TEOFIL PANČIĆ: Izbori i suicidalne tendencije

31 Aug 2015

Nasuvo: Predizborna Vojvodina, građanska odgovornost i politička kultura

Hajde da se izdignemo iznad banalne svakodnevice i vremeplovom se prebacimo godinu dana u budućnost… Zamišljam udarnu vest u Dnevniku pokrajinske televizije, do tada već sasvim preuzete od naprednjačkih botova i trolova dekretom unapređenih u novinare: „Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić primio je u audijenciju predsednika Izvršnog veća Vojvodine Igora Mirovića i zadržao se s njim u kraćem srdačnom razgovoru, u kojem su posvetili mnogo pažnje raznim pitanjima. Nakon što je izašao iz premijerovog kabineta, Mirović je izjavio da mu je velika čast da bude na čelu Izvršnog veća, kojem samo ime kaže šta mu je posao, to jest – da izvršava. Mirović je sa zadovoljstvom naglasio da je od Vučića dobio redovni mesečni paket naloga, i da sada hita u njihovo izvršavanje, jer je prethodna, nenarodna vlast ostavila Pokrajinu u veoma teškom stanju, pa Izvršno veće mora da učini mnogo napora ne bi li to stanje bitno unapredilo. Kako ekskluzivno saznajemo iz krugova bliskih najvažnijim Izvršilaštvima u pokrajini, paket Vučićevih naloga biće svečano otvoren na redovnoj mesečnoj svečanoj sednici Izvršnog veća, u četvrtak u 6.35 ujutro, uz jutarnju gimnastiku i telefonski pozdrav od samog Premijera lično, koji će se prisutnim Izvršiocima javiti iz svog kabineta na Bulevaru žrtava žandarmerije (bivša Nemanjina ulica)“.

Da li vam išta u ovom scenariju zvuči uistinu nemoguće? Okej, možda ona jutarnja gimnastika – za sada. Pa dobro, možda se ni Mirović neće zvati baš tako nego nekako drugačije, ali ime gaulajtera i nije najvažnije, jer gaulajteri po prirodi stvari nisu važni a jesu lako zamenjivi, ali ovo ostalo deluje mi kao nešto što sam naprosto piratski maznuo iz budućnosti. Treba li naglasiti: ne bih imao ništa protiv da se pokaže da sam se žestoko prevario.

U redu, izbori su uvek lutrija, nikada ne znaš šta može da se dogodi, naročito ako budu naproleće, kako je jedino zakonito. Ipak, ako se nešto senzacionalno (i u ovom trenutku nepredvidljivo) ne preokrene, prvi put se pojavljuje više nego realna mogućnost da pokrajinu preuzmu direktni i ovlašćeni politički naslednici (u ideološkom, stranačkom i personalnom smislu) onoga što je Vojvodinom vladalo između dva peta oktobra, onog 1988. i onog 2000. godine. Bio bi to završni, to jest zaokružujući čin onog (degenerativnog) procesa koji sam pre tri godine nazvao „kraj Petooktobarske republike“, ali bi to u kontekstu Vojvodine, a osobito pokrajinske administracije – čiji simbolički značaj daleko, daleko prevazilazi njenu realnu moć, resurse, ovlašćenja – dobilo neka ne baš beznačajna dodatna značenja.

Ako bi se, naime, dogodilo da SNS kvalifikovanom voljom građana Vojvodine stekne upravljačke prerogative u zgradi Banovine, bilo bi to više od puke stranačke smene po sistemu odlazećeg Kurte i dolazećeg Murte, bili toga građani svesni ili ne: bila bi to svojevrsna autosuspenzija Vojvodine kao politički autonomnog entiteta, onog koji ima svoju političku volju. To jest, onog koji ima bilo kakvu političku volju! Sve bi bilo još upečatljivije ako bi u vlast ušla i klasična desnica poput DSS, Dveri ili tako nečega – što bi bila nekovrsna preslika sadašnje koalicije na nivou grada Novog Sada. No, ništa bitno ne bi promenila ni moguća koalicija SNS sa nekom od „tradicionalnih vojvođanskih stranaka“ (naravno da je SVM tu najsumnjiviji, ali daleko od toga da je jedini), naprotiv, takva bi koalicija bila neka vrsta simboličke kašičice meda kojom treba zasladiti kofu pelina – što je, dakako, neizvedivo, dakle, predstavlja isprazan ritual.

Zašto tvrdim da bi to bilo svojevrsno ritualno samoubistvo Vojvodine kao autonomog političko-ekonomsko-kulturnog faktora? Ne zbog toga što bi ista stranka upravljala na državnom i na pokrajinskom nivou: to nije od suštinskog značaja. To smo, ostalom, već imali i u vreme vlade Zorana Đinđića, i posle u vreme Tadićeve vlade (koju je formalno vodio onaj sedobradi čika s kafe-kuvalom). Međutim, između beogradskih i novosadskih kabineta i te kako je varničilo, politička dinamika između njih je bila takva da je neretko bilo uzbudljivije pratiti – ma koliko su ovi tobože insistirali na diskreciji – šta se dešava na relaciji Pajtić-Tadić (personalizovano, dakle i pojednostavljeno rečeno), nego na političkom frontu između vlasti i opozicije, kako u republici, tako i u pokrajini. Vojvođanska administracija mukotrpno je osvajala i „prisvajala“ ovlašćenja ne bi li koliko-toliko zaličila na svoje najsvetlije dane iz predmiloševićevskih osamdesetih, „centrala“ je u tome opstruirala koliko je mogla, i tako u krug… Poznat je onaj skandalčić kad se Boris Tadić nije pojavio u Novom Sadu na proglašenju famoznog Statuta (ma koliko Statut sam po sebi iole tvrđim autonomistima izgledao kao puka ornamentika bez mnogo sadržine), nego je za to vreme u Sremskoj Mitrovici demonstrativno češljao vunu, ili šta je već radio, ne mogu da se setim, a verovatno ne bi ni on mogao.

E pa, ništa od toga ne bi bilo moguće, čak ni zamislivo, u kontekstu u kojem bi naprednjaci vladali i Nemanjinom i Banovinom. Prvi razlog je interne naravi: uz sve svoje ogrome mane, DS je nastao i razvijao se kao stranka koliko-toliko svojeglavih intelektualca i solidno utemeljene srednje klase, a SNS je naprosto klasična autoritarno-centralistička stranka, skoro militarno hijerarhizovana, i u njoj bi neko programatsko, sistematsko soliranje na bilo koju iole stratešku temu bilo nezamislivo; samim tim, ne može doći do (polu)produktivne (polu)konfliktne dinamike slične onoj koju su oličavali Tadić i Pajtić. Drugi razlog je ipak važniji: jesu se bivši radikali a sadašnji naprednjaci presaldumili tamo gde im je to trebalo jer se bez toga nikada ne bi vratili na vlast već bi ostali zauvek u začaranom šešeljevskom kraljevstvu dubokog XX veka, ali to je samo onaj „krem“ na vrhu; čim se skine taj prvi, najvidljiviji sloj, čim se, dakle, zađe bar malo „na teren“, vidi se da je fundament radikalske politike i pogleda na svet nepromenjen, samo je stilski malo prepakovan, retorski malo ublažen. A odnos prema Vojvodini i bilo kakvom njenom stvarnom, sadržinskom političkom subjektivitetu tu je jedna od najtvrdokornijih konstanti.

Šta nam to govori? Suma sumarum, naprednjačko preuzimanje Vojvodine gotovo bi sigurno rezultiralo povratkom Pokrajine u totalnu političku anonimnost i beznačajnost, koja bi se graničila sa nestankom, sa samoukidanjem – dakle, baš onako kako je bilo tokom devedesetih, kada su u Banovini stolovali SPS, SRS i slični. Šta je tad bila Vojvodina, osim što je bila geografski pojam (a neki su veselnici i to pokušali da izbrišu)? Pokušajte da se setite nekog pokrajinskog premijera iz devedesetih, ili ne daj bože predsednika Skupštine? Politički smisao Vojvodine i njenih institucija svodio se tada na puko vegetiranje u puko formalnom postojanju, ništa-ne-rađenju i izostanku svakog čina i svakog smisla. Pokrajina je tada bila jedno veliko „arhivatorsko odeljenje“ u kojem stotine Čvarkova, Torbica i Boškića sterilno dangube u tupilu ništavnosti. Hoćemo li nazad u tu bolesnu nirvanu? Rekao bih da većina to ne želi, ali da će ipak baš to izabrati; tako je to kad nema dovoljno građanske odgovornosti i političke kulture: tada smo taoci ne samo tamo nekih „loših ljudi“, nego sopstvenih hirova, nedomišljenosti i neznanja.

(Autonomija)