TEOFIL PANČIĆ: Haška melodrama, beogradsko glumatanje

22 Feb 2016

Čemu bi uopšte trebalo da služi ovo pravljenje melodrame s elementima farse od odavno prihvaćenih međunarodnih obaveza Srbije, a u režiji aktuelnih vlasti u Beogradu

?emu bi uopšte trebalo da služi ovo pravljenje melodrame s elementima farse od odavno prihva?enih me?unarodnih obaveza Srbije, a u režiji aktuelnih vlasti u Beogradu?

Radi se, naravno, o o?iglednoj nevoljkosti Vu?i?eve vlade da obezbedi prisustvo Vojislava Šešelja na izricanju presude 31. marta na Tribunalu u Hagu, a pogotovo o nesumnjivom miniranju njihove obaveze da u Hag transferišu troje bliskih Šešeljevih saradnika kojima ?e Tribunal suditi zbog niza protivzakonitih radnji kojima su, po optužnici, nedozvoljeno uticali na svedoke.

Ovaj potonji slu?aj posebno je zanimljiv, jer zapravo traje mnogo duže nego što je javnosti bilo poznato. Godinu dana je prepiska Tribunala i Beograda obostrano držana u tajnosti, i tek kada su se u Hagu nedvosmisleno i višekratno uverili da ovdašnjim vlastima ne pada na pamet da u?ine bilo šta osim ignorisanja svojih obaveza i beskrajnog prolongiranja njihovog izvršavanja pod sve besmislenijim izgovorima, ?itava je pri?a obelodanjena.

Da li je to nešto promenilo? Ispada, ništa osim što je medijsko-ideološka mašinerija koja opslužuje Aleksandra Vu?i?a (mada mu je jedva i potrebna, jer on to najviše voli da radi li?no) dobila novu hranu za beskrajne tirade o “zaveri protiv premijera” i njegove vlade, dakako najbolje u novijoj, a možda i celokupnoj srpskoj istoriji.

Nedavno javno suo?enje predstavnika srpskih vlasti Saše Obradovi?a sa haškim sudijom Alfonsom Orijem, koji ga je oštro ali fokusirano i suvislo ispreslišao kao kakvog nemarnog ?aka koji nije spremio lekciju i još ima krajnje neuverljive, ako ne i otvoreno besmislene izgovore za svoj propust, ovu je farsu ogolelo do kraja. I, šta je u?inio zvani?ni Beograd?

Rešen da nikako ne dopusti povla?enje u defanzivu, a i odlu?an da nipošto ne ispuni obaveze koje mu (iz raznih razloga, od predizborno pragmati?nih pa do psiholoških, jer ne treba zaboraviti da je aktuelna vlast ponikla u istom “radikalom leglu” iz kojeg bi sada trebala da hapsi i izru?uje) ne gode, odlu?io se za taktiku “napad je najbolja odbrana”, i udario u talambase kako Tribunal, a s njim i tamo neki polunedefinisani zlo?esti deo me?unarodne zajednice vre?a, maltertira i ponižava Srbiju, ali da Srbija sre?om ima vlast koja to ne?e dozvoliti.

A sve vreme se radi o samo jednoj, i to lako shvatljivoj stvari: Tribunal je izdao nalog koji je obavezuju?i za svaku državu koja priznaje njegovu nadležnost – a niko nas nije obavestio da je Srbija tu nadležnost u me?uvremenu odrekla – a tražene osobe su vlastima dostupne. Dalje valjda ne treba crtati, bar ako verujemo da jedan i jedan daju dva. Sada se, me?utim, radi na tome da nas se sve ubedi da su jedan i jedan tri, a da ko druk?ije kaže, taj u?estvuje u zaveri protiv vlasti.

Kako je uopšte bilo mogu?e zapetljati se u ovakvo klupko? Kao da je aktuelnu vlast razmazio i uspavao njen svedominantni unutrašnji položaj, u kojem joj je mogu?e neprestano hraniti javnost najneverovatnijim konfabulacijama na bilo koju temu, sa sveš?u da ?e to kod ve?ine lako da pro?e, pa je pomislila da na taj na?in može da se ponaša i u me?unarodnim relacijama.

Na ruku joj je išlo i sveprisutno diplomatsko i paradiplomatsko tapšanje po ramenima kojim je naprosto obasuta sa mnogih strana, iz razloga više u politi?kom smislu takti?kih i trgova?kih nego suštinskih, ali gde to još ima da kad te hvale dumaš o tome zašto to zapravo ?ine? Sa sudom to, me?utim, tako ne može da ide, pa neka je to i Tribunal u Hagu, koji sa svoje strane svakako nije bezgrešan, ali u ovoj konkretnoj stvari radi isto što i svaki iole ozbiljan sud na svetu.

Upravo zato, neverovatna je i zaumna ideja – u formi zvani?nog predloga! – da se cela stvar sa izru?enjem radikalske trojke i obezbe?ivanjem Šešeljevog prisustva nekako prolongira za vreme posle (ionako vešta?ki, manipulativno i u fundamentalnom smislu uzurpatorski izazvanih) vanrednih proletnjih izbora u Srbiji.

Da li je mogu?e da bilo koja izvršna vlast, kamoli neka koju vodi jedan pravnik (a koji ?e se u mnogim prilikama rado pohvaliti kako je bio izuzetan student) zahteva nešto takvo, i potom ispušta javno zvukove ljutnje i povre?enosti kad joj se ne udovolji? I još mnogo važnije: kako je Srbija za manje od ?etiri godine aktuelnog režima stigla do ovako groteskne kompromitacije i do ovako karikaturalnog rastakanja bazi?nih institucija države i društva, te elementarnih standarda javnog, politi?kog i juristi?kog komuniciranja?

Kako god, šta se može o?ekivati u doglednoj budu?nosti? Teško je zamisliti da Tribunal pristane na ovu vrstu trgovine (uostalom, vezan je i sopstvenim rokovima), a još teže da jedna struktura koja ?e ama baš sve podrediti partikularnom strana?kom ili unutaroligarhijskom interesu, ipak, prelomi i u?ini nešto za šta je, s razlogom ili ne, uverena da bi joj politi?ki štetilo.

Naglašavam: njoj, toj strukturi, a ne Srbiji kao državi i srpskom društvu. Ali, zar se tim otvorenim negiranjem me?unarodnih obaveza ne rizikuje štošta u me?unarodnom položaju Srbije, uklju?uju?i i novo nedogledno prolongiranje otvaranja prvih pregovara?kih poglavlja sa Evropskom unijom? Naravno da je tako, ali ako ozbiljno verujete da je baš to stvarno prioritet vlasti, onda biste, bojim se, mogli olako poverovati i u mnogo drugih veoma ?udnovatih stvari.

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!