TEOFIL PANČIĆ: I Tomislav je ukapirao

20 Feb 2017

Nasuvo: Vučićevo stanje se pogoršalo

Ima ona izreka, ili šta je već, koja kaže da „muž poslednji sazna“. Kao, ceo grad mu nabija rogove (poslovični Lala iz vica na to kaže „Ih, ko da je Pančevo neka varoš!“), a on nema pojma.

U ovoj priči, izgleda da je Nikolić Tomislav u ulozi „muža“: on je poslednji u ovoj zemlji saznao da je ona u međuvremenu postala lična prćija Aleksandra Vučića. I baš se zdravo iznenadio i uvredio, evo još ne dolazi k sebi. Pa se ponaša malo iracionalno, kako već biva s ljudima u stanju šoka. A po svakoj logici, ne bi li on prvi to trebalo da zna, jer je s Vučićem zajedno plivao po mulju srpske politike skoro četvrt veka? Zar je bilo prisnijeg političkog tandema od njih dvojice? Na koncu su, kako sam Nikolić reče, „zajedno došli na vlast i samo će zajedno s nje otići“. Osim što Vučić, eto, to „zajedništvo“ zamišlja malo drugačije: „Idi ti, Tomo, u Bajčetinu, a ja ću da te stignem, samo da odnesem tetki lek…“

Nije Nikolić Tomislav čovek zbog čije ću političke sudbine i ljudske izneverenosti da pustim tvrdu mušku suzu. Takvi kao on debelo zasluže šta god da im se desi, jer su stvorili preduslove za to. Pobeda Nikolića na predsedničkim izborima 2012. stvorila je preduslove za nastanak postdemokratske Srbije, i ne čini se da je Nikolić s tim imao neki načelan problem. Samo što je mislio da će u takvoj Srbiji on, ako već ne može da bude Glavni, ipak makar biti centralna ceremonijalna figura na Dvoru, i tako sve dok njemu i njegovoj gospođi ne dosadi da se time bakću (i usput oposle poneku vajdicu za stare dane, ionako sitnu u poređenju s gargantuovskim lapanjem onih Vučićevih hahara, „vodenobeogradskih“ i drugih). Drugim rečima, mislio je da je kupio indulgenciju, to jest barem pravo da odlučuje o svojoj političkoj sudbini: ta, ko će ako neće on? Ko je to, uostalom, zaslužio ako ne on, čovek bez kojeg bi tzv. Aleksandar Vučić i dan-danas bio dosadni, patetični večiti luzer, kao što je bio do svoje 43. godine? I sada je, doduše, to isto, ali sa pozicije vlasti koja teži apsolutizaciji; takvoj u kojoj nema mesta čak ni za rođenog političkog strica (zna se ko je Otac!), a kamoli za neku drugu boraniju.

Možda vam sve ovo izgleda kao šala-komika, ali ne dajte se zavarati površinskom slikom: ništa nije smešno. Ono čemu prisustvujemo je demonstracija opasne autokratske i grandomanske samovolje, koja preti da razori temelje svakog demokratskog, ustavnog i institucionalnog poretka u ovoj ionako haotičnoj zemlji. Nikolićeva sudbina je tu po sebi nevažna, ali je indikativna kao simptom – u tom i samo u tom smislu bi trebalo da zabrine svakoga.

Pogledajmo najpre šta je Nikolić uopšte tražio od Vučića? Gotovo pa ništa: da nastavi da još pet godina radi ono što je radio u prethodnih pet godina, a to je – ništa s mašnicom. Ni na koji način Nikolić nije bio stvarna vlast u ovoj zemlji, niti se sticao utisak da nastoji da to bude, a kamoli da bilo kako suzbija Vučićevu samovolju i patološki narcisizam koji je od lične dijagnoze jednog čoveka ovde postao hronično društveno stanje. Nikolić, dakle, Vučiću nije bio nikakva konkurencija, ni na koji način ga nije ugrožavao, ni do sada, niti bi to mogao ubuduće. U ovom je igrokazu Vučić bio Putin, a Nikolić Medvedev – pompezna funkcija bez ikakve vlasti. I nije ni hteo da izađe iz sopstvene „medveđe“ senke; mogli su to da nastave da igraju, bilo sa istih pozicija, bilo da razmene funkcije, kako izvorni, moskovski Medvedev i Putin rade svakih četiri-pet godina. Svaka politička racionalnost, pa i ona krajnje sebična, govorila je tome u prilog. Ispostavilo se, međutim, da se Vučićevo stanje u međuvremenu tako drastično i rapidno pogoršalo da mu je i ovo bilo previše.

Šta se zapravo dogodilo? Izgleda da je Vučiću (i sve šarenijoj sviti njegovih živopisnih paževa) postala nepodnošljiva sama pomisao da bi u Srbiji mogli postojati izbori, pa još oni gde se bira „na lično ime“, a koje bi dobio neko drugi, a ne on. Zna se ko u Srbiji jedini sme da dobija izbore… Ako nekome drugome, pa neka je i strikan Toma, dopustiš tu vrstu simboličkog legitimiteta neposredno izabrane ličnosti, ko zna šta bi još podanici mogli da umisle da je normalno; možda bi se čak opsetili da je čak i ovakva zapuštena Srbija, i to sasvim nedavno, od 2000. do 2012. imala poredak u kojem je (česta, mirna i civilizovana) smena ličnosti i stranaka na vlasti bila sasvim uobičajena stvar.

Zvanična naprednjačka priča da je s „Tomom“ inače sve u najboljem redu i da je bio odličan predsednik, ali da, eto, ne sme da se dozvoli ni najmanja mogućnost da se zla opozicija udruži i dobije izbore u drugom krugu (pa da onda siroti premijer dobije predsednika koji će da mu „zvoca“) – a zna se da to samo kosmička harizma Vučićeva može pouzdano da spreči – podseća na ono kad neko ostavlja ljubavnog partnera uz čuvenu rečenicu: „It’s not you, it’s me“: ko biva, nije u tebi problem, ali eto, mora se… Naravno da to vređa inteligenciju – pa čak i Nikolićevu. Kao prvo, uz podršku Vučića, SNS i režimske teške artiljerije, Nikolić bi imao – dopadalo se to meni ili vama ili ne – velike, ogromne šanse za pobedu. Kao drugo, a mnogo važnije: pa šta i da izgubi? Vučić i SNS i pasje odani koalicioni partneri (bivša stranka SPS i razne izmišljotine od stranaka) imaju veliku poslaničku većinu, i praktično su tek na početku mandata. Svaki predsednik bi tu bio kao neki Milan Milutinović – ali sa „zvocanjem“. Pa dobro sad, zvocanje nije baš smrtonosno, čak ni u političkom smislu, ali rekoh već, Vučićevo se stanje u međuvremenu toliko pogoršalo da ni toliko ne bi mogao da istrpi; to jest, ni samu, veoma malu mogućnost, da do toga uopšte dođe. Zato je na koncu „shvatio“ da ovu trku mora da trči lično. On će reći, u svom karakterističnom stilu čoveka koji nikada nije stvarno sazreo i prevazišao estetiku, etiku i, da izvinete, diskurs navijačkog podzemlja, da „svima izlazi na crtu“, ali nije to ta crta; to je debela crta između Njega i svake stvarne, dubinske a ne tek fasadne demokratije i pluralizma u Srbiji.

Nikolić Tomislav sada će, šta god da na kraju uradi, kusati kašu od posledica onoga što je i sam i te kako zakuvavao, činjenjem i nečinjenjem. Zato mi hronično nedostaje sažaljenja za njega. Ali je jako važno učiniti sve što svaki slobodan i slobodoljubiv građanin i građanka može, da se Vučiću ne ostvari njegov vlažni san u kojem će ostati lonely at the top.

Pa, evo, zamislite samo da možete da gledate u živom prenosu prizor njegove unezverenosti u noći u kojoj gubi izbore?! I to one koji mu racionalno uopšte nisu trebali! Priznaćete da bi za to vredelo potegnuti na glasanje i na drugi kraj sveta, a kamoli u susednu školu, vrtić, mesnu zajednicu…

(Autonomija, foto: Filip Petronijević)