TEOFIL PANČIĆ: Jogurt, gulaš… i treći element

11 May 2016

Nasuvo: Lečenje prehlade kolerom

Čekali su pune, za njih teške i preduge četiri godine, i evo, dočekali su: odlaskom aktuelne pokrajinske vlasti nestaje i poslednji ostatak, tzv. rezidua, onoga što nazivam „petooktobarska republika“, i što je Srbiju oblikovalo u prvoj deceniji XXI veka. Ipak, ako ste fetišista datuma možete da budete mirni, pošto ih nasleđuju druga deca Petog oktobra, uz jednu sitnu razliku: kod ovih se ne radi o 5. oktobru 2000, nego o petom oktobru 1988. Onom kad je jogurt – taj nedužni mlečni proizvod – postao bizarni simbol jedne „revolucije“ ološa. Koja suštinski nikada nije ni prestala, samo se jedno vreme povukla na rezervni položaj i radila u silent modu.

Ovo, međutim, nije tekst o njima, o deci i unucima jogurtastog petog oktobra: o njima ćemo, avaj, imati još mnogo povoda da govorimo. A sve što o njima treba da znamo – a i nije da ne znamo, još odavno – sami su o sebi rekli smenom Slobodana Arežine, glavnog tvorca sadašnjeg koncepta RTV, koji je od te kuće napravio najprestižniju televiziju u regionu, što njih, eto, više nekako civilizacijski žulja i vređa. Nisu sačekali čak ni da se formalno ustoliče, toliko im je sve to nepodnošljivo.

Šta je, međutim, s onima koji „odlaze“? Hm, pre svega: odlaze li uopšte? Okej, odlazi Demokratska stranka, a šta je s drugima? Krenimo redom. Demokratska stranka bila je okosnica pokrajinske vlasti šesnaest godina u kontinitetu, i to je dovoljno dug period da dođe do obostranog „zamora materijala“. Ne valja biti tako dugo neprestano na vlasti, čak i kad je ta vlast mnogo više simbolična nego stvarna, a baš je takva vlast u Pokrajini, s obzirom na vrlo skučena ovlašćenja i mogućnosti unutar jedne visoko centralizovane države. I da su bili bolji nego što su bili, „žuti“ bi posle tolikih godina zaslužili odlazak na rezervnu klupu, i to nije sporno. Nevolja i politički, moralni i civilizacijski poraz Vojvodine (i Srbije, uostalom) je u tome što nije iznedrila verodostojnu alternativu unutar demokratsko-građanskog korpusa; tada bi odlazak DS-a u opoziciju bio ne samo bezbolan nego čak zdrav i dobar za sve, i za sam DS. Umesto toga, smenjuju ih loše lečeni radikali, a reći da je to dobro isto je što i reći da je lečenje prehlade kolerom sasvim pametna ideja. Prehlada, doduše, stvarno prestane da ti bude problem, ali samo zato što si stekao mnogo veći.

Kakav je učinak decenije i po demokratsko-manjinsko-autonomističke pokrajinske administracije, ako ga ima? Lako je i banalno kritikovati njene nedomašaje, to s lakoćom čini baš svaka šuša – kako ćete se, ne sumnjam, odmah uveriti i u komentarima ispod ovog teksta… – ali to je nemoguće sagledati ne uzimajući u obzir skučenost sredstava (ne samo materijalnih nego i političkih) koja je imala na raspolaganju, naročito u periodima kada je bila u opoziciji prema državnoj vlasti, a to je otprilike polovina tog vremena (po četiri godine Koštuničine i Dačić-Vučićeve vlade), na stranu što su bili neka vrsta opozicije i unutar samog Tadićevog DS. Otuda je njihova zasluga više u onome što su sprečili da se dogodi nego u onome što su učinili; to ne bi trebalo da bude dovoljno, ali po merilima koja su za nas i dale preluksuzna, na šta smo stalno skloni da zaboravljamo dok nas realnost (to jest ono: gde i s kim zapravo živimo…) ne tresne po glavi. Pa onda opet zaboravimo, pa nas ponovo tresne, i tako u nedogled… Bila je to, dakle, jedna solidna, slabo primetna, prečesto ziheraška, suštinski mediokritetska vladavina manje-više ničim, to jest onim što im je iz zgrade Banovine bilo dostupno. Po neka diskretna, najčešće mlaka i neodlučna podrška po nekom emancipatorskom projektu slobodnih građanki i građana Vojvodine, po neki sitan napor da se izađe u susret civilnom društvu, da se učini ponešto – kad nije previše teško, previše opasno, previše nezgodno… – na upristojenju jedne temeljito zasvinjene kolektivne egzistencije na panonskoj vetrometini, eto, to je otprilike taj učinak. Premalo? Jeste, slažem se, ali koja je sreća od konsekvenci te dijagnoze? Evo vam sada Ništa, i držite ga dobro. Zapravo, ne: Ništa je nula, neutralan broj, a mi idemo u debeli minus.

A ko će nas tamo dočekati, osim bivših raznosača sendviča i karti u jednom pravcu za manjine? Svakako firma Pastor & Sin, formerly known as Savez vojvođanskih Mađara. SVM je uglavnom bio bezlično-korektan partner u ovih petnaestak godina, ali je vrlo rano postalo jasno da će se prvom prilikom „preudati“. Ima to rezona ako ste prstalica škole mišljenja koja kaže da je za reprezentativnu stranku najbrojnije manjine dobro – a da je dobro i za društvo, u smislu izvesnog stabilizujućeg i pacifikujućeg efekta – da bude u savezu sa vladajućom strankom, koja god ona bila. Nevolja je u nečemu drugome. SVM više nije ona stranka koju smo znali iz devedesetih i ranih dvehiljaditih, koja jeste doduše „etnički“ definisana, ali je suštinski deo emancipatorskog političkog fronta, kopča tada izolovane Vojvodine i Srbije s famoznim „evropskim vrednostima“ – a tadašnja je Mađarska bila njihov takoreći izlog, baš kao što su Ferihegy i Keleti bili lansirne rampe za komunikaciju s ostatkom planete. Promenila se od tada Mađarska, bitno na gore, a promenio se s njom i SVM, postavši otužna i provincijalna Orbanova klijentela, a što Pastor Senior slatkorečivo definiše kao „konzervativna demohrišćanska stranka“, ili tako već nešto. U suštini, to je „domaćinska“ Velja-Ilić-ideologija, ali sa mađarskim paprenim začinima. Njihova veza s tzv. Spskom naprednom strankom, koja će konačno prerasti u najmanje dvostruki brak, otuda nije samo interesna (da se spoje i ukrupne porodična imanja) nego tu može i da kresne neka iskra ljubavi: sličan se sličnom raduje, a ovi, bogme, liče sve više. Biće tu i potomstva…

Na koncu, tu je i Liga „Should I Stay Or Should I Go“ socijaldemokrata Vojvodine, stranka sa svakako najčasnijom istorijom, osobito od onih severno od Dunava i Save. Jedino za nju još ne znamo hoće li ostati u Banovini kao deo, to jest treći sastojak jogurt-gulaš koalicije, ili će otići u opoziciju. Svi znamo te ljude, svi ih volimo i cenimo, iz jednog elementarnog, a fundamentalnog razloga: odoleli su velikom iskušenju, oduprli su se velikom zlu. Ono što sledi je ironični deo priče: ima ljudi, pa kanda ima i stranaka, koji i koje ne pokleknu na teškim iskušenjima, nego na lakim, koji se dobro drže pred velikim izazovima, a skrše se pod malim i banalnim. Na primer, pod onim čuvenim IMT iliti imal’ mene tute? Razumljivo je i politički i psihološki da Liga ne želi da bude nekakav severni satelit DS-a i da ga prati na putu u marginaliziciju ili čak propast, i to bi zaista bilo nefer očekivati. Bilo je, mđutim, mučno gledati sasvim očigledno naslađivanje nad mogućnošću da se Liga debelo okoristi od lako predvidivog potopa DS-a i nametne se kao daleko najjača politička snaga unutar građansko-demokratskog korpusa u Vojvodini. Pa da se onda, s tim tvrdim kapitalom, istrguje neka zgodna kombinacija sa SNS-om. Ako je bilo nečega dobrog na ovim izborima, i na pokrajinskom i na republičkom, pa i na novosadskom gradskom nivou, to je fakat da se LSV u tim nadanjima prilično slupao, to jest da su birači preventivno kaznili više nego očigledno očijukanje Ligaša sa Vučićem i – što je mnogo, mnogo gore – njegovim lokalnim izmećarima i sendvičarima, za koje svi predobro znamo (a Ligaši najbolje) kakva su i kolika fukara, s kojom pristojan čovek ni u isti autobus ne ulazi. Zato je i rezultat LSV-a tako šuveljiv, zdroćkav i blićkav, slabašna dvojkica, „okej, tu ste ali ne zanosite se mnogo, prelazite samo zbog starih zasluga“, slabiji čak i od žute katastrofe, kao bratska šamarčina iz ležernog poluokreta, kao opomena da politika, u redu, možda jeste kupleraj, ali ni u kupleraju se ne radi baš sve. I, šta će sad Liga s tim saznanjem, pod optimističkom pretpostavkom da je uopšte prodrlo do njenih snežnih vrhova? Možda će oglasiti totalnu rasprodaju do isteka zaliha i ući u četvorogodišnji konkubinat s Jogurtom i Gulašem, rizikujući da na nekim sledećim izborima zasluženo padne na promile onog živopisnog veseljka Borka Stefanovića, a možda će i rešiti da ipak pokuša da ide težim putem i da se – bavi politikom. Kao jednom relativno ozbiljnom, na momente čak i korisnom i časnom delatnošću. I da radi iznova, temeljno i odgovorno i tražeći prirodne saveznike u najboljem što Vojvodina ima, na jednoj novoj vojvođanskoj paradigmi.

A šta je sa nama, građanima vulgaris, koji nikada nismo bili i nikada nećemo biti na vlasti? Nama će, kao i uvek, biti tačno onako kako smo birali i kako smo zaslužili. Dakle, u nekim periodima Loše, a u nekim periodima Gore. Sada je Gore na redu, i ne preostaje nam ništa drugo nego da ga dočekamo kako zaslužuje.

(Autonomija)