TEOFIL PANČIĆ: Hoće li zaista Vučić u Evropu?

30 Dec 2017

Osnovno pitanje političke “kremljologije” na srpski način, u svih pet dosadašnjih godina vlasti Al…

Osnovno pitanje političke “kremljologije” na srpski način, u svih pet dosadašnjih godina vlasti Aleksandra Vučića i njegove stranke, bilo je i ostalo: žele li oni uistinu da uvedu Srbiju u Evropsku uniju, ili je ta priča samo slatkorečivo pokriće za upražnjavanje neograničene vlasti? To što pitanje nekako i dalje stoji, valjda znači da na njega još nije valjano odgovoreno. A možda i to da se na to i ne može pouzdano odgovoriti, možda i zbog toga što ni sam glavni akter srpske politike nema konzistentan odgovor na ovu dilemu.

U neku ruku, ovo pitanje stavlja na tapet pojam iskrenosti, a sa iskrenošću (kao i sa “dobrim namerama”) u politici valja biti vrlo oprezan. Vučićev “ideološki preobražaj” od ekstremnog nacionaliste do ove današnje kompozitne, eklektične figure u kojoj se spajaju prihvatljiva načela i neprihvatljiva sredstva i maniri, ima neka obeležja lične evolucije i političkog sazrevanja.

Samo, pitanje je koliko to vredi kada se to sazrevanje nekako naočigled raspadne i prebriše pri prvom, i pri svakom, izlasku iz “laboratorijskih uslova”, dakle, u svakom susretu sa svakodnevnom političkom i društvenom realnošću, koja podrazumeva svakovrsne konflikte interesa, vrednosti i uverenja, što je normalan, neodvojiv deo zdrave društvene dinamike. A Vučić i njegovi ga uporno tretiraju kao neku vrstu društvene patologije, pa bi da ga “leče” represivnim i diskriminatorskim sredstvima.

Drugačije rečeno, Vučić i ostali “najevropljani” dosledno postavljaju pravila političke igre tako da Srbija iznutra više liči na ono što mađarski premijer Viktor Orban naziva “neliberalna demokratija”, i s ponosom pripisuje sebi kao izum. Ali, “neliberalna demokratija” u neku je ruku isto što i “drveno gvožđe”, i svodi se na tiraniju većine, na poredak u kojem je svako manjinsko mišljenje i opredeljenje na samom rubu legitimnosti.

Naprednjačka struktura primenjuje ovaj model u Srbiji efikasno i dosledno, mada se javno ne diči njime, nego ispušta ritualne “proevropske” zvukove. Kontradiktorno? Nije, nego primereno položaju Srbije, koja je tek kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Ona sebi ne može da priušti ono što, recimo, Mađarska ili Poljska mogu, jer su već unutra, članice su “kluba”. E sad, pravo je pitanje: da li bi današnja Mađarska ili Poljska uopšte bile primljene u EU, da su danas kandidatkinje?

Ima, međutim, jedno možda još važnije i presudnije pitanje: šta Evropska unija uopšte može da učini da članice koje “zastrane” ka nekoj vrsti autokratije vrati na put poštovanja elementarnih standarda? Sudeći po do sada viđenom, veoma malo. Misli li neko da se ta činjenica ne proučava i na Vučićevom “dvoru”?

Već je šesta godina kako gledamo ovaj kentaurski model vladavine: prema spolja kooperativnost (mada i ona prilično hirovita), prema unutra autoritarnost. Vučić i ekipa osvojili su mnogo tapšanja po ramenu zbog stvarnih ili navodnih proboja pre svega u pogledu rešavanja odnosa sa Kosovom, ali je to plaćeno zatvaranjem jednog, a ponekad i oba oka na one manje prijatne činjenice: mediji su u ogromnoj većini stavljeni pod kontrolu, a oni koji se ne daju kooptirati na rubu su opstanka i pod stalnom baražnom vatrom optužbi, društvena je atmosfera zatrovana, nasilna i konfliktna, uz uskrsnuće tek nešto modifikovanih floskula iz devedesetih o “izdajnicima i plaćenicima”, čak je i izborni proces u velikoj meri kompromitovan sa stanovišta pouzdanosti i nepristrasnosti, a po manjim mestima je obeležen i eksplicitnim nasiljem i pretnjama (što smo iznova mogli videti pre neki dan u famoznim Pećincima, izabranim za “ogledno dobro” neoradikalskog poimanja izbornog procesa), korupcija na svim mogućim nivoima poprima već groteskne razmere, država i sve njene institucije doslovno su kidnapovani od partijskih i parapartijskih struktura koje su premrežile sve, u meri koja nije viđena ni devedesetih.

Liči li vam ovo na “proevropski model” vladanja i uopšte kreiranja društvenih tokova? Možda, ali ne onaj koji je u Evropi dominantan, nego na onaj koji mu se nudi kao “neliberalna” alternativa.

Da se vratimo na početak: želi li Vučić uopšte Srbiju u Evropskoj uniji? Posle pola decenije njegove ničim ograničene – i pogotovo: ničim samoograničene – vlasti, na to ne bi trebalo da bude tako teško dati dovoljno precizan odgovor. Recimo, ovakav: da, ako je to moguće izvesti pod njegovim uslovima. A šta su njegovi uslovi? Da se ni na koji način ne ograničava njegova samovolja, da se nikako ne minira dalje dograđivanje sistema koji će imati tanušnu demokratsku fasadu, a ispod nje će bujati moć toksične oligarhije bez ikakve stvarne kontrole, pri tome de facto nesmenjive.

Pod takvim uslovima, bilo bi čak jako dobro biti član evropskog kluba, koji izdašno sponzoriše svoje članice – evo, pitajte i Mađarsku i Poljsku koliko je to korisno i zgodno. Ali, ako to tako ne bi moglo, ako bi “Evropa” sitničavo insistirala na kojekakvim suvišnim i prevaziđenim demokratskim standardima i sličnom, e, onda bi se mogle razmotriti i neke drugačije alternative (srcu ionako milije). Jer, zna se šta je prioritet: legalizacija i legitimizacija kidnapovanja celog jednog društva.

Pa dobro, ali može li se to tako održati na duži rok, kakva je uopšte perspektiva ovakvog projekta i ovakvog poretka? To je kao u medicini: da li je jači organizam sa svojim antitelima, ili ono što ga napada? Da li je, dakle, vitalna snaga srpskog društva jača od onoga što na njoj parazitira? Tu već nije Aleksandar Vučić taj koji duguje dobar odgovor.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!