TEOFIL PANČIĆ: Kratka pamet i uši od kenjca

25 Sep 2017

Nasuvo: Tipovi iz najgorih noćnih mora i mi, rođeni gubitnici

Jednom davno, pre tačno sedamnaest godina, osvanuo je 25. septembar 2000. Slobodan Milošević je prethodne večeri izgubio predsedničke izbore. Neće to priznati, gicaće se, koprcaće se i džilitaće se još tačno deset dana, a onda će 5. oktobra biti najuren govnjivim motkama u najavi. Što je mnogo bolja sudbina nego što je realno zaradio.

E sad, ako se sećate sebe iz tog dana, ako ste – kao autor ovog teksta – dovoljno matori da ste i tada bili „političko biće“, zamislite da vam je neko tada rekao da će na isti taj dan, 25. septembra, ali sedamnaest godina kasnije, stanje stvari biti ovakvo: glavni i odgovorni urednik Večernjih Novosti (u delimičnom državnom vlasništvu) biće Milorad Vučelić; B92 neće više postojati ni kao radio ni kao televizija; Željko će Mitrović biti magnat nad magnatima, a smrduckavi Pink iz devedesetih mila majka za radioaktivni Pink iz 2017; niz najboljih nezavisnih medija ili će propasti ili se pretvoriti u sopstvene senke, ako ne i karikature; Aleksandar Vulin („kao metafora“) neće biti zaboravljeni pajac iz jednog davnog sramnog vremena nego bahati ministar već-bilo-čega, i ležerno će objašnjavati kako je u zemlju unosio devet po devet hiljada evra od darežljive ženine tetke iz Kanade, i tako jedno dvadeset i dva puta? Verovatno biste osetili kako vam rastu magareće uši.

Sedamnaest godina kasnije, biće da su nam svima ponarasla ta golema ušesa od kenjca, ali izgleda da u međuvremenu nismo smislili ništa bolje nego da se uhvatimo za njih pa da igramo. Ili, drukčije rečeno, da se lepo slikamo s njima – to se danas zove selfie – dok nas tipovi iz naših najgorih noćnih mora gledaju s posprdnim sažaljenjem, kao rođene gubitnike.

I nije da nemaju pravo. Jer, to što su oni to što jesu i tamo gde jesu, mnogo je više naša krivica nego njihova zasluga. Društvo u kojem su vulini vrh, a ne dno, duboko je bolesno. Država kojoj je izabrani predsednik i od mase nesrećnih i neznavenih obožavani lider (nemojte se zavaravati da nije tako) neko poput Aleksandra Vučića, osuđeno je na truležno tavorenje u besmislu i patnji. I tu je besprizivnu osudu izreklo samom sebi, niko mu drugi nije kriv.

Ta i takva država, to i takvo društvo, poslalo je takvog Vučića, i njegovog baštenskog patuljka Dačića, u Njujork, da se malo promuvaju u društvu svetskih lidera. I šta je uradio Dačić? S leđa noknuo sedećeg Donalda Trampa po ramenu, da mu pokaže naslovne strane skrnavih srpskih tabloida koji su slavili njegovu, Trampovu, pobedu na izborima. Iz čega bi Tramp imao da zaključi da su i Srbi, baš kao Poljaci intelektualno limitiranog gnoma Kačinjskog, cool guys, i da bi bilo lepo posetiti tu njihovu simpatičnu pripizdinu, i overiti njihove squaw. Ne znam šta bih rekao, ne znam treba li išta reći? Samo obratite pažnju na ovo: Dačić je bezbeli od kuće nosao te naslovne strane, nisu mu se mogle volšebno stvoriti u rukama, on je, dakle, vidra jedna, unapred smislio da startuje predsednika SAD (pa makar to bio i Tramp) na ovaj razoružavajuće džulovski način. Ni to mu nije bilo dosta: sad priča da su on i Tramp ionako stari ortaci, pa je zato bio tako familijaran. Valjda su zajedno bekrijali po Žitorađi.

Mada, to još nije ništa u poređenju s Vučićevim zaumnim hvalisanjem da se s Trampom na prijemu „rukovao četiri puta“ i da je imao prilike da razgovara s njim „više i duže od bilo koga drugog“. Osim što je samo po sebi infantilno i neukusno, to za razgovor je i je evidentna laž: s obzirom da fond reči engleskog (ili bilo kojeg drugog) jezika kojima raspolaže Donald Tramp ne prelazi dve-tri stotine, s njim je nemoguće razgovarati duže od 26 sekundi a da razgovor ne počne da se ponavlja.

Ipak, ovo navodno serijsko rukovanje mi je još zanimljivije. Možete li zamisliti situaciju u kojoj se rukujete s nekim četiri puta u toku iste večeri? Jedino neverovatnije od toga je sama činjenica da se neko time još i hvali. Da meni neko priđe drugi put da se rukujemo, još bih i pomislio da je rasejan, ali treći put bih neminovno zaključio da imam posla sa sociopatom i manijakom ili nečim sličnim; posle četvrtog puta bih, naravno, pozvao obezbeđenje. Četvorostruko večernje rukovanje, to je scena dostojna skeča iz klasične montipajtonovske produkcije: recimo, Džon Kliz i Teri Džons, u svečanim toaletama, rukuju se jedared, pa dvared, pa trired… pri četvrtom rukovanju u skeč upada Greem Čepmen u uniformi podnarednika i štapom rasteruje glumce govoreći da je „the sketch became too silly“. Izgleda da je svet, s naglaskom na neke predsednike država, dosta oglupeo od montipajtonovskih vremena.

Ako vam, što bi rekao Vučić, „ništa nije smešno“, razumem vas i predobro. Ove gotovo pa nasumično probrane ilustracijice jednog dubokog (i tužnog, i otužnog) pada gotovo da i nemaju poentu, jer im, strogo govoreći, nije neophodna, jer govore samima sobom, makar onima koji umeju da čitaju znakove vremena. Šta nam je drugo preostalo? U društvu koje je razne forme magarećeg političkog ponašanja usvojilo kao standard, razumljivo je, štaviše neizbežno, da oni s najdužim ušima i najkraćom pameću budu hvalisavo raznjakani predvodnici.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!