TEOFIL PANČIĆ: Krajišnik Tomislav

14 Jan 2017

Tomislav Nikolić je naglašeno javno i uz počasti primio Momčila Krajišnika, građanina susedne Bosne i Hercegovine, skromnog penzionera, predstavljenog javnosti kao predstavnika nekakve „Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“

Kada bi kič boleo, ovih bi dana mnogi jaukali; najjači bi krici dopirali iz Banjaluke, najvećeg grada u zapadnom delu Bosne i Hercegovine, ali bogme bi se orilo i sa mnogih beogradskiih adresa, pa tako i sa Andrićevog venca.

Tamo je, naime, zgrada Predsedništva Srbije, a u predsedništvu, logično, stoluje predsednik, a predsednik je, logično ili možda ipak ne, Tomislav Nikolić, a Nikolić je – to je tek logično, mada možda nije i normalno – naglašeno javno i uz počasti primio Momčila Krajišnika, građanina susedne Bosne i Hercegovine, skromnog penzionera, predstavljenog javnosti kao predstavnika nekakve „Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“.

Priznajem da nisam odmah shvatio taj naziv. Isprva mi je delovalo kao ime nekog umetničkog udruženja, znate već kako po našim tužnim provincijama patetično zovu umetnike – „stvaraoci“. Mada mi nije bilo jasno kojom li se to umetničkom delatnošću bavi Momčilo Krajišnik.

Onda sam se ipak dosetio: ah da, najupečatljivije delo u opusu narečenog Krajišnika upravo je sama – Republika Srpska. Toliko je to jako i nezaboravno delo, i toliko se Krajišnik u tom stvaranju i stvaralaštvu istakao da je Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji valorizovao njegov doprinos kolektivnom umetničkom činu pravosnažnom presudom na dvadeset godina zatvora zbog ratnih zločina.

I nije to, da vam kažem, ništa čudno: nama koji se dobro sećamo tih vremena i tih doprinosa, Krajišnikove partiture u krvavoj epopeji bosanskog rata ostaju nezaboravne. Doduše, ni solo i horske deonice Tomislava Nikolića nismo zaboravili, mada je ovaj nastupao sa nešto bezbednije udaljenosti – bezbednije po sebe, ne i po žrtve tih vremena, da se razumemo.

Kako god bilo, Krajišnik je kaznu odslužio (uz prigodan popust) i sada je slobodan građanin (Bosne i Hercegovine). Za razliku od njega, Tomislav Nikolić nije ničim i nikako kažnjen za svoj „umetnički“ opus iz devedesetih – a izražavali su se u sličnom žanru – naprotiv, pre će biti da je nagrađen, na razne načine, naposletku i mestom predsednika jedne države, inače dovoljno stare da njeni „stvaraoci“ odavno nisu među živima i ne mogu da formiraju udruženja.

O čemu li su razgovarali stari znanci, vredni pregaoci i stvaraoci Nikolić i Krajišnik? Pitanje je, dakako, retoričko, jer zapravo nije nimalo važno da se na njega dobije odgovor, pošto je to jedan od onih susreta čija se sva simbolička vrednost iscrpljuje u samoj činjenici da su se uopšte dogodili.

Nisu se njih dvojica našli i uslikali da bi nešto rekli, jedan drugome ili svima nama, nego da bi sam taj susret govorio u ime obojice, kao i u ime jedne politike i jedne ideologije koju obojica ispovedaju, i juče i danas, a bogme, vidimo, i sutra će, ako bude sreće. Oni su, dakle, već samima sobom – poruka. I valja je ispravno razumeti, naročito u kontekstu cele ove parade nacionalističkog pijanstva i kiča oko tzv. Dana Republike Srpske.

Ne susreću se predsednici država sa licima osuđivanim za ratne zločine tek tako i bez simboličkog naboja. Naprotiv, takvi su susreti (bar u manje živopisnim državama i kod manje živopisnih predsednika) noćna mora svakog protokola, oni se izbegavaju po svaku cenu jer se smatra da bi mogli da „kontaminiraju“ političku auru državnika i neosuđivanog lica, osim u jednom slučaju: da se baš to i želi.

To jest, da je smisao susreta da se baš podvuče zajedništvo u famoznom „stvaralaštvu“ koje je, eto, doduše rezultiralo i izvesnim nemilim zločinima, ponekim omanjim genocidom i ovećim etničkim čišćenjem epskih dimenzija (praćenim svakom zamislivom formom lupeštva i nečoveštva), ali šta da se radi, stvaranje zahteva žrtve. Živi i stvarni ljudi se tu tretiraju kao neka vrsta potrošnog materijala za „delo“.

Tomislav Nikolić tako privodi kraju svoj mandat u društvu u kojem je i započeo neslavnu i suvišnu političku karijeru, zamislivu i moguću samo u smutnim vremenima u kakvim na površinu isplivavaju „stvaraoci“ poput Krajišnika. I ako ćemo pravo, dobro oni stoje jedan drugom, nema tu nikakvog nesklada.

Hoće li zaslužni i iskusni „Krajišnik“ Nikolić iskamčiti priliku da trči i za drugi predsednički mandat još nije jasno, ali naposletku zavisi samo od procene i od političkih potreba njegovog političkog posinka, premijera Aleksandra Vučića. U tom mu kontekstu grljenje i ljubljenje s osuđenim ratnim zločincem možda neće koristiti, ali mu neće nužno ni škoditi, jer suštinska razlika između njih dvojice po ovim pitanjima postoji samo u prenapregnutoj mašti jednog dela lično zainteresovanih političkih kibicera, i nigde drugde.

Jeste, Vučić se predostrožno sklonio čak u Indiju da ne bi mogao da prisustvuje – kamoli da demonstrativno odsustvuje – celom tom nimalo naivnom niti bezopasnom paradiranju po Banjaluci (sve sa džepnim atomskim bombma i pijačarski lukavim basnicama o zmijama koje se veru uz drvo), ali je isto tako tamo poslao svoje najbliže i najpoverljivije saradnike, pa ni to nije bilo dosta, nego su se oni još i javno isticali pričajući kako bi i on sigurno bio tamo, samo da nije morao, siromah, da čak po dalekom Gudžaratu trči za investicijama.

Što mu je, inače, omiljena politička aktivnost otkad se ne bavi „stvaralaštvom“ preko Drine. Besposlen u tim praktičnim stvarima, Nikolić i dalje radije upražnjava stari hobi. Zajedno su dobitna kombinacija: dve strane istog novčića.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!