- Autonomija - http://www.autonomija.info -

TEOFIL PANČIĆ : Jadi arijevskog srca

U prošlonedeljnom opisu onoga što mi se dogodilo nazvao sam ih “dva mala brabonjka”, ako se dobro se?am. Recimo da je to bio izraz, hm, o?inske nežnosti, pošto bih im, kako se ono kaže, “mogao biti otac”, ali na svu sre?u to ipak nisam. Sada, me?utim, ta bi?a pod kapulja?ama najednom imaju imena i lica, odjedared su javna ?injenica, familijarni su nam, gledamo ih bez i trunke iznena?enja, kao ne baš tako retke i egzoti?ne produkte jednog teško obolelog društva koje se izvestan broj godina nalazi na vrlo labavoj terapiji, na kojoj uglavnom zabušava.

Gde su rasli ti likovi koji su izronili ispod kapulja?a i najednom stekli imena, pa sada svi znamo da se zovu Žuža Danilo i Marinkovi? Miloš? Ovde, me?u nama. Ko ih je, i kako, podu?avao ljudskim vrednostima, objašnjavao šta je Dobro a šta Zlo? Nisam ja, nisi ti, ali jesu neki od nas, naši tihi susedi, ljudi koji su tako?e siva masa ovog društva. I, ?emu su ih nau?ili? Da je udarac metalnim predmetom u ljudsko meso poseban oblik
sladostrasnog ispunjenja. Obaška i moralna ?ast i obaveza. Ili su po taj nauk otišli sami, kuda ih je ve? odvelo njihovo arijevsko srce. Kako god, neko drugi bi ih možda podu?io da ima i bolje sladostrasti od te, i da se ona ostvaruje u ljubavi, nežnosti i lepoti, ali teško da oni o tome nešto znaju, barem ne iz li?nog iskustva. Veliki avangardni pesnik Vujica Rešin Tuci? priupitao bi vragolasto takve dilbere, takve smušene bezveznjake šupljikave odakle god da ih zahvatiš: jbš li ti nešto? Odgovor, žalosno naslutljiv, ne bi dobio, osim u vidu štangle u glavu, pomalo falusoidne.

Gledam insert snimka sa bezbednosne kamere obližnje banke, pokušavam da se izmestim iz sopstvene kože, da koliko je mogu?e apstrahujem ?injenicu da su njihovi udarci pljuštali po mojoj glavi. I šta vidim? ?ovek ?eka autobus, sa o?ima izvan svakog zla, zainteresovan samo da u miru Božijem ode na po?inak, ve?itim prevoznim sredstvom gubitnika i proletera, kao što je i sam gubitnik i proleter; autobus dolazi, on kre?e ka njemu, za trenutak se dvoumi na koja ?e vrata, onda ulazi na tre?a. Za njim se, takore?i niotkuda, to jest iz busije u kojoj su se krili i vrebali trenutak, stušte dva zakrabuljena dvonožna entiteta, i zatim nastaje metež koji se na snimku ne može dobro videti, jer se odigrava u samom autobusu. Vrata su neko vreme zatvorena, onda se otvaraju, što napada?i koriste da pobegnu; ?ovek izlazi za njima, još posve u ?udu, još sasvim neopasuljen šta se to uopšte dogodilo, te skuplja nekakve svoje drangulije, papire nekakve, šta li. Siromašniji za još jednu iluziju, bogatiji za štanglu, uskoro i za dva hirurška šava na glavi, koja je ionako kriva za sve. Mada, uzgred, mnogima to ne?e biti dovoljno, ta dva šava i ostalo, nego ?e sveudilj smrdeti po svojim anonimnim internet-jazbinama, iskreno nesre?ni zato što naštanglirani nije prošao gore, ili vickasto ironi?ni kako je to, onako naštangliran, mogao da otputuje na odmor. Umesto da lepo legne i umre, pa da svi budemo sre?ni.

Dobro, a jesam li to ja sre?an, sada kada su nekadašnji Mali Brabonjci dobili ime i lice, a možda, možda dobiju i zakonsku kaznu, pod uslovom da vra?i i tuma?i Zakona ne kažu kako je pra?enje i štangliranje ?oveka neka vrsta malo žustrije borbe mišljenja? Jesam, utoliko što je bilo strašno važno da policija uradi svoj deo posla, i što ga je ona i uradila, verujem, savesno i profesionalno. To nije važno zbog mene, jer mene to ne?e raštanglirati, nego zato što je ovo poslednji od poslednjih trenutaka u kojima se možda još i mogu uspostaviti elementarne moralne, civilizacijske i zakonske regule koje razdvajaju jedno ure?eno društvo normalnih ljudskih stvorenja od horde divljaka u kojoj je glavni onaj ko ima najdeblju štanglu, pardon, mo?ugu. A opet, i nisam, zato što bih mnogo više voleo da se ništa od ovoga nikada nije dogodilo, te da grad i zemlja u kojima živim nisu mesta na kojima se takve stvari mogu bilo kome desiti.

Mnogo je poganih re?i i misli starijih i “mudrijih”, mnogo je planske neljudskosti njihovih bolesnih idola vodilo ruke ove dvojice balavih ništarija koje nasr?u na ?oveka kojeg ne poznaju i koji ni njima ni drugome nikakvog zla nije naneo, a svakako ne namerno i svesno. Oni koji kažu da, u nekom suštinskom smislu, taj duet solista na štangli nije bio sam u tome što je smislio i u?inio, u pravu su. Ali opet, ne može to nikome biti izvinjenje ni za šta. A znam ve? kako to ide, poznajem taj razra?eni demagoški mehanizam, slutim melodramu koja ?e uslediti: “to su deca, šta oni znaju”?! Najpre, nisu deca nego odrasli mladi gra?ani s aktivnim i pasivnim bira?kim pravom i svim drugim gra?anskim pravima i dužnostima; drugo – šta to uopšte zna?i?! Imao sam i ja kadgod osamnaest leta, pa nisam štanglirao ljude, niti se erotski uzbu?ivao slikom rascopane ljudske lobanje.

Na koncu, rekao sam prošle nedelje, potvr?ujem sada: ?ast mi je da, u srazu Glave i Štangle, budem Glava. To boli, ali nikada i ni za šta se ne bih menjao sa njima. Beda i pustoš ljudske egizistencije bez ljubavi i ljudskosti strašna su kazna, doživotna robija u sopstvenoj koži, užas bez kraja. Biti Miloš M. ili Danilo Ž. strašno je po sebi; daj Bože da im ima spasa, da budu u stanju da nadi?u Ovo što je slika njihovog kukavnog dosadašnjeg života. To im od srca “o?inski” želim, Ali, prvo da se plati ra?un, po svim paragrafima!

(Tekst i fotografija su preuzeti iz nedeljnika Vreme)

Podelite ovu stranicu!