TEOFIL PANČIĆ: Logičan ishod truležnih procesa

28 Jun 2012

Demokrate nisu mogle sebi dopustiti taj luksuz da Dačiću prepuste vođenje vlade, makar i zato što je nejasno šta bi onda uopšte radio Boris Tadić

Ta?no jedanaest godina nakon što je Slobodan Miloševi? helikopterom preba?en u Sheveningen, odakle živ ne?e iza?i, njegov nekadašnji najbliži saradnik Ivica Da?i? postao je mandatar za sastavljanje nove vlade Srbije. I to ne zato što je pobedio na izborima (jer nije) nego zato što su svi drugi, a naro?ito demokrate, nekako uspeli da ih izgube.

Ako se ta vlada formira – a trenutno se ne vidi zašto ne bi bila formirana kad joj više ništa važno ne stoji na putu – možemo je mirno zvati i „Vidovdanska vlada“, uz svu pripadaju?u simboliku. Uostalom, Srbija nikako da se oslobodi tog simboli?nog Vidovdana ve? bar ?etvrt veka. A Ivica Da?i? nekako baš i ne deluje kao ?ovek koji bi imao interesa i motiva da taj pogubni kontinuitet prekine.

Postizborni ishod u Srbiji, dakle, sada ve? gotovo bez ikakve dileme, izgleda ovako: Tomislav Nikoli? predsednik, Ivica Da?i? premijer, Aleksandar Vu?i? vicepremijer. Da se sada probudi neko ko je pao u komu ?etvrtog oktobra 2000., pomislio bi da se u Srbiji u me?uvremenu nije dogodilo baš ništa – osim što je Miloševi? umro od starosti, u svojoj predsedni?koj vili, ali je ostavio zemlju u sigurnim rukama. I nije da ne bi bio u pravu, na jedan frustriraju?e uvrnut na?in: razume se da se u me?uvremenu svašta „dogodilo“ i svašta promenilo, ali ishod svega toga je pravljenje punog kruga, u kojem ve?ina vode?ih jaha?a apokalipse devedesetih danas ima ozbiljniju politi?ku težinu i legitimitet nego u grotesknim koliko i opasnim danima agonije Miloševi?evog režima, kada je izgledalo da se radi o likovima kojih ?emo se uskoro se?ati s mešavinom ironije i užasa, a svakako sre?ni što ih više nikada ne?emo videti i ?uti.

Na drugoj strani, svi oni koji su se borili protiv njih – u veoma širokom ideološkom dijapazonu od Vojislava Koštunice do ?edomira Jovanovi?a ili Nenada ?anka – odlaze u opoziciju, tamo gde su bili i devedesetih. Osim Mla?ana Dinki?a, naravno, no njegova je karijera vrsta politi?kog paranormalnog fenomena o kojem ?e se tek pisati, i to multidisciplinarno. Naravno, ako se bude imalo gde, u „orbanizovanoj“ postdemokratskoj Srbiji koja možda ovih dana nastaje na naše o?i.

Uzgred budi re?eno, ako se stvari budu razvijale u tom pravcu, pre ?e biti da ?e se srpski „Viktor Orban“ zvati Ivica nego da ?e se zvati Tomislav. Ironija sudbine? Ne, pre tek logi?an ishod truležnih „procesa dugog trajanja“. Osim toga, Viktor Orban, kakav je da je, jeste dobio ogromnu podršku ma?arskih bira?a na prethodnim izborima, što se za Nikoli?a, a kamoli za Da?i?a, nikako ne može re?i. Oni su se samo pokazali kao najmanje slabi – ta?nije: najmanje gadljivi – u ovoj majsko-junskoj promenadi „politi?kih slabi?a“ savremene Srbije.

Ima?emo verovatno više nego dovoljno vremena da u danima koji dolaze analiziramo i kako je i zašto došlo do ovog istorijskog obrata i „ko je kriv“, a naro?ito šta nam sada sledi i šta koji od aktera ove pri?e o?ekuje, a šta ?e dobiti.

Jedna od stvari koje ipak ne moraju da ?ekaju jeste i pitanje kako je mogu?e da predvodnik tek tre?eplasirane strana?ke ili koalicione liste dobija mandat za sastavljanje vlade, i gotovo je sigurno da ?e je sastaviti? Stvar je jednostavnija nego što na prvi pogled izgleda: ovakav ishod omogu?ila je pobeda Tomislava Nikoli?a na predsedni?kim izborima. Bez nje bi nova varijanta nekadašnje „crveno-crne koalicije“ bila de facto nemogu?a, ni sa Dinki?em ni bez njega. Kako sada samo otužno deluju sva ona nedostojna, tobože principijelna bajanja o potrebi „strateškog glasanja“, po sistemu „ako ?e Tadi? da pravi vladu, onda neka Nikoli? bude predsednik, radi ravnoteže“, i dakako ne bi li se onog zlog diktatora Tadi?a spre?ilo da uzurpira svu vlast… Naime, upravo je tesna, „strateškom“ apstinencijom omogu?ena Nikoli?eva pobeda bila onaj dubinski tektonski poreme?aj odnosa snaga koji je prirodno rezultirao Da?i?em kao premijerom.

Istina je da to nije moralo tako da se okon?a, ali je bilo ne samo sasvim mogu?e nego i dovoljno logi?no da tako bude. O tome je možda trebalo misliti na vreme, ali zašto bi se ovde o bilo ?emu mislilo na vreme i na?elno i ozbiljno i „sine ira et studio“, kada je lepše i lakše estradno izvikivati „parole što strašno zvu?e“ (Azra), uz sveopšte ?aršijsko tapšanje po ramenu?

Kako god, zašto je Ivici Da?i?u izgleda uspelo da posle izbora ostvari ono što na izborima nije neposredno zaradio – naime, da postane premijer? Stvar je u nekoj vrsti, nazovimo je tako, „simboli?ke matematike“. Naprednjaci su Nikoli?evom pobedom – i za njih same iznena?uju?om, kao što ve? poklon sa neo?ekivane strane ume da iznenadi ?oveka – ostvarili ogroman simboli?ki kapital i kona?no se potvrdili kao „nose?a“ stranka postdemokratske Srbije; otuda im mesto premijera nije neophodno za održivu koalicionu slagalicu, utoliko pre što u ovako sumornim okolnostima to mesto i nije nužno neka premija, nego je pre glavobolja i mogu?a politi?ka zamka za makar i srednjoro?no urnisanje karijere.

Pri tome, možda se ?ak smemo nadati i da eventualno postoji poneko u naprednja?kom vrhu ko je i sam svestan tragi?ne kadrovske insuficijentnosti Srpske napredne stranke, te neobi?ne politi?ke naplavine populisti?kog tipa, sastavljene od nekompetentnih „dobitnika tranzicije“ odozgo i nekompetentnih „gubitnika tranzicije“ u bazi. Na drugoj strani, demokrate nisu mogle sebi dopustiti taj luksuz da Da?i?u prepuste vo?enje vlade, makar i zato što je nejasno šta bi onda uopšte radio Boris Tadi??

Dakako, druga bi pri?a bila da je Tadi? dobio predsedni?ke izbore. Možda bi u takvoj konstelaciji Da?i? uspeo i od demokrata da ishoduje premijerski položaj, mada bi to bilo podjednako nezasluženo i kontraproduktivno, ali bi se „posmrtni“ ostaci „proevropske“ Srbije u tom slu?aju možda bar mogli nadati da bi Da?i? bio pod kakvim-takvim „nadzorom“ iz institucija. Ovako, to otpada: Da?i? je taj koji ?e nadzirati Srbiju, mnogo više nego ona njega. Nemojte ni sumnjati da on zna kako se to radi. A Aleksandar Vu?i?, njegov zamenik i kontrolor iz senke? Bolje da tu temu sada ni ne na?injemo. I za to ?e, slutim, biti dovoljno vremena i više nego dovoljno povoda.

Jedino što je danas nesumnjivo jeste da Srbiji treba polako ?estitati novu vladu u kojoj ?e dominirati i briljirati „stari“ ljudi, „stari“ u politi?kom smislu, jer ih se predobro se?amo iz sumornog i sramnog vremena kada je Srbija pokušavala da nekako odleti s mati?ne planete u nekom misterioznom „nebeskom“ pravcu, a ovi joj u tome aktivno pomagali. Onaj Vidovdan od pre jedanaest godina izgledao je kao simboli?ki kraj te epohe. Ovaj današnji može da izgleda kao njeno povampirenje.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!