TEOFIL PANČIĆ: Izbori i opozicija, logika i bunika

01 Mar 2017

Predsednički izbori su ozbiljna šansa ili, pak, samrtno zvono. Jasno je ko to zvono pokreće, ali ponekad se i rođeni cinik šokira kad vidi ko mu se sve raduje, misleći da će od toga uhvatiti neki jadan ćar

Sada su valjda bar one glavne nepoznanice i nedoumice u vezi sa proletnjim izborima u Srbiji razjašnjene i raspetljane – ili, barem one o kojima odlučuje vlast. Kandidat za predsednika biće, naravno, Aleksandar Vučić (a Tomislav Nikolić će se sasvim uskoro praviti da nikada nije ni pomišljao na kandidaturu za drugi mandat), a predsednički izbori neće biti praćeni još jednim u nizu vanrednih parlamentarnih izbora, koji se u Vučićevoj Srbiji tradicionalno organizuju svake ili u najgorem slučaju svake druge godine, obično nekako s proleća.

Niko ne zna zašto, a malo ko i pita, kao da je i opozicija pristala na “normalnost” groteskno hirovite samovolje jednog čoveka, kao da ne postoje pravila, kriterijumi, procedure i institucije.

Ono što je još nepoznato – ili možda i nije? – jeste kako će izgledati “opozicioni nastup”, bar kad se radi o delu političkog spektra koji se obično opisuje kao demokratsko-građansko-proevropski. Mada, opet, šta tu ima da ne bude jasno?

Postoje dvojica relevantnih “izazivača” Aleksandra Vučića, jedan više s levocentrističke strane, to je Saša Janković, donedavni ombudsman, drugi više s desnocentrističke strane, to je Vuk Jeremić, nekada Tadićev ministar spoljnih poslova. Obojica su “nestranački kandidati”, ali ih podržavaju neke važnije opozicione stranke, Jankovića Demokratska stranka, Jeremića Tadićev SDS, svojevremeno nastao otcepljenjem od DS-a.

Na desnici je, naizgled, mnogo življe, ali tu se uglavnom radi o opskurnim oriđinalima koji su u trci samo zato da se javnost podseti na njihovo postojanje, s izuzetkom Vojislava Šešelja – ukoliko se njega još može računati u bilo kakvu opoziciju, to jest ako se pretvaramo da verujemo da neko može biti opozicionar samo zato što konstantno napada politički irelevantnog, a sada već i “lapotiranog” Tomislava Nikolića – i lidera Dveri Boška Obradovića, koji će se sa Šešeljem boriti za primat na polju “desno od režima”. Kandidaturu Aleksandra Popovića, lidera polusahranjene, nekada Koštuničine DSS, valjda ni njegovi preostali partijski saborci ne shvataju baš ozbiljno; to je više akt u skladu s olimpijskim geslom “važno je učestvovati”.

Na centru i levo od njega, dakle, još nema “gužve”, a dvojica relevantnih kandidata verovatno neće preterano smetati jedan drugom jer objektivno tek manjim delom zahvataju isto biračko telo – bar kada je prvi krug u pitanju, gde ljudi glasaju primarno po svojim izvornim političkim preferencama – međutim, gužva se ipak najavljuje… A za nju još svakako ima dovoljno vremena, pošto izbori nisu zvanično ni raspisani.

Pokret Dosta je bilo – koji upravo prerasta u klasičnu političku stranku – najavljuje da će, “ako se dvojica opozicionih kandidata ne dogovore” lansirati svog, trećeg; sličnim “prete” i Liga socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno demokratska partija. Logika ovih aktera srpske politike je vrlo zanimljiva, razbarušeno protivna suvoparnoj aritmetičkoj logici: dva kandidata su, kažu, previše, i omogućiće Vučićevu pobedu u prvom krugu, ali zato tri (četiri, pet…) opozicionih kandidata, eto, neće biti previše! To jest, dva je više od jedan, i to nije dobro, ali tri, izgleda, nije više od dva. Ili čak i ako jeste, to ništa ne smeta.

Ima li u ovome ikakve logike, ili se neko najeo bunike? Na sreću ili možda na žalost, bunika se u politici konzumira vrlo retko. Pre će biti da iza poteza koji na prvi pogled deluju kao vrišteća iracionalnost i mazohizam zapravo stoji sitna, banalna kalkulacija; ukratko, možda tu i nema neke osobite pameti, ali suprotnost pameti ovde nije ludilo, nego sitnošićardžijska lukavost, prepredenost pijačne varalice.

Ne treba nužno upadati u matricu “teorije zavere”: ne mora značiti (mada, bar za neke, nipošto nije isključeno) da se ovo besmisleno usitnjavanje čini “u dogovoru s režimom”, a za neku unapred utanačenu protivvrednost, poneku sinekuricu i mali feud, negde na toplim, mekim, ušuškanim i dobro podmazanim marginama Vučićlenda.

Neretko tu ima – i ranije iskustvo, iz devedesetih, a i dvehiljaditih, nam to govori – i zapanjujućeg diletantizma, postiđujuće narcisoidnosti i nadobudnosti, amaterskog samoprecenjivanja i infantilnog partijaštva koje vidi stvarnost kroz sasvim zamućenu optiku male, izolovane grupe koja se u sopstvenim očima veštački “naduvava” na uzajamnom laskanju i iluziji veličine, lične ili grupne.

Moglo bi se, uostalom, mnogo toga reći i o postepenoj, ali sasvim neumitnoj dekadenciji danas opozicione (a od 2000. do 2012. pretežno vladajuće) političke scene u Srbiji nakon dolaska naprednjaka na vlast (i prebega Dačićevih socijalista “staroj ljubavi iz devedesetih”).

Demokratska stranka je promenila tri predsednika i svela se na trećinu, ako ne i četvrtinu političke snage koju je imala u vreme tesno izgubljenih izbora iz maja 2012. Tadićeva stranka nije se etablirala kao nastavljač boljih tradicija DS – mada, doduše, nije ni propala u anonimnosti, kako su mnogi voleli da joj predviđaju.

Koštunica se povukao iz politike, a njegova nekadašnja stranka grandiozno je sebi pucala u nogu u više navrata, a onda je “pištolj” počela da usmerava i ka gornjim delovima tela, tako da je fatalan ishod sve izvesniji. Dinkićeva konfederalna interesna grupa rastočila se i nestala u besmislenosti i izjedenosti karikaturalnim shvatanjem političkog pragmatizma.

Čak i Šešeljevi radikali danas nisu mnogo više nego “desno krilo” Vučićevog stroja (za maglu). Nove stranke koje su se pojavile – poput DJB na centru ili Dveri na desnici – pokazale su više skorojevićke nezajažljivosti da apsorbuju i ponište ono što je bilo pre njih, nego istinske političke promišljenosti i veštine.

Kad se sve sabere, nije se Aleksandar Vučić baš mnogo namučio s ovom i ovakvom opozicijom. Naravno, i takvu kakva je treba je negovati jer bolje nema (a valja je stvarati) i jer društvo bez jake opozicije ne može da ne bude bolesno, čak i kad bi vlast uistinu bila ono što sama o sebi misli, a ne ono što jeste – a što je suprotno od toga u otprilike 100 % oblasti.

Predsednički izbori u tom su joj smislu ozbiljna šansa ili, pak, samrtno zvono. Jasno je ko to zvono pokreće, ali ponekad se i rođeni cinik šokira kad vidi ko mu se sve raduje, misleći da će od toga uhvatiti neki jadan ćar.

(Slobodna Evropa)