TEOFIL PANČIĆ: Kad se Beli zašarene

21 Apr 2016

Nasuvo: Vrdalame i fanatični čistunci promašene stvari

Ne znam, možda „nije trenutak“, ali ne mogu odoleti da se, tri-četiri dana pred ove Uzurpatorovom samovoljom i sebičnom potrebom veštački izazvane izbore, ne pozabavim najnovijim zapletima u čudesnom svetu nekadašnjih „belih listića“, sada zatečenih u raskoraku i u teškoj, košmarnoj dilemi kako da se postave u nedelju, pošto tadašnjeg „fronta“ koji ih je nadimao ponosom i detinjastim osećanjem Značaja i (moral-policajne) Misije više nema, a turobna stvarnost Vučićeve Srbije iz 2016. pritisla im je (kao i svima nama) obe plećke, s tim da u njoj oni i sami imaju bar pasivnog udela (mada bi, osim retkih izuzetaka, radije dali da ih oderu naživo nego što bi to priznali), pa im zaista nije lako.

Povela se, dakle, polemika, uglavnom na Peščaniku, oko toga šta sada raditi sa svojim tadašnjim belim glasom: sačuvati njegovu gordu devičansku belinu, ili ga ipak ofarbati – u žuto, u crveno, u zeleno, kako već ko. Mahom, gle, u žuto, to jest u onu istu boju od koje su tada bežali kao onaj poslovični đavo od tamjana.

Vesna Pešić, možda i najzvučnije ime među prvosveštenicima „belih listića“, već duže vreme objašnjava zašto više ne podržava čiča Gliša-strategiju, i čini to (mislim, objašnjavanje) razložno i argumentovano, a i u dobrom smislu reči politički strastveno i sociološki lucidno, baš kao ona Vesna Pešić koja nam je imponovala devedesetih, ako nije previše samodopadno od mene da to kažem baš ovim povodom. Zašto samodopadno? Zato što sam, čitajući tekst Vesne P, imao snažan dojam, svega mi, kao da čitam svoj sopstveni tekst – ali od pre četiri godine. Baš tako nekako sam pisao tada, praćen horskim zviždukom Belih. A tajming je, bojim se, bitna stvar u životu, pa i u politici.

Kako god, šta je tako interesantno s tom polemikom? Pa šta znam, eto, paradoksalno je, pomalo i zabavno, a svakako poučno, kakav je tu „raspored snaga“. Naime, sve što u skorije vreme na tu temu kažu Vesna Pešić, njena imenjakinja i još poneka vedeta „belih listića“ iz 2012. savršeno je razložno i moglo bi se preporučiti kao primer ozbiljnog promišljanja političkih fenomena, a ujedno i odgovornog građanskog ponašanja – rekao bih čak patriotizma, da tu reč fašisti raznih boja (sve do ovih malograđanskih postfašista i licenciranih licemera na rentiranje, a koji uzduž i popreko Ljiljine Politike unjkavo propovedaju o pošasti „autošovinizma“) nisu kidnapovali i obeščastili. Jedino što je beznadežno okasnelo, ali hajde sad, ne vredi više naricati nad tim. Drugo je nešto meni tu zanimljivo.

Svaki društveni trend, svaka organizovana inicijativa, ima svoje predvodnike, regrutovane iz društvene elite (koja ima i ugled i medijsku vidljivost), te one koji se povedu za njima, ili ih se na taj način bar ohrabri da nisu usamljeni u svojim idejama i naumima. Ovi koji su bili vodeći glasovi „belih listića“ danas ili polueksplicitno priznaju da je to bila greška (Vesna Pešić), ili gledaju da izbegnu rezolutno izjašnjavanje na tu temu koliko je god moguće, nadajući se kanda da ćemo svi zaboraviti šta je bilo (Srbijanka Turajlić?), ili su i danas baš ganutljivo ponosni na to što su nam Sve Ovo nakačili na vrat (Vladimir Pavićević), ali u svakom slučaju ne nameravaju da se više igraju na taj način, nego kažu da je sada došlo vreme da se glasa, ne zato što imamo idealne opcije na raspolaganju, nego zato što se, gle, valja čupati iz ovog čuda, u koje bog zna kako smo, je li, uopšte upali. I ja se, šta ću, slažem s njima, jer je sada zaista najvažnije šta svi zajedno možemo da učinimo da se iskobeljamo; doduše, držim da realno sada možemo da učinimo još jako malo, ali daj da se radi što se može. Međutim, gle, takvi stavovi Vesne i ostalih nailaze na oštro, neretko čak ogorčeno protivljenje! A od koga? Pa, upravo od onih koji su im se onomad veselo pridružili u belolistićarenju, s tim da su pri toj ideji ostali, ili čak i ako nisu, ne bi se baš složili s načinom na koji se od belih listića odustaje.

Otkud sad to? Pravo da vam kažem, ima u tome i udela jednog starog psihološkog fenomena. Poznata je to pojava: stvorite nešto, možda dobro a možda i pogrešno, pa vas to posle nekog vremena prođe, a onda se oni neki naloženi građani koji su u to što ste (možda i glupom greškom) stvorili stoodstotno poverovali s dirljivom doslovnošću i iskrenošću diletanata, osete izneverenim i izdanim vašim „skretanjem s kursa“ – kursa koji ste, eto vraga, baš vi uopšte izmislili… Nešto kao kad Marksa pravednici optuže da nije pravoverni marksista. Melodrama s oblikom tragične farse, eto to je žanr. Ima tu i suza, i preklinjanja, i histerično cilikavih optužbi za preverstvo… Ali ako se uozbiljimo, šta zapravo vidimo? To što ti ucveljeni anonimusi ispisuju ovih dana na jednom je nivou gomila bednih floskula nedostojnih inteligentnijeg bića, ali na drugom nivou je i neophodan reminder: ta, nisu oni to sami sročili, oni samo reprodukuju obrazac koji su pre četiri godine čuli, pa im se trajno „ulubio u mozak“. Ne bi oni tu ništa dirali… Drugim rečima, mada kroz masu nepodnošljivog brbljanja, Vesnini polemički suparnici postavljaju jedno sasvim relevantno, čak suštinsko pitanje: objasnite nam malo bolje zašto mislite da je sada u redu glasati za nešto za šta pre četiri godine nije bilo u redu glasati?

Sa druge strane stiže odgovor koji u najmanju ruku ne zadovoljava, jer nije konsekventan, ako hoćete jer nije iskren; taj odgovor pokušava da dokaže nedokazivo, koristeći se prozirnim manipulativnim tenikama tipa „pre četiri godine Ovi su bili kakani pa smo ih kaznili, a sada su se pročistili, pa ćemo da ih nagradimo“. To je nonsens, mambo-džambo, retoričko Ništa s mašnicom. Dosledni belolistićari su fundamentalno u krivu oko merituma stvari, ali u obračunu s bivšim saborcima imaju savršen point: prokazuju ih kao neodgovorne vrdalame. Jer, naime, puka je istina da je argumentacija i za i protiv glasanja za „demokratske opcije“ bila podjednako validna pre četiri godine koliko i danas; razlika je samo u tome što je tada glasanje moglo bitno uticati na stvari (tako što je moglo, A NIJE, sprečiti povratak zlikovaca iz devedesetih na vlast), dok je danas samo jedna mala, jedva utešna, kontrola neizrecive štete. Treba, dakle, i to znati, mada uz važnu napomenu da su u stvarnom životu vrdalame svakako podnošljivije od fanatičnih čistunaca neke sasvim promašene stvari.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!