TEOFIL PANČIĆ: Jonuz Dodik i ostala rodbina

03 May 2017

Nasuvo: Imitator Musliu

U Makedoniji haos i makljaža, u Bosni se ne zna ko pije a ko plaća, u Hrvatskoj divljaju ustaše a vlada samo što nije pala, u Crnu Goru stiže zla NATO babaroga, što izaziva raskol; ukratko – sva sreća da Balkan ima Srbiju, jezgro i sidro stabilnosti, inače, ko zna šta bi bilo.

Okej, nije sve ovo baš tako, osim u čarobnom svetu Vulina, Dačića i ostalih baštenskih patuljaka iz Vučićeve kolekcije, ali morate priznati da dobro zvuči. Ipak, ima i jedan koji kvari ovu idilu, a taj živi čak dole u Bujanovcu, zove se Jonuz Musliu, i predsednik je nečega što se zove Albansko nacionalno veće. E, taj Musliu, koji je građanin i državljanin Republike Srbije i koji, kako neko reče, „prima platu od Srbije“, pre neki je dan blagoizvoleo izjaviti – i time oterati širok dijapazon profesionalnih patriota u težak amok – kako je „njegov predsednik Edi Rama“ (dakle, predsednik jedne druge države, Republike Albanije), da ga „ne interesuje to što na svim dokumentima piše da živi u Republici Srbiji“, a da je tzv. Preševska dolina „Istočno Kosovo“, a Kosovo je nezavisno, i treba da se ujedini s Albanijom. Drugim rečima, da Bujanovac, Preševo i Medveđa, sve s njim, građaninom Musliuom, ionako nisu u Srbiji i ne pripadaju Srbiji, nego nekoj ujedinjenoj svealbanskoj tvorevini. I da je to tako normalno i da on uopšte ne vidi u čemu bi tu bio neki možebitni problem. Tako otprilike, a koga zanima, može da se obavesti o detaljima.

Nesrećni Musliu jedan je tipičan balkanski politikantski svat: nagledali smo se i naslušali takvih ober-patriota, „kraljeva ujedinitelja“ i dobrovoljnih davalaca tuđe krvi koliko hoćeš. U taj otužni žanr ovaj bornirani palanački mislilac nije uneo ni najmanju novinu, samo je verno oponašao jedan stereotip. Otuda je on krajnje nezanimljiv, treba ga tek notirati i adaktirati. Mnogo su zanimljivije moralističko-ibretno-histerične reakcije koje je izazvao u visokim beogradskim salonima vlasti i (svete) masti. Vučići, Dačići, Vulini i ostali tankoćutni hipici, notorni ljubitelji mira u svetu, očajno krše prste nad Musliuovim nacionalističkim, separatističkim, velikoalbanskim bezobrazlukom, dvojeći da li da ga ‘apse, ili da ga ipsk ne ‘apse, jer, eto, jeste da je zaslužio pakovanje u buvaru, ali zašto da od njega prave mučenika? Mada, pridodaje Dačić, u svakoj drugoj državi bi ga uhapsilo… Hm, Dačić i ekipa „svaku drugu državu“ zamišljaju tačno kako zamišljaju i francusko sudstvo, ali dobro sad. To još i nije najgore.

Aleksandar Vučić, pomalo sanjiv, s očima izvan svakog zla, kaže kako bi „visio u Briselu da je izjavio nešto takvo o ujedinjenju svih Srba“, a vaskolika srpska štampa to prenosi mrtva ozbiljna, kao da smo baš svi na nekim teškim travkama-zaboravkama. Istina je da Vučić poslednjih godina ne govori takve stvari, ali šta je taj isti Vučić (a s njim i sva druga radikalska, a bogme i socijalistička kamarila) izjavljivao svakog bogovetnog dana u prethodnih dvadeset godina nego baš to isto što i nesrećni Musliu, ali dakako u srpskoj varijanti? I bogme se i nisu zaustavili samo na izjavljivanju, nego su i te kako i terenski radili na tome, o čemu svedoče poharana Bosna i delovi Hrvatske u devedesetim, i dugoročno kontaminirano stanje na celom eksjugoslovenskom prostoru. Otuda je njihovo ritualno padanje u nesvest nad Musliuovim budalaštinama uzoran primer visoko odnegovanog licemerja, „ruganje kotla loncu“, sprdnja sa svakom verodostojnošću u politici.

Osim toga, ima tu još jedna stvar. U srpskoj i balkanskoj politici postoji i faktor koji se zove Milorad Dodik, za jarane Mile. Šta govori i šta čini Milorad Dodik, evo već lep broj godina? Navlas isto što i Musliu Jonuz: kao što Jonuz ne priznaje da ima bilo šta sa Srbijom (šta god mu pisalo u dokumentima), tako isto Mile Dodik drži da nema ništa sa Bosnom i Hercegovinom – ako ova uopšte postoji. Kao što je Jonuzu Edi Rama predsednik, tako Dodiku glavni grad nije Sarajevo nego Beograd, a „predsednik“ mu je svako ko u Beogradu stoluje na prestolu. Kao što bi Musliu Preševsku dolinu u veliku Albaniju, tako bi i Dodik etnotvorevinu RS izvan BiH, a zatim u ujedinjenje sa Srbijom. Nije to nešto što ja nagađam u trenucima dokolice, nego što je sam Dodik rekao bezbroj puta.

E, taj i takav Dodik nije u visokim beogradskim salonima parija i persona non grata nego je „brat Mile“ i visoko cenjeni politički saveznik i partner i simpatični rođak iz provincije (s kojim se dade raditi i štogod unosnih poslova) i štošta još, a sve jedno milije od drugog. A neko kome je Jonuz Dodik toliko iz oka ispao nema nikakvo moralno pravo na svo to koreografisano skandalizovanje nad inače opskurnim bujanovačkim Miletom Musliuom, kamoli na teatralno padanje u nesvest nad sasvim razložnom izjavom budućeg makedonskog premijera Zorana Zaeva o „Vučićevom nacionalističkom rukovodstvu“. A da šta su drugo? Oni sami svoj autoportret rišu već četvrt veka, samo se prave da ne znaju koga to vide u ogledalu. A vide Musliua, naravno, jer svi su oni Jonuz Musliu, i to još mnogo pre tog bujanovačkog veseljaka, njihovog netalentovanog imitatora.

(Autonomija, foto: Filip Petronijević)

Podelite ovu stranicu!