TEOFIL PANČIĆ: Istina promene i laž mimikrije

31 Jul 2015

Nasuvo: Dolf, Dajana i Vučić

Iako žene mogu da budu i te kako (o, i te kako!) kvalitetni fašisti, u samom mračnom i turobnom srcu fašizma i njemu srodnih doktrina ima nečega neutešno, hm, ne muškog nego muškobanjastog; nečega što bi se teško moglo odvojiti od duboko ukorenjenih stereotipnih predstava o tome kako „pravi muškarac“ treba da razmišlja i da se ponaša. Ovo dolazi, tek malo pojednostavljeno rečeno, otuda što je fašistički pogled na svet neotklonjivo patrijarhalan, samim tim i muškocentričan, pri čemu se ne radi o nekoj stvarno postojećoj maskulinoznosti – koja je vrednosno neutralna, naprosto jedan varijetet ljudskog postojanja – nego o njenoj idealizovanoj slici, koja na koncu postaje šta drugo nego – karikatura. Kao i svaka kič-predstava o bilo čemu, bazirana na ritualnom gomilanju isprazne simbolike. Zato nam bukački, rabijatni fašista već na (audio)vizuelnom nivou često deluje kao nekakav obrnuti transvestit, neko ko se upinje da bude „muškiji“ od sopstvene muškosti, koju kao da – kada je ova u redovnom, nenapetom stanju – intimno smatra na neki način insuficijentnom. Naravno, sve ovo ne znači da je svaki patrijarhalac fašista, ali bez ostatka znači da je svaki fašista – patrijarhalac.

Priča mladića koji se prvo zvao Dejan, pa onda Dolf (što je skraćeno od Adolf, i u kojoj „inkarnaciji“ ga je javnost prvi put upoznala), da bi se sada javnosti predstavljao(la) kao Dajana, dakle, mladića koji prima hormonsku terapiju i na putu je da promeni pol, jer se, kako sada kaže, „intimno oduvek osećao kao žena“, jeste priča o toj nelagodnosti u nametnutom identitetu, koji može biti polni/rodni, ali i bilo koji drugi (na primer, kroz mimikriju manjinskog u većinski etnički ili verski identitet). Naime, u vreme dok je bio Dolf, ovaj je momak pripadao neonacističkoj organizaciji Nacionalni stroj; bio je akter famoznog upada na antifašističku tribinu na novosadskom Filozofskom fakultetu, bio je učesnik neonacističkog „kontramitinga“ i napada na Antifa demonstrante kod nekadašnjeg Doma JNA u Novom Sadu etc. Sada, najednom, mediji govore i pišu o jednom sasvim novom Dolfovom identitetu (nama novom, ne i njemu/njoj!), o mučnoj potrazi za njim, ili tačnije uzaludnom bežanju od njega, bežanju koje ju je, kako sada kaže Dajana, i bilo odvelo u neofašizam, valjda po sistemu „na ljutu ranu, ljutu travu“…

Naravno, bivši kamaradi Dolfa/Dajanu danas ne mogu očima da vide, i izložen(a) je konstantnim pretnjama i neprijatnostima. Mogu samo da pokušam da zamislim kako li sve to monstruozno mora da izgleda u njihovom malom, zagušljivom, iščašenom svetu… Najnepojmljivije od svega bilo bi im saznanje – samo što do njega neće dospeti, ako ne budu baš intimno morali da se suoče s njim, kao nekadašnji Dolf – da su baš oni, takvi kakvi su, najudaljeniji od ideala patrijarhalne, heteronormativne „normalnosti“ u koju se zaklinju; da je drugačije, ne bi ni bilo nikakve potrebe za represivnim uterivanjem seksualne čednosti ili barem „klasične“ heteroseksualnosti, kako među njih same, tako i u društvo uopšte. Uostalom, da se u agresivnoj homofobiji i transfobiji vrlo često kriju frustracije zbog sopstvenih inhibicija, stvar je notorna, bezbroj puta potvrđena, dobro proučenih i objašnjenih mehanizama razvoja i ispoljavanja.

Bavim se ovde slučajem Dolfa/Dajane samo kao ilustracijom nekih mehanizama o kojima je dobro znati više, naprosto iz preventivnih razloga. Niko, naime, nije po definiciji imun na predrasude, a šta je fašizam nego grupiranje niz međusobno „logično“ uvezanih predrasuda i stereotipa u jedan vrednosni sistem koji samoproizvodi mržnju i razloge za nju, i uzgredno legitimiše i nasilje prema (obezvređenim, čak obezljuđenim) objektima mržnje ili prezira?

Ne kao analogija (jer verujem da nije) nego tek kao asocijacija, dok sam razmišljao o Dolfu pao mi je na pamet Čanad Segedi. Ne znate ko je Čanad Segedi? Do pre koju godinu, dotični je bio jedan od vođa Jobbika, ekstemno desničarske i izrazito antisemitske (naravno, i antiromske, antigej etc.) mađarske stranke, i jedan od „šturmfirera“ njenih jurišnih odreda. A onda je do Segedja, na njegovo ogromno zaprepašćenje, stigla decenijama mu zatajivana informacija da je i sam jevrejskog porekla… Prvo je to pokušao da zataška (čak i podmićivanjem) ali to nije uspelo, stvar je obelodanjena i… Njegovi kamaradi su ga se odrekli, a Segedi se okanuo neofašizma i, štaviše, „prihvatio svoj jevrejski identitet“. Čuj, prihvatio: postao je ortodoksni judaistički vernik, cionista i već sve po redu, sve ono što očekujete od nekoga ko nije „naprosto Jevrejin“ (a mogao bi podjednako dobro biti i Estonac, Kalmik ili Španac) nego je baš to jevrejstvo jako bitna komponenta njegovog identiteta, baš ona koja određuje pravac svemu ostalom.

Da li je tu nešto sporno? I da i ne. Ima Segedi svako pravo da bude šta hoće i da to „upražnjava“ kako hoće, ali ima u samom sumračnom središtu tog mentalnog sklopa nečega uznemiravajućeg: njemu, eto, nije bilo dovoljno ono što je samo po sebi za svaku pohvalu – da se odrekne fašistoidne ideologije i prakse, pa makar i samo zato što je bio primoran da se suoči s tim da bi, kao Jevrejin, i sam bio žrtva sopstvenog rasizma. Ne, Segedi se iz svog ultramađarstva nije mogao povući u neku „običniju“ egzistenciju koja se ne vrti sva oko polufantomske slike „identiteta“, nego se presvukao u naglašeno jevrejstvo; na neki način, zadržao je narcističku prirodu sopstvenog nacionalizma kao duboko interiorizovanog obrasca mišljenja, osećanja i ponašanja: ranije je bio zaljubljen u sebe kao Mađara, sada je zaljubljen u sebe kao Jevrejina…

A ja, eto, sa asocijacijama ne umem da stanem i za pojas zadenem, nego mi još nešto pada na pamet. Ne ponaša li se slično i jedan čovek koga, avaj, svi i predobro znamo, jer je perfidna šala sudbine udesila tako da – mada samim sobom fundamentalno nebitan – bude važan saodlučilac u pitanjima naših života? Da, naravno da mislim na premijera Vlade Srbije Vučić Aleksandra, čoveka koji nije doživeo preobražaj ni polnog ni nacionalnog, nego ideološkog identiteta, a da mi od te promene – koja bi sama po sebi bila za pohvalu – baš i ne vidimo vajde. Zašto je to tako? Upravo zato što je mentalni sklop ostao nepromenjen, zato što imamo posla s agresivno narcističkom slikom čoveka koji teži potpunoj dominaciji nad društvom: danas u ime jedne slike sveta, sutra u ime neke nominalno sasvim drugačije slike. Na koncu ispada da nikakve „slike“ tu ni ne postoje, nego samo ramovi, a da je unutra, u tom fiksnom središtu, uvek jedno te isto narcističko Ja, koje se jedino ne menja, mada je baš u njemu problem od samog početka.

(Autonomija)