TEOFIL PANČIĆ: Hoću-neću, ili: Limiti političkog žongliranja

01 Nov 2015

Vučić je zapravo poručio: sačekajmo još malo, možda i uspem da se setim nekog povoda za izbore koji bi sadržavao makar i miligram uverljivosti

Odavno je prime?eno da je tehniku vladanja Aleksandra Vu?i?a mogu?e opisati kao permanentnu predizbornu kampanju, što se tuma?i time da je Vu?i? kroz sada ve? dugogodšnje politi?ko iskustvo shvatio da mu kampanje najbolje idu od ruke, a da problemi po?inju kada nagomilana obe?anja svetle budu?nosti treba po?eti ostvarivati. A ako je ve? tako, nije logi?no da se tolika kampanjska energija troši uzalud, to jest, da se od jednih do drugih izbora ?eka pune ?etiri godine.

Naro?ito dok je politi?ka konjuktura takva da se bez mnogo napora i rizika može obezbediti sigurnost na vlasti za još jedan pun mandat (koji ?e se kasnije tako?e „skra?ivati“ po potrebi, ili se ?uvati do kraja, ako se sre?a obrne). Ideja je, dakle, da se – dok se dobro stoji u bira?kom telu – ni jedan mandat zapravo ne približi kraju (zato što to nužno podrazumeva sumiranje stvarnog u?inka?), a još bolje je ako se ne istroši ni do polovine pre nego što se „obnovi“.

Tako je od 2012. ve? izraubovana tzv. Da?i?eva vlada, a i ovoj „prvoj“ Vu?i?evoj malo-malo pa se najavljuje kraj (bilo bi normalno da to radi opozicija, ali ne, ti glasovi stižu iz odaja vlasti!), naravno ne u ime neke stvarne promene, nego ritualnog mešanja karata koje bi poslužilo tome da i kralj i glavni džokeri ostanu na svojim mestima, uz poneku prinesenu obrednu žrtvu iz redova pešadije.

Zbog toga se još od leta vešta?ki izaziva i održava napetost oko vanrednih izbora, za koje ina?e nema ni jednog realnog uporišta u uobi?ajenoj politi?koj praksi demokratskih zemalja, pošto vlada nije izgubila ve?inu, niti je realno o?ekivati da se tako nešto dogodi, niti se dogodila neka druga krupna, strateška promena koja iziskuje izborno verifkovanje nove, bitno druga?ije društvene konstelacije (takav doga?aj je, recimo, bio „Peti oktobar“ 2000, i on je doveo do vanrednih republi?kih izbora dva i po meseca kasnije).

Kako god, nakon što se podigne „dževa“ oko izbora, sve naglo utihne u o?ekivanju premijerove „presude“ kojom se, po nekoj putinovsko-erdoganovskoj formuli, tako bilduje Vu?i?ev položaj onog-koji-o-svemu-odlu?uje. I onda je Vu?i? obznanio odluku, ali na pitijski na?in, što kao da su mnogi pre?uli: ne?e biti izbora… u narednih ?etiri-pet meseci. A šest, sedam? E, to ve? ne znamo. A nekako se slu?ajno potrefilo da ?e za šest meseci biti april, što je verovatni termin održavanja lokalnih izbora, kao i pokrajinskih u Vojvodini. Baš zgodno.

Šta je, dakle, Vu?i? odlu?io i poru?io? Ne nužno da vanrednih izbora ne?e biti, kako su mnogi požurili da zaklju?e, nego da vlast naprosto još nije našla na?in da te izbore „proda“, prvo svojim me?unarodnim partnerima, a onda i doma?oj javnosti, bira?ima, koalicionim partnerima, predsedniku…

A da se pokušavalo, pokušavalo se i te kako. U jednom je indikativnom trenutku ?ak postojao relativno diskretan, ali snažan pritisak da se ide i na vanredne predsedni?ke izbore u istom paketu, ali je Tomislav Nikoli? to odlu?no odbio, i u tome ga treba razumeti šta god se ina?e mislilo o njegovom predsednikovanju: ?ovek koji je osvojio petogodišnji mandat na neposrednim izborima nema ni jedan razlog (a u izvesnom smislu nema ni pravo na to; setimo se kako se Boris Tadi? ulupao nakon najblaže re?eno nerazumne i vanustavne odluke da „skrati svoj mandat“) da ga rasitnjava i daje u zalog manipulacijama onih koji ne bi ni bili na vlasti bez njegove pobede.

Sve u svemu, Vu?i? je zapravo poru?io: sa?ekajmo još malo, možda i uspem da se setim nekog povoda za izbore koji bi sadržavao makar i miligram uverljivosti. Za to je dobio i „oproštajnicu“ od samog Nikoli?a na onoj ve? ?uvenoj (više zbog Kusturice nego zbog njih) jubilarnoj partijskoj sednici. I otišao u Moskvu, da vidi šta bi se moglo istrgovati s Kremljom, a da ne košta previše, pre svega u valuti dobrih odnosa sa Briselom i Berlinom.

Žongliranje se, dakle, nastavlja: na me?unarodnoj sceni u tehni?kom smislu relativno uspešno, ali nekako bez vizije, pravca i poente; na doma?oj sceni kroz puko glavinjanje i preživljavanje iz dana u dan, uz stalno držanje tenzije, samosažaljivanje i odlaganje famoznog „boljeg života“ do neke slede?e prilike, samo da se još oposli ovo ili ono. Sva?ega se na?e u istoriji, bivalo je i da se umešnim korš?enjem ovakvih kratkoro?nih, ali ulan?anih tehnika dugo opstane na vlasti, ali ne biva da se na taj na?in iza sebe ostavi nešto vredno.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!