TEOFIL PANČIĆ: Kultura srbovanja, ili: odbranimo manjinska prava većine

07 Oct 2016

Nasuvo: Štatkićevština kao civilizacijska mera

Ako želiš da saznaš nešto o politi?kom, ideološkom, svetonazornom profilu nekih novina – pogledaj njihovu kulturnu rubriku: tamo piše sve što treba da znaš. Ako neke novine, pak, nemaju kulturnu rubriku – danas je takvo nešto više nego mogu?e – i to je tako?e jedna vrsta politi?ke poruke. Poruka glasi: „ne živimo od vaše pismenosti, pa je i ne negujemo, nego od vaše nepismenosti, pa ?emo u?initi sve da je unapredimo.“

Isto je tako i s politi?kim vlastima: pogledaj njihovu kulturnu politiku, i sazna?eš sve o njima što je zaista važno. „Kulturna rubrika“ jedne vlade njeno je politi?ko, moralno, civilizacijsko ogledalo. Ostalo je pena dana, kolekcija lako zamenjivih dnevnih floskula.

Nova pokrajinska vlast u Vojvodini donosi i novu kulturpolitik, i jasno obznanjuje radikalan diskontinuitet s dosadašnjom. Ne manifestuje se to tek promptnim smenama na ?elu prakti?no svih kulturnih institucija koje su pod nadležnoš?u Pokrajine, što bi neki površni posmatra? olako otpisao kao rutinsku „smenu kadrova“ u duhu naše poslovi?ne partokratije, tj. ?uvenog „sjaši Kurta da uzjaši Murta“, i što po sebi jeste zazorno ali ne baš i opasno, više je nekako tugaljivo. Ovo ?emu prisustvujemo je, kažem, sasvim druga i mnogo dalekosežnija stvar – barem u pokušaju, je li – i moglo bi se nazvati promena paradigme.

Dobro, kakva promena i u kom pravcu? Ne treba da o tome naga?amo i improvizujemo pa da nas neko optuži da nešto insinuiramo, nego treba najnadležnijeg ?oveka samo pustiti da pri?a, i sve ?e nam se samo kazati. Tako je Miroslav Štatki?, novi pokrajinski sekretar za kulturu, u opširnom intervjuu Dnevniku lepo objasnio šta nam to, na kulturno-identitetskom planu, donosi nova vlast u Vojvodini.

Kaže tako Štatki? da je njegov sekretarijat nameran da unapredi sve mogu?e standarde za podršku izdava?koj i ostalim strateškim delatnostima u kulturi, i to po „jasnim i isklju?ivo umetni?kim kriterijumima, mnogo višim od onih koji su važili do sada“. Evo sam se sav prijatno naježio pred Renesansom koja nas ?eka, tri puta „ura!“ za Sekretara i Sekretarijat i blažene one koji su ga zasekretarisali! Visoki kriterijumi, kreativni elitizam, vau! Zar nije baš to ono što nam treba? Me?utim, nastavak Štatki?evog kazivanja glasi ovako: „I u jednom, rekao bih, potpuno novom okviru, sa jednim novim usmerenjenm, a to je svojevrsna reafirmacija srpskog kulturnog identiteta u Vojvodini. Jer, zar nije baš ovaj deo našeg nacionalnog korpusa, naro?ito u 19. veku, ali i docnije, bio temelj gotovo celokupnog srpskog kulturnog, pa i nacionalnog identiteta? I zar nije, decenijama, u našoj Pokrajini najviše zanemarivan upravo kulturni identitet ve?inskog, srpskog naroda? Jeste i to je jedno neprirodno stanje (zar nije i nedostatak zareza iza „jeste“ tako?e jezi?ki neprirodno stanje, ali zašto bi srBske patriote morale još i da znaju srpski jezik, zar nije dovoljno da ga naprosto vole? – op. T.P.), to je svojevrstan, vešta?ki napravljen paradoks, koji prosto ne može da traje.“

Ako po?emo od pomalo, doduše, klimave pretpostavke da Štatki? ima punu kontrolu nad smislom i implikacijama nizova re?i koje izgovara, moramo da se zapitamo šta one zapravo zna?e, to jest, koje su im društvene konsekvence. Pitanja koja se otvaraju ima poprili?no, a najvažnija me?u njima su, recimo, ova: Šta je to „kultura ve?inskog naroda“ (ili bilo kojeg naroda), kako se ona definiše, gde, kako i ko povla?i granicu izme?u te i neke druge kulture; ko, potom, može da privileguje ili diskriminiše „kulturu naroda“, kojeg god bilo, i kako se to manifestuje, da ne kažem dokazuje? Konkretnije: šta je u Vojvodini „kultura ve?inskog naroda“ (ergo, srpskog)? Da li „narod“ piše romane, komponuje simfonije, igra u pozorištu? Dakle, da li je to roman Slobodana Tišme, zbirka pesama Vojislava Despotova, izložba Tadije Jani?i?a, film Brankice Draškovi? ili Želimira Žilnika, Urbanova Koštana u Subotici i Mladenovi?eva u Novom Sadu, album Obojenog programa? Nema sumnje da ta dela nastaju na srpskom jeziku, bez obzira jesu li njihovi autori „uknjiženi“ kao pripadnici „ve?inskog naroda“ (a nešto mi govori da mahom jesu). I sad, ako je sve to sastavni deo srpske kulture, pardon, „kulture ve?inskog naroda“, a ne vidim kako bi se to moglo osporiti, bilo bi lepo ?uti kako je to ta kultura bila zanemarena, diskriminisana, obespravljena? Uostalom, u ime koga ili ?ega drugog? Zar zbog ono malo „manjinske“ produkcije, uglavnom svedene na otužni folklor i poneku ubogu sveš?icu? Teško. Nemogu?e je da ?ak i mislilac Štatki?evog kova misli na to. Pa dobro, na šta onda misli, pod bar formalno tvrdom pretpostavkom da bi neko ko je ni manje ni više nego pokrajinski sekretar za kulturu morao ne samo umeti da misli nego i ta?no razaznati i definisati na šta to konkretno misli dok misli, o ?emu konkretno govori dok govori?

Od njega i srodnih, me?utim, konsekventne definicije sopstvenog stanovišta ne?ete ?uti, što zato jer nisu kadri, što zato jer više vole da ostanu nedore?ene, bar polusvesni zazornosti konsekvenci sopstvene pozicije. Naime, fantazam „identitetske ugroženosti ve?ine“ (npr. belaca u SAD, hriš?ana po Evropi, Hrvata i katolika u Hrvatskoj, Srba u Srbiji/Vojvodini etc.) tipi?no je retori?ko sredstvo tvrde, neretko upravo ekstremne desnice, omiljena figura ili trop populista koji cini?no manipulišu strahovima, predrasudama i frustracijama pretpostavljene konformizovane ve?ine (manje je bitno da li te predrasude i li?no zaista dele ili se samo poigravaju njima kao sredstvom). To je bazi?no ista pri?a koju pri?a Tramp u Americi, Marin le Pen u Francuskoj, AfD u Nema?koj, Putin u Rusiji, Erdogan u Turskoj, Orban u Ma?arskoj, HDZ u Hrvatskoj itd: demagoški narativ o tome kako je „ve?ina obespravljena u ro?enoj zemlji“, pa sad „treba da povrati svoje dostojanstvo“. Stvarnost s tom pri?om nema veze, ali ova vrsta politike ionako je bazirana na post?injeni?noj osnovi, ona svesno manipuliše izvitoperenim samopoimanjem svetine – a to samopoimanje istovremeno i kreira i oportunisti?ki jaše na tom talasu.

Sve to, opet, ne zna?i da Štatki? ne misli ni na šta, da pri?a da mu pro?e vreme. Ne, ta pri?a i te kako ima supstancu, i to tvrdo ideološku. Kada se on žali na po sebi imaginarnu zanemarenost „ve?inske“ (srpske, dakle) kulture u Vojvodini upravo u periodima u kojima njome nisu vladali srpski nacionalisti (dakle, u socijalizmu u vreme tzv. autonomaša, a u sadašnjosti u vreme demokrata, ligaša etc.), on zapravo govori o, nazovimo je tako, srbuju?oj kulturi, kao jedinom validnom sinonimu za srpsku kulturu. E, zato roman jednog ili drugog Tišme, film Žilnika ili pesma Despotova ili Kebre nisu „srpski“ jer ne srbuju. Nacionalizam svodi kulturni identitet na njegov najbanalniji mogu?i nivo, a kulturnu produkciju na nižerazredno „rodoljuba?ko“ sme?e koje je još Sterija smestio u odgovaraju?i kontejner, estetski i eti?ki bezvredno, ono koje je bliže i srodnije pompeznom varvarskom samoobožavanju nego bilo ?emu drugom. I to je ono što je Vojvodina, bila toga svesna ili ne, izabrala onog trenutka kad je dopustila da joj štatki?evština, baš kao i devedesetih, bude civilizacijska mera. Dakako, kako je izabrala tako ?e joj i biti, a i svima nama s njom.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!