u diskusiji nisu libili ni da ponosno priznaju da moj tekst uopšte nisu ni ?itali, što ih ne spre?ava da o njemu i o meni imaju mišljenje. Uopšte, arogancija brižno gajenog neznanja je ponekad antropološki fascinantna: jedan se komentator tako bio zapitao (mislim da su administratori sajta kasnije uklonili taj komentar, šteta) šta sam ja to uopšte ikada rekao ili napisao o pogubnosti „jogurt revolucije“, što je uistinu nadrealno: jedna bahata ignorancija koja se kanda ponosi samom sobom tako u nekoliko re?i prebriše dvadeset i kusur godina ne?ijeg rada i angažmana, i to javnog, ne pod pseudonimom… Dalje, ima tu i svih onih uobi?ajenih internetskih ludorija, pubertetskih pokušaja duhovitosti i trivijalnih infantilnih uvreda u stilu calling names (anaLizator, Serofil, Tadi?ofil, Monti Pajti?evac etc.), ali i to je suštinski nebitan folklor. Bitno je nešto drugo.

Postoji cela jedna serija komentara – ne jedan, ne dva – koji se bave li?noš?u autora teksta, to jest, ne li?noš?u kao takvom (to je još i u redu, ako se ne laže), nego o tome „ko“ je on, to jest, odakle je i gde živi. Ne vidim više na sajtu komentar potpisan sa Becejka, koji je o „slu?aju Pan?i?“ naprosto rekao: Jednom Srbijanac, uvek Srbijanac, ali zato i dalje vidim, recimo, da entitet potpisan kao Andjeo Cuvar govori o meni kao nekome ko je odavno pobeogradizovan i posrbijan?en i ?ija se svakodnevica vrti na relaciji Beograd-Zemun (da li me to Andjeo Cuvar prati, ili je samo vidovit?!), poru?uje mi se – onako „mikofo“ – jebala te srBIA, te da sam balkanski filozof, da Živim i radim u (a i ZA) Beogradu, pa se još i kaže: Tebi je tamo interes, i Nama je to savršeno jasno (zapazite taj dražesni, ni?im neizazvani plural!). „I pro?aja“, što bi rekao Basara, ima tu i Putina, i Madere i Zelenog venca… Izvesno Pravnik dodaje da To Beograd vrlo dobro zna i stoga ovakvi tekstovi nekoga koji se ve? mesecima trudi da poturi sesir tamo gde kaplje jer mu ne ide bas najbolje, iz ?ega proizilazi da grešni TP nije tek nekakav zabludeli pojedinac nego je svojevrsna metonimija – naprosto zato što, stvarno ili navodno, tamo stanuje! – celog ne?ega velikog i apstraktnog što se u ovoj vrsti šovinisti?ke uobrazilje naziva Beograd (kao što se u nekim drugim šovinisti?kim uobraziljama može nazivati, i naziva se, recimo, Zagreb, Sarajevo, London, Edinburg ili, uostalom, Novi Sad). Stanovito pan?evo sa prve linije odbrane ima ceo mikroesej kanibalske mržnje koji je šteta krnjiti i kompilirati, nego ga valja citirati u celini & celosti: teofil srBIJAn?i?, kao i sva ostala opan?arija, jedino može razumeti milosrdnog an?ela. to jest, ne razumedu oni ni to, al znadu da poslušaju… živela slobodna republika vojvodina. Izvesno Luka ima sasvim druga?iji pristup, bez uvreda i drugih kretenarija, ali je kona?an ishod naizgled pristojnog komentara zapravo isti, pošto se vrti u svetu tih istih šovinisti?kih stereotipa koji na ljude gledaju kolektivisti?ki, kroz (opet: stvarno ili navodno) mesto ro?enja, porekla ili stanovanja: ono „problem“ sa mojim „zastranjenjima“ opet ne vidi u meni kao autonomnom pojedincu koji ima svoja uverenja i sistem vrednosti, nego me „analizira“ kao primer vojvo?anskog Srbina koji živi u Beogradu, pa je – mada je, eto, dobronameran – podlegao izvesnim centralisti?kim sentimentima, a Vojvodinu vidi u iskrivljenom ogledalu i iz nekog neadekvatnog ugla, valjda zato što je ne gleda iz Sefkerina ili Vilova (gde je, evo vam ekskluzive, kao klinac ina?e upoznao ?varkovljevu babu, koja tad još nije imala ni 95). Paranoju „oklen si ti, mali“ sorte prirodno prati i ideološka paranoja, jer je fašistoidni svetonazor nemogu? bez nje: on mora da podeli svet po liniji naši-nji’ovi (glede porekla) i prijatelj-neprijatelj (glede uverenja), a prema onom drugom mora otvoriti ?etvore o?i, i onemogu?iti ga da „rovari“. Tako izvesno Pravnik oštro prekoreva i uredništvo Autonomije da treba da razmisle o placanju ovakvim trojanskim Konjima za pisanja putem kojih se (guess what) sprda i ponizava ideja i borba gradjanja Vojvodine za povratak otete autonomije.

Set vrednosti, politi?kih i civilizacijskih, koje ljude analiziraju i procenjuju isklju?ivo, dominantno ili u iole bitnoj meri kroz njihovu rasnu, versku, etni?ku ili zavi?ajnu pripadnost ima svoje standardno ime: fašizam. Šovinisti?ka podela ljudi na kolektivitete „nas“ i „njih“ ?eš?e sledi etni?ke podele, ali nije ni po ?emu nužno da bude tako. Postoji i geografski fašizam, i naj?eš?e se ispoljava kroz osobene forme malogra?anskog šovinizma, odnosno kroz uverenje nekih ljudi da su po ne?emu bolji (a naravno – nepravedno zakinuti, to je još jedan od konstitutivnih uslova malogra?anskog fašizma!) od nekih drugih ljudi zato što su, recimo, ro?eni ili žive na jednoj, a ne na drugoj obali neke reke.

Od ove vrste „optužbi“ nema dostojne odbrane, i zato se ni ne treba braniti. Zar ja sada da nekome objašnjavam – kao da se pravdam za nešto – jesam li ja „srbijan?i?“ ili „vojvo?an?i?“ i živim li u tom mrskom opan?arskom „Beogradu“ ili je možda i Novi Sad moja adresa? Pristati na to, bilo bi pasivno pristajanje na temeljnu logiku i kriterijume fašizma, kao ono kad besramni Velja Ili? „optuži“ Miroljuba Labusa da nije Srbin jer „kakvo mu je to prezime“, a onda smušeni Labus krene da poteže svoje drevno srpsko porodi?no korenje… Ili kao kad vas neko „optuži“ da ste homoseksualac a vi krenete da nabrajate žene s kojima ste spavali, umesto da ga oterate u 3LPM i kažete mu, ako ve? on mrzi pedere, da vam je izuzetna ?ast da budete peder, pa taman da niste nikad ni poljubili muškarca.

Bezbroj puta sam bio na sve zamislive – i nimalo metafori?ne – na?ine napadan, vre?an i pljuvan od (veliko)srpskih fašista, a nije ni da sa onima hrvatskima nemam izvesnih iskustava. Bivalo je i po internetu na tone mudraca koji su korene mojeg razvikanog „antisrpstva“ pronalazili u ?injenici da sam klju?ne godine odrastanja proveo baš u Zagrebu, kao što se sada analizira moja stvarna ili navodna aktuelna adresa, pa se iz nje analiti?ki suptilno, ko iz prkna, izvode dubokoumni zaklju?ci. Bivalo je, i još uvek ima, onih koji bi me na ulici „slali u Zagreb“. Ko zna, možda ?e se sada, bar u Vojvodini, pojaviti i oni koji ?e me „slati u Beograd“?

Verujem, dakle, da smo se odli?no razumeli. I da, još nešto: živeli opanci! Iskreno, nisam baš ljubitelj i nikada nisam ni pomislio da bih mogao da ih nosim, ali mislim da ?u ipak prvom prilikom kupiti jedan par i prošetati ih potezom Trg slobode-Zmaj Jovina-Dunavska. Ono što nervira šoviniste ne može biti pogrešno.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!