TEOFIL PANČIĆ: Jesu li „dva DS-a“ više ili manje od jednog?

05 Mar 2014

Koliko god iz centrale DS pokušavali da minimizuju raskol, Tadićeva „struja“ nije bez šansi da na izborima prođe dovoljno dobro da „Đilasovim“ demokratama pokvari posao, a sebi da obezbedi... šta, zapravo?

Pre samo dve godine u takav scenario ne bi verovao ni sam Aleksandar Vu?i? u svojim najsmelijim maštarijama, a danas je on srpska realnost: prevremeni izbori na kojima „nema neizvesnosti“ jer takore?i svi – i u?esnici i posmatra?i – ponavljaju isti zaklju?ak: ubedljivo ?e pobediti Vu?i? i Srpska napredna stranka. Zapravo, samo zbog te unapred ukalkulisane pobede su izbori i raspisani, i to gotovo da se i ne krije. poneko je, doduše, svestan da je to kao razlog za izbore skandalozno i protiv svih suštinskih na?ela i pravila parlamentarne demokratije, ali ne bi se reklo da mnogo koga to danas impresionira; Srbija naprosto voli da povremeno zapadne u „povišeno“ stanje u kojem je sasvim svejedno da li je nešto, što bi rekao Slobodan Miloševi?, „institucionalno ili vaninstitucionalno“.

Neko ko je upravo sleteo s onog poslovi?nog Marsa pomislio bi da, ?im je ishod izbora unapred jasan, mora da je Srbija u ovih jedva preko godinu i po od formiranja Da?i?-Vu?i?eve vlade postala zemlja sre?e, stabilnosti i dobrog života, ali mi koji smo sve to vreme proveli na Zemlji i u zemlji znamo da to nije baš tako. Misterija je, dakle, negde drugde, u nedeljama do izbora možda ?emo i dokonati gde. A posle izbora to možda više i ne?e biti tako važno, jer ?e Srbija imati pre?ih briga…

Ovo „mapiranje predizbornog terena“ potrebno nam je zato da bolje uo?imo nešto što se predstavlja kao štr?e?i izuzetak: Demokratska stranka i oni koji su se okupili oko nje ne samo da se ne „udvaraju“ Vu?i?u za slatke i unosne postizborne kombinacije nego upravo na „zaklinjanju“ kako s naprednjacima nema i ne?e biti nikakve koalicione saradnje baziraju svoj nastup na izborima.

U isto vreme, sama je DS doživela svojevrsni rascep, jer ju je napustio dugogodišnji predsednik i stranke i Srbije Boris Tadi?, povevši sa sobom deo ?lanstva u novu stranku koja, dakako, pretenduje na to da bude naslednica one „prave“ Demokratke stranke. Uzgred budi re?eno, potraga za misterioznim svetim gralom „prave“ DS neka je vrsta konstante u svim unutrašnjim frakcijskim lomovima i potonjim raskolima kod demokrata, pa ni ovaj aktuelni slu?aj nije ništa novo.

Ipak, koliko god iz centrale DS pokušavali da minimizuju raskol, Tadi?eva „struja“ nije bez šansi da na izborima pro?e dovoljno dobro da „?ilasovim“ demokratama pokvari posao (tj. osvajanje ?iste druge pozicije i upe?atljivo prevazilaženje krize izbornih rezultata), a sebi da obezbedi… šta, zapravo? Odgovor na to pitanje ono je mesto gde Tadi? i saveznici rastu ili padaju: iz „?ilasovog štaba“ od prvog se trenutka snažno spinuje kako se Tadi? odmetnuo u još jednu rezervnu varijantu za Vu?i?a; Tadi? i okruženje to demantuju.

Ni jedni ni drugi trenutno nisu preterano ubedljivi u simplifikatorskom ocrnjivanju druge strane, ali opet, do šesnaestog marta neka od tih dveju „pri?a“ mora?e da prevagne: od toga ?e zavisiti ko ?e bar privremeno biti nosilac spomenutog „svetog grala“.

Jasno je da niko od bira?a koje bismo mogli opisati kao „tradicionalno naklonjene demokratama“ ne?e glasati za Tadi?evu listu ako preostane dovoljno osnovane sumnje da ?e ovaj posle izbora pohrliti u zagrljaj Vu?i?u i oja?ati njegovu verovatno ionako premo?nu ve?inu. Na drugoj strani, problem „pravovernih“ demokrata oko ?ilasa je deficit druge vrste uverljivosti: teško je povratiti ranije respektabilne pozicije DS-a samo na negativnoj pri?i, tj. na tome da za DS treba glasati ne zbog unutrašnjih kvaliteta te stranke i njene politi?ke ponude za Srbiju, nego zato da bi se (navodno jedino pouzdano) glasalo „protiv Vu?i?a“ i svih onih koji, tobože ili stvarno, sede u njegovom predsoblju, puni nade da ?e ih ovaj kooptirati u budu?u vlast.

Ima tu još jedno potencijalno važno pitanje: da li nare?eni „raskol“ uistinu smanjuje ili možda ipak proširuje glasa?ku bazu doju?eranjeg „jedinstvenog“ DS-a? Nije tajna da ima glasa?a ranije bliskih toj opciji koji „više nikad ne bi glasali za Tadi?a“ jer u njemu vide personifikaciju svega što nije valjalo u prethodnoj vlasti, ili barem ?oveka koji je gubitkom vlasti ostao i bez kompasa; za njih je DS bez Tadi?a i njemu vernih ljudi „pro?iš?en“, te utoliko i ponovo dostupan za podršku; no tako?e, nije malo ni onih koji „nikada ne bi glasali za ?ilasa“, iz raznih razloga (neuverljivost politi?kog liderstva, slabašan politi?ki profil, konzervativno-autoritarni nastup, razni nepopularni „busplusevi“, sumnje u „tajkunstvo“ etc.), ali zato prema Tadi?u gaje neku vrstu politi?kog sentimenta i lojalnosti, i glasali bi za opciju koju on oli?ava.

Kada se stvari tako posmatraju, jasno je da ove dve liste imaju lepe šanse da osvoje znatno više glasova nego da su nastupile zajedno, u prisilnom i netrpeljivom sustanarstvu. No, onda sledi klju?no pitanje: ako i bude tako, šta ?e u?initi sa tim glasovima, odnosno skupštinskim mandatima? Tu se vra?amo na ono inicijalno pitanje, u klju?u epske tradicije izre?eno: „ko je vjera a ko nevjera“?

Nedelje pred izbore verovano nisu baš najsre?niji trenutak za kontempliranje na temu kako su demokrate uopšte došle u ovako nezavidnu, inferiornu poziciju, iz koje je vrlo teško iskopati se kada jednom upadnete u nju. Nije li, uostalom, srpsko politi?ko groblje puno nekada velikih stranaka koje su se izgleda trajno drasti?no smanjile (DSS, SRS…) ili ?ak opatuljile (SPO)? U no?i izme?u šesnaestog i sedamnaestog marta zna?emo ide li DS – u jednoj (i kojoj ta?no) ili ?ak obe svoje varijante – ka tom društvu, ili ?e izboriti za sebe drugu šansu.

A zašto je to stvar od opšteg javnog interesa? Zato što za zdravlje i demokratski poredak jednog društva nije dobro kada bilo ko, pa tako ni Aleksandar Vu?i?, dobije nezdravo preveliku dozu razloga za dobro raspoloženje u postizbornoj no?i.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!